Drama u više činova, da ne kažemo agonija, svetske privrede usled carinske, odnosno protekcionističke politike Sjedinjenih Država se nastavlja. Od, po mnogim analitičarima, istorijskog 2. aprila 2025. godine, koji je šef američke države nazvao "Danom oslobođenja" prošlo je više od tri meseca i kao rezultat imamo usporavanje globalne, evropske, ali i nacionalne privrede.
Naravno, niko ne tvrdi da je protekcionizam i strmoglav pad u fragmentaciju svetske privrede, jedini uzrok pomenutog usporavanja, ali svakako da se današnja neizvesnost i otežano međunarodno poslovanje temelji na geopolitičkim krizama, koje svetski makroekonomski okvir čine nestabilnim.
Sjedinjene Države kao vodeća politička i ekonomska sila, razume se, svojim odlukama, ali i najavama, na taj okvir pojedinačno mogu najviše da utiču.
Kaže se da su Sjedinjene Države "najstarija demokratija u kontinuitetu“ (misli se na demokratski ustav, koji je na snazi od 1788. godine, mada ima i drugih mišljenja), te da se njihova državnost i moć bazira ne samo na brojnoj populaciji, moćnoj armiji, prostranoj teritoriji i ogromnim prirodnim resursima, već i na snažnim institucijama u trajanju. Međutim, i pored svih navedenih činjenica, aktuelna spoljnotrgovinska politika vašingtonske administracije u cilju zaštite sopstvene privrede deluje, u najmanju ruku, konfuzno.
O tome svedoče i brojne nesuglasice unutar američkog javnog mnjenja, pa i samog ekspertskog tima Bele kuće.
Treba napomenuti da se suština ekonomskog sukoba između dve vodeće privrede sveta, Sjedinjenih Država i Kine, koje usput – budi rečeno kontrolišu 40 odsto međunarodne trgovine, bazira na koncepciji fragmentacije svetske privrede, nasuprot zalaganja za slobodnu trgovinu. Nesumnjivo se pokazalo da je kineska privreda u uslovima slobodne trgovine konkurentnija i praktično bez premca, što se vidi i po ogromnom suficitu spoljne trgovine (neto izvozu), koji ostvaruje u razmeni sa svetom.
Sa druge strane, Sjedinjene Države su u istorijskom smislu pokazale da mogu da se razvijaju u uslovima izolacije/fragmentacije, kao možda i jedina zemlja na svetu koja se može okarakterisati kao "samodovoljna“.
No, da se vratimo na 7. jul 2025. godine, dan koji je u Srbiji poznat kao Ivanjdan, u skladu sa hrišćanskom tradicijom, a nekada se praznovao kao državni praznik u Socijalističkoj Republici Srbiji pod nazivom Dan ustanka. Splet okolnosti je doveo do toga da baš na taj dan stigne pismo iz Bele kuće, koje je potpisao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, na adresu predsednika Republike Srbije, o čemu je ubrzo obaveštena srpska i svetska javnost.
Ukratko u pismu stoji, rečima ispisano, ono što beloglavi orao u svojim kandžama nudi na grbu Sjedinjenih Država, maslinovu grančicu i strele, simbolizujući prosto narodno rečeno "volj` vam mir - volj` vam rat". Da ne bi zvučalo tako oštro, s obzirom da Srbija nema ni namere niti mogućnosti da se konfrontira sa Amerikom, možda je bolje reći da se iz pisma moglo naslutiti, "u našim (američkim) rukama (ne kandžama) su i šargarepa i štap (ne batina)“.
Naravno, s obzirom da ovo pismo danas oblikuje srpsko-američke odnose, da je saradnja sa Sjedinjenim Državama od velikog značaja i potencijala, priču treba uozbiljiti, jer na kraju, od toga u značajnoj meri zavise interesi privrede Srbije. Naime, srpsko-američki poslovni odnosi se ubrzano razvijaju u poslednjih deset godina. Spoljnotrgovinski robni promet je u 2024. godini iznosio oko 1,4 milijarde evra, a prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, odnosno Uprave carina, ostvaren je blag deficit (nasuprot tvrdnjama američke statistike).
U prvih pet meseci 2025. godine zabeležen je rast spoljnotrgovinskog robnog prometa od 30 odsto. Strane direktne investicije u prošloj godini i prvom kvartalu 2025. godine kumulativno iznose preko 170 miliona evra i po obimu su vrednije od, recimo, nemačkih investicija. Sjedinjene Države su najznačajnije tržište za izvoz usluga, primarnu informacionih tehnologija, te je u prošloj godini ostvaren suficit od oko 1,4 milijarde evra, a samo u prva četiri meseca tekuće godine suficit je iznosio 500 miliona evra.
Takođe, u Srbiji posluje 660 kompanija sa većinskim američkim kapitalom, koje zapošljavaju oko 12 hiljada radnika. Pomenute cifre daju čvrstu osnovu za pregovore, srpskih diplomata sa američkim kolegama, koji su u toku, ali nove runde očigledno predstoje.
Odnosi između dve, ruku na srce, privrede neuporedive ekonomske i političke snage, sežu duboko u prošlost. Po državnim arhivima mogu se naći sporazumi datirani na davnu 1882. godinu, koji su iako simbolični utrli put diplomatiji koja je bila i topla i hladna, i bolna i obećavajuća, a sada treba da postane održiva na obostranu korist. Treba ukazati na nedavne uspehe diplomatije u pogledu odlaganja sankcija NIS-u, potpisivanje memoranduma o razumevanju o strateškom partnerstvu u energetici, čime se dodatno daje podstrek pregovaračkoj poziciji Srbije u predstojećim pregovorima sa Vašingtonom, na koje je američka strana pozvala slanjem gore pomenutog pisma.
Ipak, o kompleksnosti situacije u međunarodnim odnosima, koji se tiču ekonomskih odnosa i spoljnotrgovinske politike, govori i činjenica da Srbiji čak i pored eventualno povoljnog dogovora sa Vašingtonom prete indirektne posledice daljeg usporavanja globalne međunarodne tražnje, ali i mogućeg raznoglasja u pregovorima SAD sa EU.
Konkretno, Brisel je nakon niza internih konsultacija koncipirao uzvratne mere, ukoliko bi se pretnja zvaničnog Vašingtona uvođenjem carina na EU robu realizovala. Postoji opravdana nelagoda, pa i strah, da bi EU svojim merama mogla obuhvatiti širi spisak zemalja, kako bi ne samo uzvratila Amerikancima, nego i zaštitila svoje tržište ukoliko bi prekookeanski brodovi sa cenovno konkurentnom robom iz, recimo, luke Ningbo kraj Šangaja promenili kurs sa američkog na evropsko kopno.
Na to nas opominje i epizoda trgovinskog rata na relaciji Vašington-Peking iz 2019. godine, kada je EU, između ostalog, uvela i kvote na uvoz čelika iz Srbije (koje su i dan-danas na snazi).
Pred privredom Srbije se pojavljuju novi rizici, koji izviru iz geopolitičkih sukoba "velikih sila“, u neizvesno vreme evropske stagnacije, dok su oči domaćih privrednika uprte u državu i diplomatiju, nadajući se da će prevladati ekonomska racionalnost i zdrav razum, jer zdrava ekonomija je najbolji garant društvenog razvoja u dugom roku, na održiv način.
- Autor Bojan Stanić je pomoćnik direktora Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije (PKS).
