Kada čuje reči "kolektivni ugovor" i "kolektivno pregovaranje", većina poslodavaca u malim i srednjim preduzećima Srbiji samo slegne ramenima a neki se pitaju i šta je to uopšte. Ali, srećom, ima i potpuno suprotnih slučajeva - kompanija koje se čudom čude zašto kod drugih nema kolektivnog pregovaranja.
Tek 1% poslodavaca u Srbiji veruje da postoji ikakva korist od granskih kolektivnih ugovora – rezultat koji je, kako kažu stručnjaci, "poražavajući, ali ne iznenađujući". Sa kolektivnim ugovorima po preduzećima je situacija bolja ali i tu je daleko od zadovoljavajuće.
U vreme kada se čitav svet okreće prema socijalnom dijalogu i partnerstvu sa sindikatima, srpska privreda kao da još uvek živi u nekom svom balonu „divljeg“ kapitalizma nekadašnjih socijalističkih zemalja devedesetih i srpskih ranih dvehiljaditih, daleko od modernih trendova.
A onda se pojave kompanije poput Eaton electic ili Wacker Neuson, koje pokazuju da može drugačije – i to da je to mnogo bolje – za svakoga.
Tajni recept: Da sindikati postanu vaši najbolji prijatelji
"Oni nas sada čak preporučuju kao best practice," kaže Vanja Salai iz Eaton-a iz Sremske Mitrovice, kompanije sa 850 zaposlenih koja već 20 godina posluje u Srbiji.
Njena priča zvuči gotovo kao iz nekog paraleInog univerzuma u odnosu na ono što većina poslodavaca u Srbiji misli o sindikatima. Umesto svađa i konflikata, ovde govorimo o partnerstvu, zajedničkoj strategiji, i – najvažnije – konkretnim rezultatima. Kako je došlo do tog preokreta? Vanja otkriva da put nije bio lak, ali da se isplati.
„Evo, za ovih 8,5 godina koliko sam u kompaniji, mogu da kažem da je taj odnos poslodavca i sindikata zaista evoluirao u jednom pozitivnom pravcu. Nije baš tako bilo i na početku, a sada je sve mnogo bolje. Kod nas se svake godine povećava plata preko aneksa kolektivnog ugovora, a o kolektivnom ugovoru kao celini, pošto tu nisu samo finansijski elementi, pregovaramo svake treće godine. Sve je veoma uređeno, svako zna svoju ulogu“ rekla je Salai na nedavnom predstavljanju izveštaja „Kolektivno pregovaranje i kolektivni ugovori u privatnom sektoru u Srbiji“, koje je objavila Međunarodna organizacija rada.
A taj izveštaj kaže da takav sporazum između poslodavaca i zaposlenih koji definiše ključne aspekte rada (zarade, nagrade i bonuse, radno vreme, odsustva, bezbednost na radu, obuke…) ima samo 13% preduzeća u Srbiji (sa pet i više radnika). Kolektivnim ugovorima je obuhvaćeno svega 245.000 radnika, što je oko 17% zaposlenih u Srbiji.
Ovi, može se reći poražavajući podaci, su i manje-više očekivani i za široku javnost, mada su za neke iz privrede i dalje „misterija“.
„Ono što mene iznenađuje, na neki način, je da toliko poslodavaca ne vidi benefita kolektivnog pregovaranja, kolektivnog posredovanja i kolektivnog ugovora. Možda je moje privatno malo slepilo, jer radim u takvom okruženju i za nas je to veoma važno. Ne samo da imamo ’dobre odnose’ sa sindikatima i zaposlenima, nego da imamo zajedničku strategiju za naše poslovanje..“, kaže Nemanja Marjanović iz kompanije Wacker Neuson, u čijim pogonima u Kragujevcu radi 600 ljudi.
Sindikati pomažu i u dobru i u zlu
Za poslodavce koji i dalje nisu ubeđeni u opravdanost „baktanja“ sa sindikatima možda će značiti poruka Aleksandra Andrića iz Leoni Wiring Srbija ,kompanije koja sada ima 8.400 zaposlenih ali ih je imala i mnogo više – gotovo 14.000.
„Značaj sindikata i kolektivnog pregovaranja nije samo za rasta firme, ili u vreme kada preduzeća rastu, već i za „dobra i za loša vremena“. I kada se firme smanjuju dobro organizovani sindikati tu mogu pomoći da se lakše prebrodi taj proces kontrakcije. Tako mi nismo imali niti jedno odbijen predlog rešenja o otkazu zaposlenog kao tehnološki višak“, ističe Andrić.
A istraživanje, obavljeno u 1.487 kompanija koje posluju u Srbiji, nedvosmisleno po pitanju zaključka. Dve trećine preduzeća koja imaju kolektivni ugovor osenjuju ga kao pozitivan a samo 1% kao negativan.
„Ne može se reći da potpisivanje kolektivnog ugovora direktno poboljšava poslovanje ali podaci pokazuju da preduzeća koja ga imaju i 10% do 20% veću produktivnost od uporedivih koja ga nemaju, zatim 34% veća ulaganja po zaposlenom, ali i slične prosečne zarade: To dokazuje da kolektivno pregovaranje ne povećava troškove rada, jer tako nešto prijavljuje samo 1% preduzeća koja ugovor imaju“, ukazuje Pavle Medić, jedan od autora studije koju je za MOR uradio CEVES, uz podršku Republičkog zavoda za statistiku.
Iz studije CEVESA jasno se vidi i „lična karta“ ili „profil“ preduzeća koje ima kolektivni ugovor kao deo svoje poslovne politike. To su organizovanije, strukturisanije i bolje rukovođene kompanije, koje pokazuju bolje rezultate u oblastima obuke, veština i produktivnosti radnika.
„U takvom okruženju kolektivni ugovori funkcionišu kao deo šireg sistema koji podržava jasnoću u radnim odnosima, efikasnije interne procese i predvidljivije prakse upravljanja. Takođe, pokazuju i bolje finansijske i operativne performanse. Zarada kompanija je uz proseku viša za 27%, a prihodi po zaposlenom premašuju uporediva preduzeća bek kolektivnog ugovora za 22%“, zaključuje Medić.
Mala "pomoć prijatelja" mogla bi doći - od države
Dok se poslovadci u Srbiji ne osveste i samostalno prihvate sindikate i svoje zaposlene kao parnere u donošenju nekih odluka, dobro bi došla i pomoć države, kažu stručnjaci.
U celoj Evropi javne nabavke se sve više shvataju kao strateški instrument politike za unapređenje socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja. Prema Direktivi EU 2012/24/EU, ugovaračka tela imaju mogućnost (a u nekim slučajeima i obavezu) da u postupak javne nabavke uvrste socijalne klauzule koje se ondose na zarade, radno vreme i druge uslove rada. Danska i NOrveška su ovu obavezu ugradile u zakonodavstvo o javnim nabavkama.
Time se učestvovanje na javnim konkursima i tenderima uslovaljava postojanjem kolektivnoig ugovora, ili kompanija koja ga ima dobija dodatne boduve pri prijavi.
Druga moguća mera države su određeni fiskalni benefiti, poput poreskih kreidita. subvencionisanih obuka ili porograma zapošljavanja, koji su uslovljeni postojanjem kolektivnog ugovora.
Mogli bi da se ugledamo i na Norvešku, koja omogućava poreske olakšice za članarine u sindikatima, Finsku koja omogućava to i za članove udruženja poslodavaca, ili Italiju koja ima sniženu poresku stopu od 10% na bonuse za produktivnost kada su oni uključeni u kolektinve ugovore.
