Pet meseci nakon početka možda najznačajnijeg predsedničkog mandata u oblasti spoljne politike još od vremena Ričarda Niksona, pristup Donalda Trampa svetu poprima jasne konture.
Pre svega, uzdržanost nije deo Trampove političke metode! On teži da akumulira što više izvršne moći na domaćem planu – a istu logiku primenjuje i u međunarodnim odnosima. Umesto da ograniči ulogu Amerike u svetu, Tramp želi da je postavi u samo središte globalnih zbivanja. Ono što je Alis Longvort govorila za svog oca, Teodora Ruzvelta, moglo bi se reći i za Trampa – želi da bude "leš na svakoj sahrani, mlada na svakom venčanju i beba na svakom krštenju“.
To, međutim, ne znači da je Tramp neokonzervativac ili liberalni internacionalista. On prezire krstaške pohode za demokratijom, omalovažava multinacionalne institucije i s prezirom gleda na međunarodne sudove. Iako iskreno ne voli rat, Tramp veruje u maksimalno korišćenje američke ekonomske, tehnološke i vojne moći u službi šire definisanih nacionalnih interesa.
Njegov mandat karakteriše koncentracija moći u cilju ostvarivanja maksimalističkih ciljeva. Trgovinska politika, bez obzira na kritike ekonomista, dala mu je dosad neviđenu moć, kako u SAD tako i na međunarodnoj sceni. U stanju je da tarifama utiče na profitabilnost gotovo svake američke kompanije.
Kritičari ga optužuju da je uništio multilateralni trgovinski sistem koji je, po njihovom mišljenju, bolje štitio američke interese od haotičnog sistema bilateralnih i političkih sporazuma. Ostaje da se vidi da li će se Trampova strategija pokazati uspešnom, ali jedno je sigurno – njegov cilj nije obuzdavanje, već širenje američke ekonomske moći.
Njegova politika prema Evropi pokazuje sve osobine osim uzdržanosti. Od pretenzija na Grenland i mešanja u evropske izbore, do razaranja trgovinskih odnosa i pretnji povlačenjem iz NATO. Sve što je američka administracija činila imalo je za cilj povećanje američkog uticaja u Briselu i šire.
Generalnog sekretara NATO Marka Rutea kritikovali su kada je Trampa uporedio s "ocem" koji ponekad mora biti strog. Ali, činjenica je da je američki predsednik sada "tata Evrope“ – i naterao je Stari kontinent da igra po njegovim pravilima više nego bilo koji prethodnik u poslednjih 50 godina.
Na Bliskom istoku Tramp je takođe ignorisao savete zagovornika uzdržanosti i sprovodio aktivnu politiku sa ciljem obnavljanja američke hegemonije izbegavajući dugoročne vojne intervencije. Od bombardovanja Irana i pretnji vrhovnom vođi te zemlje, do predloga masovnog uklanjanja Palestinaca iz Gaze i pretnji Izraelu obustavom pomoći – predsednik vodi hiperaktivnu politiku u regionu.
Vest da je državni sekretar Marko Rubio nedavno prisustvovao potpisivanju mirovnog sporazuma između DR Konga i Ruande govori o ogromnim ambicijama koje pokreću Trampovu spoljnu politiku. Za njega je svet pozornica, a Tramp želi da stoji u njenom središnjem svetlu.
Taj sporazum, bez obzira na njegovu održivost, oslikava osnovnu crtu Trampove diplomatije: nekonvencionalno i pojačano oslanjanje na američku ekonomsku moć kako bi se postigli međunarodni ciljevi. Bilo da je reč o rudarskom sporazumu s Ukrajinom, dogovoru o kritičnim mineralima u centralnoj Africi ili ugovorima o veštačkoj inteligenciji s državama Persijskog zaliva – Tramp i njegovi diplomate nastoje da objedine bezbednosne i ekonomske interese SAD.
Zadajući udarce Iranu – najslabijoj među velikim revizionističkim silama – Tramp ne samo da jača američku globalnu poziciju već time šalje poruke Moskvi i Pekingu. Isto važi i za pritisak na Evropu da se ponovo naoruža. Ostaje da se vidi kako će Tramp koristiti omiljene poluge američke moći da bi nametnuo svoj autoritet nad Vladimirom Putinom i Si Đinpingom.
Kina i Rusija su dve velike sile koje najviše žele da američka moć, i njen ambiciozni predsednika, budu obuzdani. Oba ta rivala vide kako Tramp širi dominaciju SAD u Evropi i učvršćuje američku poziciju na Bliskom istoku. Za njih je Trampova ambicija pretnja i učiniće sve da osujete planove koji bi mogli umanjiti njihov globalni uticaj.
Ishod ove geopolitičke utakmice je neizvestan, ali jedno je jasno: Donald Tramp sigurno nije neko ko se povlači. Dok god sedi u Ovalnom kabinetu - Amerika se iz sveta neće povući!
O autoru
Volter Rasel Mid, ekspert za strategiju i državničke veštine. Istaknuti saradnik “Hudson Instituta” i kolumnista rubrike "Global View“ u The Wall Street Journal. Profesor je strategije i državničke umetnosti na Univerzitetu Florida u okviru Hamilton centra za klasično i građansko obrazovanje. Član je italijanskog ogranka “Aspen Instituta” i član UO časopisa Aspenia.
Radio je i kao viši saradnik u Savetu za spoljnopolitičke odnosegde je obavljao funkciju Henrija A. Kisindžera kao vodeći stručnjak za američku spoljnu politiku. Autor je više uticajnih knjiga, posebno se izdvaja “Specijalna promisao” (Special Providence) koja je dobila široko priznanje u akademskim i političkim krugovima.
