Savet Evropske unije usvojio je svoj pregovarački stav o predlogu uredbe kojom se postepeno ukida uvoz ruskog prirodnog gasa, što predstavlja ključni deo plana REPowerEU za okončanje energetske zavisnosti od Rusije.
Evropski parlament sada mora da usvoji svoj stav o predlogu uredbe, a nakon toga će početi pregovori o konačnoj verziji među Savetom, Evropskim parlamentom i Evropskom komisijom.
Nova pravila predviđaju potpunu zabranu uvoza ruskog gasa, uključujući i LNG, od 1. januara 2028. godine, uz prelazni period za postojeće ugovore, a ona će pogoditi i Srbiju kao zemlju koja dobija gas iz Rusije preko teritorije zemlje članice Evropske unije odnosno Bugarske.
Uvoz ruskog gasa u Evropsku uniju biće zabranjen od 1. januara 2026. godine, ali će kratkoročni ugovori potpisani pre 17. juna 2025. moći da traju do 17. juna 2026. Dugoročni ugovori o snabdevanju gasom iz Rusije moći će da važe do 1. januara 2028.
Izmene ugovora biće dozvoljene samo u ograničenim tehničkim slučajevima, bez povećanja količina, osim u specifičnim situacijama za zemlje bez izlaza na more koje su pogođene promenama u transportnim rutama, navodi se u saopštenju.
U odnosu na prvobitni predlog Evropske komisije, Savet je pojednostavio carinske procedure za gas koji nije ruskog porekla. Za takve isporuke biće potrebna samo potvrda o zemlji porekla, dok će se za ruski gas tokom prelaznog perioda zahtevati detaljnija dokumentacija o ugovoru, količinama i eventualnim izmenama.
Radi smanjenja birokratije, države članice su se dogovorile da se ovaj režim neće primenjivati na zemlje koje ispunjavaju posebne kriterijume. Evropska komisija će u roku od pet dana od stupanja uredbe na snagu utvrditi listu izuzetih zemalja, objavljeno je na veb stranici EK.
Za Srbiju to znači da počev od 1. januara 2028. više neće moći da dobija ruski gas preko teritorije Evropske unije.
Kompanije u Srbiji koje se oslanjaju na EU posrednike kao što su distributeri u Mađarskoj ili Bugarskoj mogu imati pristup ruskom gasu još najviše do kraja 2027, ako njihovi partneri u Evropskoj uniji imaju važeće dugoročne ugovore.
Pored toga, kompanije u EU i njihovi kupci van EU kao što je Srbija će morati da dokažu da gas koji kupuju nije ruskog porekla, što u praksi znači veće administrativne barijere i troškove.
Strategija za Srbiju koja podrazumeva odustajanje od ruskog gasa je diverzifikacija izvora i oslanjanje na uvoz LNG iz Grčke, preko terminala Aleksandropolis i gasne interkonekcije Niš-Dimitrovgrad, kao i gasa iz Azerbejdžana preko TAP/TANAP sistema i gasa neruskog porekla iz Mađarske (LNG iz Hrvatske), uz domaće zalihe i nabavku na tržištu EU.
Ovaj scenario predviđa velika ulaganja u novu infrastrukturu, a verovatno i znatno višu cenu, pošto je LNG skuplji od ruskog gasa.
Pored toga, moguć je i scenario u kome se nastave isporuke ruskog gasa preko Turskog toka, uz tehničko rebrendiranje porekla gasa, uz dodatni uvoz LNG iz Turske (neruski ili mešani) i gasa iz Azerbejdžana.
Prelazni model koji bi omogućio postepenu diverzifikaciju podrazumevao bi da u Srbiju stiže pre svega LNG iz Grčke i gas iz Azerbejdžana, uz određeni udeo ruskog gasa preko Turske (deklarisanog kao turski gas).
