Situacija oko Venecuele, živopisne zemlje koja ima najveće dokazane rezerve nafte na planeti, se "zagreva", jer samo ona, uz "tvrđavu Iran", može da u svetu koliko-toliko zameni prognanu rusku naftu, piše za BizSrbija ekonomski analitičar Bojan Stanić, pomoćnik direktora Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije.
Bolivarska Republika Venecuela, u čijem zvaničnom imenu se izražava zahvalnost Simonu Bolivaru, revolucionaru baskijskog porekla, rođenom u današnjoj prestonici zemlje, Karakasu, koji je pola veka pre srpskog oslobađanja od otomanskog jarma, izvojevao dekolonizaciju država Latinske Amerike, obuhvata teritoriju od blizu milion kvadratnih kilometara, uz širok izlaz na Karipsko more i Atlantski okean, sa svojih preko 30 miliona stanovnika evropskog, afričkog i mešovitog porekla (mestici).
Jedna od bezbroj karakteristika ove jedinstvene zemlje je i da u njoj, mereno statistikama „Miss Universe“ žive najlepše dame, s obzirom da su upravo pripadnice lepšeg pola ove nacije najviše puta osvajale titule lepote. Pored brojnih misica i pratilja misica, najpoznatija Venecuelanka, bar za javnost Srbije i okolnih zemlja, ostaje gospođa Koraima Tores, zahvaljujući njenoj ulozi Kasandre u istoimenoj telenoveli fenomenalne gledanosti u nas.
Međutim, pored romantičnih detalja, ovu državu već decenijama karakteriše nestabilna politička situacija, pod sumnjom neregularnog demokratskog procesa i nesumnjivim spoljnim pritiscima. Pored ekonomske krize, inflacije, siromaštva i oskudice značajnog dela stanovništva, uz konstantnu političku krizu, Venecuela raspolaže sa navodno najvećim dokazanim rezervama nafte.
Rat u Ukrajini se sa većim ili manjim intezitetom vodi bezmalo četiri godine. Uporedo sa tim se nižu paketi EU sankcija prema Rusiji (u pripremi je već 20-ti po redu), čija se privreda želi oslabiti kako bi se postigli politički ciljevi „kolektivnog Zapada“, u smislu podrške Ukrajini i nanošenja strateškog poraza najprostranijoj državi sveta, koja je izvršila invaziju na susednu zemlju.
Rusija kao resursno jedna od najbogatijih zemalja dobija značajan deo prihoda od prodaje energenata. Vremenom su se mogućnosti izvoza smanjile, tako da sada glavni kupci ruske nafte ostaju Kina, Indija i Turska. Aktuelna administracija u Vašingtonu, koja iz svojih interesa želi postizanje mira u Ukrajini, nastoji da pojača pritisak na rusku privredu kroz sankcije energetskim kompanijama, ali i pritiscima na države-kupce, prvenstveno na Indiju, da od takve kupovine odustanu.
Interesantna je pozicija Indije, koja je u strukturi uvoza nafte 2021. godine imala 1% učešća ruske nafte, da bi već u 2024. godini došla na gotovo 30%, razume se, zbog cenovne atraktivnosti i prilike za ogromne uštede za državu, privredu i stanovništvo.
Kako su američki pritisci na Indiju rasli pod pretnjom tzv. „sekundarnih sankcija“, zvaničnici u Delhiju su rekli da je moguće sprovesti supstituciju uvoza ruske nafte samo ukoliko bi se na međunarodnom tržištu pojavila nafta iz Venecuele i Irana, dve geografski, ekonomski, kulturno i vojno udaljene zemlje, koje imaju jednu zajedničku tačku dodira – američke sankcije.
Pre nekoliko dana, SAD su uvele sankcije dvema ključnim kompanijama za proizvodnju nafte u Rusiji, Lukoilu i Rosnjeftu, čime su sankcionisali gotovo tri četvrtine proizvodnje i prerade nafte koja je pod kontrolom Moskve.
Istovremeno su se i Indija i Kina pokolebale i počele da preispituju svoje trgovinske odnose sa Rusijom. Cena nafte je odmah skočila na međunarodnom tržištu za oko 8%. Tržište se uznemirilo da će doći do izbacivanja ruske nafte, koja pokriva bat 10% svetskog tržišta, a da druge neme da je brzo zameni.
Verovatno to zna i sam Vašington, koji razume da usled trgovinskog rata i uvođenja silnih carina raste cenovni/inflatorni pritisak na unutrašnjem tržištu uz relativno visoke troškove zaduživanja, pa bi nekontrolisan rast cene nafte dodatno pojačao pritisak na kupovnu moć stanovništva, koje je naviklo da živi kao konzumersko društvo. I onda se nekako shvati potreba Indije.
Novo zveckanje oružjem
Nekim političkim analitičarima bi „na prvu loptu“, bilo teško zamisliti da bi iranska nafta mogla doći kao zamena ruske, u momentu kada su diplomatski odnosi na relaciji Vašington- Teheran svedeni praktično na nulu, a sa druge strane zna se šta u geopolitičkoj terminologiji znači „Tvrđava Iran“ (praktično neosvojiva teritorija zahvaljujući planinskom terenu i velikoj populaciji).
Tako da se pažnja automatski okreće ka Venecueli, zemlji generalno evropskog mentaliteta, koja drugačije gleda na borbu, život pod sankcijama, pa na kraju i Ameriku. Ne može da ne zapara uši brujanje vojnih letelica, koji poleću i sleću na američki nosač aviona, koji je ovih dana doplovio u Karipsko more, kao i reči američkog predsednika, koji kaže da se situacija oko Venecuele zagreva, nezvanično signalizirajući vojnu intervenciju u vidu vazdušnih udara, a možda i kopnenih operacija, što bi oni na svom maternjem jeziku rekli: „boots on the ground“.
Kao relativno mlad analitičar, davne i ne mnogo brižne 2013. godine (u poređenju sa 2025. godinom) na jednoj edukaciji Svetske banke u Beču, upoznao sam starijeg kolegu Džeralda (ime poznato autoru ovog teksta) iz Venecuele.
Tri večeri zaredom smo šetali po jesenjim bečkim ulicama i obavezno bismo završili u nekom tihom restoranu/baru – on, Hamilton, tek svršeni pozitivno radoznali student ekonomije sa Zelenortskih ostrva i ja, tada već višegodišnji mlađi savetnik u srpskom ministarstvu finansija.
Kao stariji od nas, više je i poučnije govorio, samouveren, sa stilom, zadovoljan, jednom rečju - romantičar. Sećam se da je mnogo pričao da je zaljubljenik u konjičke sportove, da ima nekoliko svojih konja na imanju u brdima Venecuele, da ih sve razume, a da ljude često ne razume uopšte. Ostali smo u online-kontaktu do danas, ponekad razmenimo kratka analitička mišljenja. Često putuje u Švedsku, tamo su mu supruga i deca. Koraima Tores je odavno u Kolumbiji, Džerald bi rekao, lepša nego ikad.
Neki dan smo se dopisivali, što bi mladi rekli, preko „DieM-a“, kako bih kroz njegove oči sagledao situaciju i zaključio koliko je realan još jedan rat, ovoga puta na Zapadnoj hemisferi. Bio je kraći u iznošenju zaključaka nego inače, možda je bio umoran, ipak naglasi na kraju: „Neko reče: `domovina je tamo gde mi je lepo`, ali ja ne mogu napustiti ovu lepoticu“, misleći na svoju zemlju, „ona mi je najlepša!“.
