Prilikom nabrajanja alternativnih tržišta na koja bi Srbija mogla da se udene, retko se pominje da i dalje postoje evropske zemlje do kojih naš izvoz slabo dobacuje, iako je u nekima od njih, poput članica Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu (EFTA), kupovna moć stanovništva tri puta veća nego kod nas.
Neki od glavnih strukturnih problema srpskog izvoza su niska finalizacija proizvoda i dominacija stranih kompanija, ali i velika geografska koncentracija. Spoljnotrgovinska razmena Srbije najviše se oslanja na tradicionalne partnere u Evropskoj uniji i CEFTA regionu, piše magazin Biznis i finansije (B&F).
Poslednjih godina, uporedo sa krizom koja potresa evrozonu, Srbija je u potrazi za drugim tržištima potpisala više sporazuma o slobodnoj trgovini sa državama van Evrope, poput Kine, Egipta, UAE, Južne Koreje…
Spoljnotrgovinska razmena naše zemlje sa svetom vredela je prošle godine 74,93 milijarde evra, pri čemu je očekivano dominiralo evropsko tržište sa udelom od čak 86%. Međutim, plasman srpske robe uveliko je koncentrisan na tržište EU (65%) i CEFTA region (15%), dok u ostale evropske zemlje odlazi svega šest odsto ukupnog izvoza, uključujući i Rusiju čije učešće poslednjih godina sve više opada.
Ukupan godišnji izvoz koliko mesečno plasiramo u Nemačku
To znači da iako su nam evropske države bliže od onih na drugim kontinentima, i dalje postoje tržišta u Evropi do kojih Srbija slabo dobacuje. Među njima su baltičke zemlje, članice EU (Litvanija, Letonija, Estonija), te članice EFTA (Švajcarska, Norveška, Lihtenštajn, Island). Primer su i neke istočnoevropske zemlje, poput Moldavije i Gruzije, sa kojima trgujemo „na kašičicu“.
Kada se uporede podaci iz domaćih izvora (RZS i PKS) sa statistikom iz međunarodnih baza podataka, proizilazi da Srbija u ovih devet zemalja godišnje izveze robu u vrednosti do 500 miliona evra. To je tek nešto više od vrednosti robe koju naša privreda plasira na nemačko tržište mesečno, i skoro deset puta manje od ostvarenog godišnjeg izvoza u zemlje CEFTA regiona.
Činjenica je da ovih devet zemalja zajedno imaju preko tri puta manje stanovnika nego Nemačka, ali je zato prosečan standard i kupovna moć u nekima od njih daleko iznad proseka CEFTA regiona. To su pre svega članice EFTA, gde prema podacima MMF-a, prosečan BDP po glavi stanovnika premašuje 140.000 dolara.
Anatomija bogatih
Među posmatranim zemljama, Srbija ima najrazvijenije odnose sa Švajcarskom, tržištem od devet miliona potrošača. Švajcarci godišnje uveze robu za približno 500 milijardi evra, pre svega farmaceutske i hemijske proizvode, mašine i elektroniku, a glavni snabdevači su Nemačka, Kina, Italija i Francuska.
Srbija je prošle godine u Švajcarsku izvezla robu vrednu 273 miliona evra (metalne delove, optičke elemente i lustere), dok je uvoz bio skoro tri puta veći – 752 miliona evra, a dominirali su lekovi, mašine i hemijska jedinjenja za industrijsku proizvodnju.
Norveško tržište broji 5,6 miliona potrošača i godišnje uveze robe za oko 100 milijardi evra, najviše mašine, vozila, hemijske i prehrambene proizvode. Preko polovine uvoza stiže iz EU, dok su najveći pojedinačni partneri Nemačka, Švedska i Kina. Izvoz Srbije u Norvešku iznosi svega 29 miliona evra (maline, med, delovi motora), dok je uvoz dostigao 99 miliona evra, koje smo uglavnom potrošili na norveške sirovine za kozmetiku i morsku ribu.
Mali Lihtenštajn sa 40.000 stanovnika, godišnje uveze robu vrednu 1,8 milijardi evra, prvenstveno metalne poluproizvode, mašine, energente, precizne instrumente, vozila i to najviše iz Švajcarske, Nemačke i Austrije. Srbija sa Lihtenštajnom beleži simboličnu razmenu, ali smo u suficitu: izvozimo pretežno tekstil za 11,9 miliona evra, a uvozimo uglavnom industrijske alate za 1,5 miliona.
Island broji 400.000 stanovnika i na uvoz troši oko 13,8 milijardi evra godišnje, pre svega na rafinisanu naftu i goriva, aluminijum-oksid, mašine, računare i automobile, a taj novac najviše odlazi u Norvešku, Kinu, SAD, Nemačku i Dansku. Srbija Islandu prodaje autobuse, mašine i maline za 3,9 miliona evra, dok iz te države uvozimo ribu, lekove i mašinske delove za 1,2 miliona.
Ako je skromnije, nije zanemarljivo
Baltičke zemlje, Letonija, Litvanija i Estonija imaju upola manju kupovnu moć od članica EFTA, ali njihovo tržište sa 6,1 milion stanovnika godišnje uveze robu vrednu oko 87 milijardi evra. Pretežno uvoze naftu, gas, vozila, lekove i hranu. Skoro 80% uvoza potiče iz EU, najviše iz Nemačke i Poljske.
Izvoz Srbije u sve tri zemlje iznosi 99,5 miliona evra a uvoz 88 miliona. Tako u Litvaniju izvozimo vodu, lekove, sredstva za čišćenje i gume, u Letoniju delove mašina, plastične setove, autobuse na električni pogon, a u Estoniju autobuse na dizel, rude olova, gume i vojnu robu. Sa Baltika nam uglavnom stiže telekomunikaciona oprema, mašine, veštačka đubriva, drvna građa, ali i polovni automobili.
Moldavija i Gruzija imaju najnižu kupovnu moć među posmatranim državama. Moldavija, sa 2,4 miliona stanovnika, godišnje uveze robu za oko 10 milijardi evra, najviše energente, vozila, lekove, a glavni dobavljači su Rumunija i Kina. U razmeni sa Moldavijom smo u plusu, izvezli smo bitumena, ostataka nafte, podnih obloga, tapeta za 46 miliona evra, a odatle uvezli razne vrsta provodnika i tkanina za 37 miliona.
Daleko veći suficit od 11,5 miliona evra, Srbija beleži sa Gruzijom. Ova kavkaska zemlja sa 3,9 miliona stanovnika godišnje troši na uvoz oko 16,4 milijarde evra, najviše na vozila, naftu i lekove i to pretežno iz Turske, SAD i Kine. Srbija u Gruziju izvozi najviše papir, duvan, gume za vozila, ređe poljoprivredne i prehrambene proizvode, dok su najvrednija stavka u srpskom uvozu iz te zemlje računari i računarske komponente.
Prisutni smo, ali indirektno
Jedan od glavnih razloga za mali domet naše robe na pobrojanim tržištima je struktura domaćeg izvoza, koji se u protekloj deceniji najviše oslanjao na delove za automobile, električne kablove, gume, metalne proizvode i primarne poljoprivredne proizvode, kukuruz, pšenicu, smrznute maline…
Stoga je Srbija na bogatim tržištima prisutna samo indirektno, kao dobavljač sirovina ili poluproizvoda u lancu snabdevanja velikih evropskih kompanija. S druge strane, u Moldaviji i Gruziji srpski proizvodi poput hrane nisu dovoljno cenovno konkurentni, zbog jeftinijeg uvoza iz najbližeg okruženja.
Pravac srpskog izvoza diktira i to što većinu izvoznika čine strane firme, ukazuje Nikola Ranković, viši savetnik u Centru za analize Privredne komore Srbije (PKS). Fabrike koje su kod nas osnovale kompanije iz Nemačke, Italije ili Češke, rade uglavnom delove i sklopove po programima matičnih firmi. Te elemente izvoze u svoje centrale, oni se ugrađuju u gotove proizvode, koji se uz višu cenu šalju na udaljenija tržišta.
„Zato je naša privreda u izvozu usmerena na tržišta iz kojih dolaze investitori, kineski, nemački ili iz drugih zemalja EU, dok je među prvih 20 ili 30 najvećih izvoznika, samo nekolicina osnovana domaćim kapitalom”, ističe Ranković za B&F.
Imajući u vidu ukupne kapacitete malih i srednjih preduzeća koja čine gro srpske privrede i vrstu robe koju pretežno proizvode, za njih je već i transport na udaljenija evropska tržišta preveliki trošak, pa je za takav iskorak potrebno uvesti dodatne podsticajne mere, posebno u pogledu finansiranja, smatra Ranković.
Probijanje na novo tržište je ozbiljan poduhvat i za već etablirane srpske firme, kaže za B&F Radmila Trifunović, generalna direktorka Metalca iz Gornjeg Milanovca. Svako tržište je drugačije, od regulative, preko prioriteta potrošača kada se odlučuju za kupovinu, do konkurencije koja je već prisutna, a ulazak je dug i veoma skup proces, ističe direktorka Metalca.
„Država pruža značajnu podršku izvoznicima kroz različite fondove, ali možda bi ona mogla da se prilagodi različitim industrijama i proizvodima. Prilikom izlaska na novo tržište, država bi kroz subvencije mogla da nadoknadi jedan deo marže privrednicima, kako ne bi trpeli gubitke u tekućem poslovanju“, predlaže Trifunović.
