Pakistan se nikada u svojoj istoriji nije kvalifikovao za završnicu svetskog prvenstva u fudbalu, ali je uprkos tome apsolutni vladar ovog sporta. Sa svojih 1.000 fabrika i armijom od preko 60.000 specijalizovanih radnika, ova država proizvodi oko 70% ukupnog broja fudbalskih lopti na planeti, piše poslovni magazin „Biznis i finansije“ (B&F).
Iza sjaja tih 40 do 50 miliona komada „nogometnih baluna“ krije se zarada za neke ali očaj za same Pakistance. Jdna profesionalna lopta koja se proda u Evropi košta više nego cela mesečna plata pakistanskog radnika koji je napravi.
Svetska fabrika fudbalskih lopti koja snabdeva FIFA turnire, UEFA Ligu šampiona i najjače nacionalne lige u svetu nalazi se u gradu Sijalkot u Pakistanu. Zapanjujuće je da ovo prašnjavo industrijsko „mesto“ sa oko milion stanovnika, koje se nalazi na severoistoku pakistanske provincije Pendžab, ima globalni monopol nad proizvodom bez kojeg je „najvažnija sporedna stvar na svetu“ nezamisliva.
Koreni ove industrije sežu u kasni 19. vek, u doba britanske kolonijalne vladavine Indijskim potkontinentom. Britanski vojnici stacionirani u Sijalkotu bili su strastveni ljubitelji fudbala. Međutim, slanje oštećenih lopti brodovima nazad u Evropu na popravku trajalo je mesecima. Do preokreta je došlo kada je 1889. godine jedan lokalni zanatlija ponudio da popravi probušenu kožnu loptu za britanske oficire.
Zadivljeni brzinom, preciznošću i pedantnošću ovog majstora, Britanci su ubrzo počeli da naručuju prve fudbalske lopte domaće izrade. Ono što je počelo kao priručna radionica za potrebe kolonizatora, pretvorilo se u posao koji je odredio sudbinu celog regiona.
Nakon podele Indije 1947. godine, Sijalkot je pripao Pakistanu, a lokalni preduzetnici su pored znanja nasledili i direktne kontakte sa zapadnim kupcima. Ključni iskorak dogodio se tokom osamdesetih godina, kada su kompanije Adidas i Najk prepoznale kvalitet ručno šivenih lopti iz Sijalkota i počele saradnju sa tamošnjim fabrikama. To je Pakistanu otvorilo vrata da u ovoj industriji preuzme primat na svetskom tržištu.
Kako se pravi vrhunska lopta
Tipična lopta iz ove fabrike sastoji se od tačno 32 panela – 20 šestougaonika i 12 petougaonika. Da bi se ovi paneli spojili u savršenu loptu koja može da izdrži silovite udarce profesionalnih fudbalera, potrebno je provući iglu i nit kroz tačno 690 šavova.
Sve počinje u odeljenjima za pripremu materijala, koje Pakistan danas uvozi iz različitih delova sveta. Najjeftiniji dolaze iz Kine, materijali srednje klase iz Južne Koreje, a najkvalitetniji iz Japana za najekskluzivnije lopte, poput onih koje se koriste u nemačkoj Bundesligi.
Reč je o sintetičkoj koži koja se sastoji od slojeva pamuka, poliestera i poliuretana, što lopti daje neophodnu vodootpornost i elastičnost. Nakon što se paneli mašinski iseku i oslikaju prepoznatljivim logotipima sponzora, oni se prosleđuju radnicima.
Uprkos tehnološkom napretku, ogroman deo proizvodnje i dalje se oslanja na ručni rad. Svaki šav mora biti unutrašnji, nevidljiv sa spoljne strane, što zahteva hiruršku preciznost. Iskusnom šivaču je potrebno oko tri sata neprekidnog rada da završi samo jednu loptu. To znači da prosečan radnik tokom smene uspe da napravi svega tri do četiri lopte.
Radnici koriste specijalne zakrivljene igle i ojačane voštane niti, a pritiskanje prstima i šakama kako bi šavovi bili potpuno zategnuti ostavlja trajne žuljeve i deformiše njihove ruke.
Iz Pakistanskih železnica u preduzetništvo
Iako je ručno rađeni šav decenijama bio zlatni standard, savremeno doba donelo je krupne tehnološke promene – proces termičkog lepljenja. Kod ovakvih lopti, paneli se ne spajaju iglom i koncem, već se unutar specijalnih kalupa pod visokom temperaturom i pritiskom lepe za unutrašnji mehur. Termički spojene lopte su aerodinamičnije, duže zadržavaju savršen oblik i ne propuštaju ni trunku vlage.
Predvodnik u ovoj tehnologiji i gigant u proizvodnji fudbalskih lopti u Pakistanu je firma Forward Sports, koju je 1991. godine osnovao mašinski inženjer Havadža Masud Ahtar, u jednoj sobi i sa svega 20 zaposlenih. Pre nego što se okrenuo fudbalskim loptama, Ahtar je radio u Pakistanskim železnicama, ali ga je ujak nagovorio da se oproba kao preduzetnik u sportskoj industriji.
Zahvaljujući sklapanju saradnje sa kompanijom Adidas 1994. godine, Forward Sports danas proizvodi oko 20,5 miliona lopti godišnje. Iako je Adidas bio zvanični proizvođač Trionda lopte za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026. godine, ona je zapravo izrađena u Ahtarovoj fabrici u Pakistanu.
Uvođenje automatizacije i termo-lepljenja omogućilo je fabrikama u Sijalkotu da uspešno pariraju jeftinijoj mašinskoj proizvodnji iz Kine i Indije, koja je početkom dvehiljaditih ozbiljno pretila da ugrozi primat Pakistana u ovoj industriji.
Danas se u modernim pogonima svaka gotova lopta podvrgava rigoroznim laboratorijskim testiranjima. Mašine simuliraju hiljade udaraca u čelični zid brzinom većom od 50 kilometara na čas, testira se zadržavanje pritiska, sferičnost i balans. Kontrola kvaliteta je toliko stroga da fabrike poseduju vrtoglavo visoke polise osiguranja – ukoliko bi se FIFA licencirana lopta raspala na terenu i izazvala povredu igrača, osiguravajuće kuće bi isplatile milionske odštete.
Fudbal spašava devizne rezerve
U situaciji kada se Pakistan suočava sa ozbiljnim ekonomskim teškoćama, hroničnim nedostatkom stranih investicija i ogromnim trgovinskim deficitom, proizvođači fudbalskih lopti u Sijalkotu predstavljaju važan pojas za spasavanje državne kase.
Prema podacima Zavoda za statistiku Pakistana (PBS), godišnji devizni priliv samo od fudbalskih lopti kreće se u rasponu od 350 do 500 miliona dolara, u zavisnosti od toga kada se održavaju velika takmičenja u svetu. Celokupna industrija sportskih rekvizita, koja uključuje i opremu za kriket, hokej i sportske rukavice, donosi zemlji više od pola milijarde dolara godišnje.
Ono što ovaj sektor čini toliko važnim je njegova orijentisanost ka izvozu – čak 98% celokupne proizvodnje sportske opreme iz Sijalkota plasira se direktno na međunarodno tržište, prevashodno u Evropsku uniju, Severnu Ameriku i na azijska tržišta.
Ali, iza blještavila stadiona i marketinških kampanja, krije se surova realnost ove industrije. Proizvodnja fudbalskih lopti u Pakistanu zasniva se na ogromnom raskoraku između zarada koje ostvaruju preduzeća kao što je Forward Sports i primanja domaćih zanatlija.
Neformalni „rad od kuće“
Naime, veliki deo ove proizvodnje i dalje se odvija kroz sistem „podizvođača“, tako što najveće fabrike sklapaju ugovore sa manjim seoskim radionicama. U ovim neformalnim pogonima koji uključuju i „rad od kuće“, pojedinci se plaćaju isključivo prema učinku – po svakoj sašivenoj lopti. Oni nemaju zagarantovana bilo kakva radna prava, niti im poslodavac koji ih angažuje uplaćuje penzijsko i zdravstveno osiguranje.
Dok se pojedinačne profesionalne lopte prodaju u Evropi za preko 150 evra, prosečna mesečna zarada šivača fudbalskih lopti u Sijalkotu često se kreće oko minimalnih zakonskih iznosa u Pakistanu, što u zavisnosti od kursa i inflacije iznosi od 100 do 120 evra mesečno. U zemlji pogođenoj galopirajućom inflacijom, gde realna potrošačka korpa za prosečnu porodicu uveliko prevazilazi te iznose, radnici su prinuđeni da rade i po 14 sati dnevno kako bi obezbedili elementarnu egzistenciju.
U ručnom šivenju lopti veliki deo radne snage čine žene, koje se uglavnom regrutuju iz siromašnih seoskih područja. Mnoge od njih imaju veoma skromno obrazovanje ili su nepismene, a zbog vrlo patrijarhalnih društvenih normi u Pakistanu, žene znatno ređe rade u fabrikama. Zato posrednici donose materijale direktno u seoska domaćinstva ili centre za šivenje, gde žene rade u grupama. One zarađuju još manje od muškaraca i to značajno, sa dnevnom zaradom koja retko prelazi dva evra, piše B&F.
