EPS-u se približava Dan D: Kako će srpska energetika preživeti CBAM udar?

U 2026. na snagu stupa finansijsko-ekološkii mehanizam prekograničnog usklađivanja cene emisije ugljenika (engl. Carbon Border Adjustment Mechanism - CBAM), što za domaću privredu znači da će određenim izvoznim proizvodima iz energetski intenzivnih industrija - aluminijum, gvožđe, čelik, cement, đubriva, vodonik i struja - za ulazak na tržište EU biti potreban dokaz o emisijama CO2 tokom proizvodnje, uz plaćanje odgovarajuće naknade za emitovane gasove, usklađene s evropskom cenom ugljenika, piše Bloomberg Adria.

Ideja ravnopravne tržišne utakmice u Evropi je da svi učesnici na tržištu EU plaćaju istu naknadu za emisije gasova s efektom staklene bašte, bez obzira na mesto proizvodnje. S tim u vezi, zamišljeno je da se unutar EU naplata obavlja kroz sistem trgovine emisijama poznat kao EU ETS (engl. European Union Emissions Trading System), a za uvozne proizvode da se to čini preko CBAM-a.

Za Srbiju je ovo problematično jer ovdašnja privreda u procesu proizvodnje sistematski emituje znatno više ugljenika po jedinici proizvoda nego zemlje Unije. To se, kako navode iz Fiskalnog saveta, prvenstveno može objasniti tehnološkim zaostatkom i politikama koje su sprovođene (ili su izostajale), a što je dovelo do toga da su od 2010. do 2023. štetne emisije u zemlji smanjene za svega 3% do 4%.

Da bi ispunila ciljeve u okviru Pariskog sporazuma, Srbija bi trebalo da u narednih pet godina smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte za oko 10% u odnosu na sadašnji nivo, što je teško dostižno.

„Posebno važan izvor problema je EPS, koji električnu energiju i dalje proizvodi uglavnom iz lignita, emitujući velike količine CO2 (uz širok spektar pratećih zagađujućih materija). To ne opterećuje samo proizvodnju EPS-a velikim karbonskim otiskom, već i čitavog niza domaćih kompanija koje koriste ovu električnu energiju u proizvodnji“, navedeno je u studiji Fiskalnog saveta "Klimatsko-energetska tranzicija Srbije i javne finansije: Hoće li CBAM biti okidač promena?", predstavljenoj u sredu u Beogradu.

Zašto je EPS ugrožen?

Prema CBAM-u, proizvodnja struje je jedini sektor za koji je predviđeno da se naplaćuje puna cena emitovanog ugljenika već od 2026. godine.

„Dodatni problem je to što je zbog dominantne upotrebe lignita karbonski otisak domaće proizvodnje čak tri do četiri puta veći u odnosu na prosek EU. Nijedan drugi obuhvaćeni sektor ne beleži toliko veliku razliku u emisiji CO2 u odnosu na EU.", ističu u studiji.

Prema njivom proračunu, izvoz megavat-sata električne energije iz Srbije u EU dobio bi dodatni trošak od oko 60 evra zbog izuzetno velike emisije ugljenika u njegovoj proizvodnji. Budući da je trenutna prosečna cena električne energije koju izvozi EPS nešto iznad 100 evra/MWh, namet bi ugrozio konkurentnost EPS-a na tržištu EU i znatno otežao poslovanje kompanije.

Prema rečima glavnog ekonomiste Fiskalnog saveta Danka Brčerevića, procenjeni trošak CBAM-a za izvoz struje iznosiće 200-300 miliona evra godišnje do 2030, što je trošak koji je na nivou celokupne dobiti EPS-a iz 2024. Jasno je da izvoz struje u EU u tom slučaju postaje neisplativ.

„Mislimo da će EPS značajno smanjiti izvoz u EU. EPS je, inače, poslednjih godina neto uvoznik, dakle više uvozi nego što izvozi, ali tržište EU je izuzetno značajno za poslovanje EPS-a, jer je izvoz u EU reda veličine oko 10% ukupne proizvodnje EPS-a", kazao je Brčerević na predstavljanju studije, pri čemu je moguća i opcija potpune obustave tog izvoza.

Ovo posledično dovodi do smanjenja profitabilnosti energetske kompanije, napomenuo je on.

Ko ne plati na mostu…

Treba reći da je EU definisala uslove pod kojima Srbija ne bi morala da plaća CBAM u sektoru električne energije, ali to, prema oceni stručnjaka, samo otvara još veće probleme. O čemu je reč? Glavni uslov je da se do kraja 2026. završi započeti proces tržišnog spajanja s Mađarskom i Bugarskom.

„Prihvatanjem ove opcije država bi preuzela i obavezu da od 2030. uđe u sistem trgovine ugljenikom ekvivalentan EU ETS-u. Tad bi plaćanje emisija obuhvatilo celokupnu domaću proizvodnju električne energije (za razliku od CBAM-a, koji bi se primenjivao samo na manji deo struje izvezene u EU). Takvo rešenje otvara brojne dileme“, smatra Fiskalni savet.

Suštinski problem je koliki bi bili troškovi za EPS posle 2030.

„Ukoliko bi za EPS važila ista pravila kao za proizvođače iz EU, on bi iznosio oko tri milijarde evra godišnje. To bi onda dovelo do barem dupliranja cene struje za domaćinstva, uz gubitak konkurentnosti EPS-a na domaćem komercijalnom tržištu. U tom slučaju, za Srbiju bolja opcija ipak bi bio CBAM - jer je njegov trošak reda veličine 200-300 miliona evra godišnje", procenjuju ekonomisti.

Kakva je situacija sa industrijom?

Poređenja radi, kod ostalih obuhvaćenih proizvoda (onih koji se ne odnose na proizvodnju struje), troškovi CBAM-a postepeno bi rasli - sa oko 45 miliona evra u 2026. na mogućih 150-200 miliona evra u 2030.

„Naime, emisije koje podležu ovoj taksi se računaju kao razlika između ukupnih emisija i referentne vrednosti emisija za dati proizvod - s tim što će se značaj ovih referentnih vrednosti u formuli postepeno smanjivati zbog množenja sa odgovarajućih CBAM faktorom. U 2026. ovaj korektivni faktor će iznositi 0,975, u 2027. godini 0,95 uz postepeno smanjivanje do nule u 2034", pojašnjavaju.

Mada je teško prognozirati stvari posle 2030, može se ipak pretpostaviti da će trošak do 2034. nastaviti da raste, jer u te četiri godine ne samo što će postepeno doći do pune naplate emisija u proizvodnji, već se očekuje i snažan rast cena emitovanog CO2.

„Zbog rastućih troškova CBAM-a, cena određenih proizvoda iz Srbije na EU tržištu verovatno će primetno da se poveća u srednjem roku“, projekcija je Fiskalnog saveta, po kojoj u 2026. troškovi ugljenika neće mnogo opteretiti domaći izvoz - njihov relativni značaj kretaće se u rasponu od oko 2% tržišne cene aluminijuma do oko 18% cementa.

Glavni razlog za ovo je što će EU u toj početnoj godini naplaćivati manji deo ukupnih ugrađenih emisija CO2. Međutim, procene pokazuju da bi troškovi mogli do 2030. u proseku osetnije da porastu: gvožđe i čelik za 15-20%, đubriva za 10-15%, aluminijum za oko 5%, a cement za čak oko 50%.

„Takvi troškovi CO2 teško će moći da se apsorbuju samo povećanjem efikasnosti proizvodnje, već će se nužno prelivati u više izvozne cene srpskih proizvoda na tržištu EU."

Pomalo optimistično, analitičari skreću pažnju na to što, iako će trošak CBAM-a za srpske proizvode postepeno rasti, on ipak neće potpuno da uruši njihovu konkurentnost na evropskom tržištu.

Ovo zbog toga što same emisije CO2 u proizvodnji tih proizvoda nisu tako drastično veće u odnosu na one u EU (kao što je to slučaj sa strujom), a sem toga EU će nastaviti da zaoštrava klimatske politike i za sopstvena preduzeća.

„Računice Fiskalnog saveta pokazuju da će CBAM proizvodi iz Srbije poskupeti nešto više od EU konkurenata, usled većih emisija, ali će ta razlika ostati podnošljiva. U srednjem roku kretaće se u rasponu od oko 4% do 6% vrednosti proizvoda. To jeste značajno, ali ne i dramatično, a može se dodatno ublažiti ukoliko domaća preduzeća ubrzaju ulaganja u dekarbonizaciju“", kaže se u studiji.

Preporuke Fiskalnog saveta

Mada savet procenjuje da CBAM ne bi urušio poslovanje domaćih preduzeća koja izvoze gvožđe, čelik, aluminijum, đubrivo i cement, napominje da je neophodno uvesti domaći porez na emisije CO2, kako prikupljeni novac ne bi odlazio u budžet EU, već bi se zadržao u Srbiji. Uz to, EU ne bi prilikom uvoza naplaćivala ono što je već obračunato u Srbiji.

U Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu (INEKP) implicitno se sugeriše uvođenje poreza na ugljenik i definišu moguće cene ugljenika po godinama, dok se u novoj Strategiji razvoja energetike Srbije do 2040. sa projekcijama do 2050. uvođenje karbon takse eksplicitno planira.

A Ministarstvo finansija predstavilo je Nacrt zakona koji uvodi prvi direktni porez na emisije gasova sa efektom staklene bašte u Srbiji, sa primenom od 1. januara 2026. Njime su obuhvaćene delatnosti i gasovi kao u CBAM-u, uključujući i proizvodnju struje, mada nisu obuhvaćena sva preduzeća u ovim sektorima. Savet ovde skreće pažnju na više stvari: predložena početna poreska stopa u 2026. od četiri evra po toni CO2 je u skladu s ranijim najavama, ali poreska osnovica predstavlja razliku između ukupnih i tzv. referentnih emisija (što znači da je efektivna poreska stopa nedovoljna za dostizanje postavljenih ciljeva); predviđene poreske olakšice za EPS dodatno umanjuju očekivane poreske prihode; nacrt ne najavljuje kako će se poreska stopa menjati u budućnosti; Ministarstvo finansija nije dalo procenu fiskalnih efekata ovog zakona...

"Predlog iz strateških dokumenata Vlade - da se sa naplatom počne od 2027. sa cenom od 4€/tCO2, koja bi do 2030. porasla na 40 €/tCO2 - predstavlja racionalan pristup. Ova mera bi u 2030. godini mogla da donese oko 220 miliona evra prihoda u budžet Srbije. Preporuka je da se ovi prihodi usmere u projekte energetske tranzicije, dekarbonizaciju privrede i zaštitu energetski ugroženih građana", savetuju.

Inače, zajedno sa porezom na domaće emisije u pripremi je i zakon o domaćem CBAM-u, to jest objavljen je Nacrt zakona o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda. Cilj je zaštita domaćih proizvođača od uvoza iz zemalja koje ne naplaćuju emisije: uvoznik plaća četiri evra po toni CO2 na "ugrađene" emisije u proizvodima (uz odbitak već plaćenih emisija), pri čemu su mali uvoznici (manje od pet tona robe godišnje) oslobođeni od plaćanja poreza.

U Fiskalnom savetu pak ističu da je ovaj zakon najavljen nepuna tri meseca pre početka primene, što daje kratak rok za prilagođavanje privrede i nameće administrativni izazov za državu i uvoznike. Takođe, nema efekat na uvoz iz EU (zbog prava na poresko izuzeće), a uvoz iz zemalja bez sistema praćenja emisija oporezovan je po nepovoljnijim podrazumevanim vrednostima.