Najavljivalo se godinama, njime se (neuspešno) „plašila“ privreda a sada zaista i počinje. Već od januara sledeće godine, suočićemo se sa jednom od najvećih strukturalnih promena u odnosima sa Evropskom unijom – primenom mehanizma za prekogranično usklađivanje cene emicije ugljenika, poznatijeg pod skraćenicom CBAM. Šta sada, na pragu primene, traži srspka priveda a kakve posledice zakašnjenje predviđaju stručnjaci?
Ovaj klimatski instrument, koji će postepeno uvesti naknadu za emisije ugljendioksida (CO₂) na uvoz energetski intenzivnih proizvoda u EU, donosi nove izazove za domaće izvoznike, ali i prilike za modernizaciju i transformaciju industrijskih sektora.
Za Srbiju, zemlju koja na tržišta Evropske unije plasira oko dve trećine svog ukupnog izvoza, CBAM predstavlja daleko više od običnog administrativnog usklađivanja – reč je o fundamentalnoj promeni uslova poslovanja za ključne industrijske sektore. Ukoliko se dodaju zemlje Balkana i zona slobodne trgovine (EFTA), taj udeo dostiže blizu 80% ukupnog srpskog izvoza, što jasno pokazuje koliko je evropsko tržište kritično za domaću privredu, piše poslovni magazin „Biznis i finansije“ (B&F).
Iako u Fiskalnom Savetu Srbije smatraju da posledice CBAM neće biti strašne po privredu Srbije (osim možda za EPS), u preduzećima ima dosta zabrinutih, pokazala je konferencija CORE Days, koju je organizovao NALED.
Tamo je sa panela "Klimatska i trgovinska politika - da li je region spreman za CBAM", zatražena zaštita od nelojalne konkurencije, osnivanje fonda za dekarbonizaciju i verifikacija stvarnih emisija od domaćih verifikatora...
Mala i srednja preduzeća suočavaju se sa većim izazovima. Mnoga od njih nemaju resurse niti stručnost potrebnu za precizno praćenje emisija, izradu izveštaja i planiranje dekarbonizacije. Za njih je posebno važna podrška koju država može da pruži kroz edukaciju, tehničku pomoć i finansijske podsticaje.
Šta je CBAM i kako funkcioniše
Mehanizam za prekogranično usklađivanje cene ugljenika predstavlja klimatski instrument koji Evropska unija uvodi kako bi sprečila tzv. „curenje (troška) ugljenika" – fenomen kada preduzeća iz EU prebacuju proizvodnju u zemlje sa manje strožim ekološkim propisima, ili kada proizvodi iz takvih zemalja potiskuju evropske proizvođače koji su već snagom strožih propisa prinuđeni na ulaganja u zelenu transformaciju.
Od naredne godine, preduzećima koja na tržište EU izvoze aluminijum, gvožđe i čelik, cement, đubrivo, vodonik i električnu energiju, biće potreban dokaz o emisijama CO₂ tokom proizvodnje, uz plaćanje odgovarajuće naknade za emitovane gasove, usklađene s evropskom cenom ugljenika. Za razliku od nekih drugih klimatskih mera, CBAM ne pravi razliku između privrednih subjekata – svi koji izvoze obuhvaćene proizvode moraće da plate istu cenu za emisije, bez obzira na geografsko poreklo ili ekonomski razvoj zemlje proizvodnje.
Energetika: Najteže pogođeni sektor
Kada je reč o posledicama po srpsku privredu, analitičari Fiskalnog saveta Republike Srbije ocenjuju da je najkritičniji upravo energetski sektor, i to iz nekoliko ključnih razloga, piše B&F.
Pre svega, proizvodnja električne energije jedina je delatnost za koju je predviđeno da se naplaćuje puna cena emitovanog ugljenika već od 2026. godine, bez perioda postepenog uvođenja koji je predviđen za druge industrije.
Dodatni problem je strukturne prirode – zbog dominantne upotrebe lignita u proizvodnji električne energije, domaće emisije CO₂ su tri do četiri puta veće nego u EU, što nije slučaj ni sa jednim drugim sektorom koji je obuhvaćen ovim mehanizmom.
"Uspešno smo izdejstvovali da se karbon takse zemalja koje zavise od uglja, kao što je Srbija gde se 60 odsto struje dobija iz uglja, smatraju usklađenim sa EU politikama", rekla je Jovana Joksimović, pomoćnica ministra u Ministarstvu energetike, na nedavnom panelu posvećenom uvođenju nacionalnog poreza na emisije ugljen-dioksida.
Konkretni brojevi pokazuju ozbiljnost situacije – svaki izvezeni megavat-sat električne energije iz Srbije poskupeće čak za 60 evra. Usled toga, procenjeni trošak za izvoz struje iznosiće između 200 i 300 miliona evra godišnje do 2030. godine, što odgovara celokupnoj dobiti Elektroprivrede Srbije ostvarenoj u 2024. godini.
Uz ovako veliko dodatno opterećenje, izvoz električne energije iz naše zemlje na tržište EU postaće praktično neisplativ, što će se uveliko odraziti na poslovanje EPS-a, a time i na snabdevanje električnom energijom privrede i domaćinstava u Srbiji.
Iz tog razloga ne čudi da se u javnosti najviše govori o posledicama koje će CBAM proizvesti po energetski sektor, a znatno manje o tome kako će se to odraziti na druge industrije obuhvaćene ovim mehanizmom.
Međutim, iako ti sektori čine relativno mali deo srpske privrede, po oceni Fiskalnog saveta njihov ekonomski značaj je daleko veći nego što to statistike o dodatoj vrednosti ili zaposlenosti mogu da pokažu.
Industrija čelika, aluminijuma, đubriva i cementa: Strateški značaj iznad brojki
Sektori gvožđa i čelika, aluminijuma, đubriva i cementa zajedno doprinose ukupnoj dodatoj vrednosti privrede Srbije sa 1-1,5% i zapošljavaju oko 30.000 radnika, što je 1,3% ukupne registrovane zaposlenosti.
Ovi brojevi na prvi pogled ne deluju impresivno, ali ekonomska realnost je složenija. Godišnje ove industrije plasiraju robu u vrednosti od oko 3,5 milijardi evra, dok godišnji izvoz vredi oko 1,5 milijardi evra i čini čak 8% ukupnog robnog izvoza Srbije u Evropsku uniju.
"Ukupan makroekonomski efekat neće biti dramatičan, ali će pojedine industrije biti značajno pogođene, pre svega, gvožđe i čelik", rekao je Slobodan Minić, član Fiskalnog saveta, podsetivši da dve trećine izvoza Srbije ide ka EU, a da je domaća privreda energetski intenzivna, sa dvostruko većim emisijama od evropskog proseka.
Postoje značajne razlike kada se posmatraju pojedinačni proizvodi. Najveću vrednost proizvodnje, od oko 2,2 milijarde evra godišnje, beleži sektor gvožđa i čelika, pri čemu je i njegov izvoz u EU najveći u apsolutnom iznosu – oko jedne milijarde evra.
Proizvodnja aluminijuma je najviše zavisna od izvoza u EU, jer tamo plasira čak 60% svoje proizvodnje. Cement ima najmanju vrednost proizvodnje od oko 290 miliona evra, skoro osam puta manju od proizvodnje gvožđa i čelika.
Cement, takođe, najmanje zavisi od EU tržišta, gde plasira proizvode u vrednosti od samo oko 1,6 miliona evra, što čini svega 0,6% vrednosti prodaje ovog sektora u Srbiji.
Mada pomenute delatnosti imaju relativno nisko učešće u ukupnoj dodatoj vrednosti srpske privrede, njihov ekonomski značaj je mnogo veći. Pošto su uglavnom izvozno orijentisane, bitno utiču na platni bilans i devizne prilive zemlje. Uz to, ove oblasti prerađivačke industrije proizvode strateški važne sirovine i repromaterijale za ključne sektore, poput građevinarstva i poljoprivrede. Građevinska industrija ne može funkcionisati bez domaćeg cementa i čelika, poljoprivreda zavisi od đubriva, dok je aluminijum ključna sirovina za brojne industrijske primene.
Koliko će nas koštati CBAM: Procenjeni troškovi po sektorima
Za razliku od energetskog sektora, kod industrijskih proizvoda emisije CO₂ su 15-20% veće u poređenju sa konkurencijom u EU, što je znatno manja razlika. Takođe, za primenu CBAM-a na uvoz industrijskih proizvoda predviđen je period prilagođavanja do 2034. godine.
Finansijske obaveze uvodiće se postepeno, kako bi se obezbedili jednaki uslovi za sve učesnike na tržištu i omogućilo preduzećima da planiraju investicije u dekarbonizaciju.
Ukupan trošak za proizvode iz ovih industrija u 2026. godini iznosiće oko 45 miliona evra, dok bi taj iznos do 2030. mogao porasti na 150–200 miliona evra, u zavisnosti od količine izvoza u EU i buduće cene ugljenika. Fiskalni savet napominje da nisu radili projekcije do 2034. godine, jer se ne može pouzdano predvideti koliko će Srbija tada izvoziti ovih proizvoda u EU, niti kolike će biti cene ugljenika na evropskom tržištu.
Naredne godine, troškovi ugljenika koje će EU naplaćivati za obuhvaćene proizvode iz Srbije kretaće se u rasponu od oko 2% tržišne cene aluminijuma, do oko 18% cementa. To znači da bi se, na primer, za svakih 100 evra izvoza aluminijuma iz Srbije u EU, plaćao dodatni trošak za emisije CO₂ od dva evra, a u slučaju cementa oko 18 evra. Iako je procenat kod cementa naizgled veliki, trebalo bi imati u vidu da Srbija izvozi male količine cementa u EU, pa će apsolutni finansijski uticaj biti ograničen.
Glavni razlog za relativno niske troškove u 2026. godini je to što će EU u ovoj početnoj godini naplaćivati manji deo ukupnih ugrađenih emisija CO₂. Međutim, ti troškovi bi do 2030. mogli u proseku da porastu za 15-20% kod gvožđa i čelika, 10-15% kod đubriva, oko 5% kod aluminijuma i čak 50% kod cementa. Ovako visok procenat kod cementa ponovo treba uzeti sa rezervom, jer se odnosi na mali obim izvoza.
Takvi troškovi CO₂ teško će moći da se apsorbuju samo povećanjem efikasnosti proizvodnje, već će se nužno prelivati na izvozne cene srpskih proizvoda u EU, zbog čega će oni biti manje konkurentni. Međutim, analiza pokazuje da situacija nije tako crna kako bi se moglo zaključiti na prvi pogled.
Konkurentnost neće biti drastično ugrožena
Ipak, konkurentnost ovih industrija neće biti drastično ugrožena, ocenjuju u Fiskalnom savetu, i to iz nekoliko razloga. Osim što razlike u emisijama u poređenju sa konkurencijom u EU nisu tako velike kao kod energetike, EU će nastaviti da zaoštrava klimatske politike i za sopstvena preduzeća, dok će za uvozne proizvode važiti ista pravila CBAM-a, pa će rastu troškova biti izloženi i proizvođači u EU. Iz tog razloga neće poskupeti samo srpski proizvodi, već i proizvodi njihovih konkurenata.
Računice Fiskalnog saveta pokazuju da će CBAM proizvodi iz Srbije poskupeti nešto više od EU konkurenata, usled većih emisija, ali će ta razlika ostati podnošljiva. U srednjem roku kretaće se u rasponu od oko 4–6% vrednosti proizvoda. To jeste značajno, ali ne i dramatično, a može se dodatno ublažiti ukoliko domaća preduzeća ubrzaju ulaganja u dekarbonizaciju.
Privreda krenula ali sa zadrškom
Marko Muhadinović, tehnički direktor fabrike cementa Holcim Srbija, potvrdio je da su investicije u zelenu transformaciju već u toku.
"Ako hoćemo da se takmičimo u Evropi, taj novac mora ostati u sektoru dekarbonizacije", naglasio je Muhadinović na panelu „Klimatska i trgovinska politika – da li je region spreman za CBAM".
On je istakao da su „ljudi i njihove kompetencije ključni za tranziciju", te da je kompanija do sada uložila 150 miliona evra u dekarbonizaciju u Srbiji i da očekuje da domaća regulativa prati evropsku mapu puta.
Prema Muhadinovićevim rečima, ključne mere u cementnoj industriji su zamena sirovina i goriva, prelazak na obnovljive izvore energije i jasna regulativa. Posebno je istakao važnost da se deo prihoda od CBAM-a zadrži u zemlji i usmeri u industriju kroz namenski fond, što je postao jedan od ključnih zahteva privrednog sektora.
Zahtevi: Zaštita, fond i verifikacija
Zaštita od nelojalne konkurencije, osnivanje fonda za dekarbonizaciju i verifikacija stvarnih emisija od domaćih verifikatora, ključni su zahtevi privrede pogođene CBAM uredbom, kako je poručeno na panelu održanom u okviru konferencije Core days 2025, koju je organizovao NALED uz podršku Švedske vlade.
Branko Zečević, direktor kompanije Metalfer, upozorio je na problem nelojalne konkurencije koji će se pojaviti usled različitih brzina prilagođavanja klimatskim zahtevima. "Ako je naše tržište jedno od retkih potpuno otvorenih, sve investicije u dekarbonizaciju biće uzaludne ukoliko dozvolimo ulazak proizvoda koji u tranziciju ne ulažu", poručio je Zečević.
On je istakao da je njegova kompanija uložila 120 miliona evra u nove tehnologije, ali da neće svi moći da pređu na nove tehnologije po istom tempu. "Određene zemlje koje to ne mogu spuštaju cene i postaju nelojalna konkurencija", rekao je on i poručio da globalna slobodna trgovina de facto više ne postoji, jer sve države uvode zaštitu svojih proizvođača.
Zečević je posebno naglasio da će veliki deo proizvoda iz zemalja koje nisu obuhvaćene CBAM-om tražiti nova, nezaštićena tržišta, među kojima i naše. Ovaj argument dobija na težini kada se uzme u obzir da Srbija još uvek nije članica EU, pa samim tim nema pristup mehanizmima zaštite trgovine koji su dostupni članicama unije.
Spremnost Srbije: "Prvi u regionu"
Uprkos izazovima, Srbija je najspremnija zemlja u regionu (naravno "Zapadnoig Balkana", ne i u "pravom" regionu Jugoistočne Evrope) za primenu CBAM-a.
Jovana Joksimović je istakla da je Srbija poslednje dve i po godine intenzivno radila sa Evropskom komisijom kako bi domaći mehanizam bio priznat u EU. Već sada Srbija ima usvojen plan energetske tranzicije i klimatski plan, što je stavlja ispred ostalih zemalja Zapadnog Balkana u procesu prilagođavanja novim klimatskim pravilima.
Ova pripremljenost nije slučajna – Srbija je godinama unazad ulagala u razvoj regulatornog okvira i institucionalnih kapaciteta potrebnih za praćenje emisija i implementaciju klimatskih politika. Ministarstvo energetike i rudarstva, zajedno sa Agencijom za zaštitu životne sredine, razvili su sistem za praćenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, što je preduslov za učešće u bilo kakvom mehanizmu trgovine ili naplate emisija.
Međutim, sama pripremljenost institucija nije dovoljna – potrebna je i spremnost privrednog sektora. Tu situacija varira od industrije do industrije. Velika industrijska preduzeća, posebno ona koja su deo međunarodnih korporacija ili koja već duže vreme izvoze na tržište EU, relativno su dobro pripremljena. Ona su već započela sa praćenjem svojih emisija, uvode nove tehnologije i planiraju investicije u dekarbonizaciju.
Rešenje: Domaći porez na ugljenik
Fiskalni savet procenjuje da je u ovom trenutku najcelishodnije rešenje za Srbiju uvođenje domaćeg poreza na ugljenik. Njegova glavna prednost je to što on može da se uvede relativno lako, oslanjajući se na postojeći poreski sistem uz manja prilagođavanja, a obezbeđuje relativno stabilne i predvidive prihode za budžet u kratkom i srednjem roku.
Ako bi se porez na ugljenik uveo samo za industrijske CBAM proizvode bez električne energije, procenjuje se da bi fiskalni prihodi porasli sa oko 22 miliona evra u 2027. na oko 220 miliona evra u 2030. godini. Ovi prihodi nisu zanemarljivi, ali je još važnije što njihovo uvođenje na nacionalnom nivou sprečava odliv kapitala iz zemlje – novac koji bi inače otišao u budžet EU ostaje u Srbiji i može se reinvestirati u dekarbonizaciju domaće privrede.
Ukoliko bi porez na ugljenik obuhvatio i energetiku, to bi imalo veliki fiskalni potencijal ali i ozbiljan ekonomski rizik. Prihodi bi porasli sa oko 150 miliona evra u 2027. na čak 1,5 milijardi evra u 2030. godini, ali ova opcija zahteva povećanje cene električne energije za preko 50%, što je socijalno i ekonomski neodrživo. Fiskalni savet zbog toga smatra da bi za energetski sektor trebalo tražiti posebno rešenje, koje će biti vrlo pažljivo osmišljeno i koje će uzeti u obzir specifičnosti srpskog energetskog sektora i potrebu za održavanjem pristupačnih cena energije za stanovništvo i privredu.
Fond za dekarbonizaciju: Ključni element uspešne tranzicije
Jedan od najvažnijih zahteva privrednog sektora je osnivanje namenskog fonda za dekarbonizaciju. Logika je jednostavna – ako će privreda plaćati porez na ugljenik, bilo direktno u Srbiji ili kroz CBAM mehanizam u EU, deo tih sredstava mora se vratiti u privredu kroz podsticaje za zelenu transformaciju.
Takav fond bi mogao finansirati različite vrste projekata – od energetske efikasnosti i prelaska na obnovljive izvore energije, preko uvođenja novih, čistijih tehnologija u proizvodnji, do istraživanja i razvoja inovativnih rešenja za smanjenje emisija. Posebno je važno da fond bude transparentan, dostupan svim privrednim subjektima koji ulažu u dekarbonizaciju, i da funkcioniše po jasnim i predvidivim pravilima.
Iskustva zemalja koje su već uvele slične mehanizme pokazuju da je reinvestiranje prihoda od poreza na ugljenik u zelenu transformaciju ključno za uspešnu tranziciju. Bez te vrste podrške, mnoga preduzeća, posebno ona manja, neće biti u stanju da izdrže finansijsko opterećenje i da investiraju u potrebne promene istovremeno.
Nelojalna konkurencija: Realni rizik
Jedan od najvećih rizika sa kojima se Srbija suočava u kontekstu CBAM-a je upravo problem nelojalne konkurencije. Kako CBAM obuhvata samo uvoz u EU, proizvođači iz trećih zemalja koji nisu pod ovim režimom moći će da nude proizvode po nižim cenama na tržištima koja nisu zaštićena ovim mehanizmom – a jedno od takvih tržišta je upravo Srbija.
Konkretan scenario bi mogao izgledati ovako: proizvođač čelika iz Turske ili Kine, koji ne može više da bude konkurentan na tržištu EU zbog CBAM troškova, preusmeriće svoje proizvode na Balkansko tržište.
Tamo će, zahvaljujući nižim ekološkim standardima i troškovima proizvodnje, moći da potisne domaće proizvođače koji su investirali u dekarbonizaciju. Na taj način, lokalni proizvođači ostaju dvostruko oštećeni – ne mogu da konkurišu na tržištu EU zbog viših emisija, a ne mogu ni na svom domaćem tržištu zbog nelojalne konkurencije iz trećih zemalja.
Ovo nije samo teorijska mogućnost – slični scenariji su se već događali u drugim industrijama i drugim regionima. Zato je zahtev privrede za uvođenjem odgovarajućih mehanizama zaštite potpuno opravdan. To ne znači zatvaranje tržišta ili vraćanje na protekcionističke mere iz prošlosti, već implementaciju pravednih pravila koja nagrađuju one koji ulažu u zelenu transformaciju i sprečavaju nelojalno konkurentsko ponašanje.
Verifikacija emisija: Tehnički izazov
Još jedan važan aspekt primene CBAM-a je verifikacija stvarnih emisija. Za razliku od paušalnih procena koje se mogu koristiti u početnoj fazi, postepeno će preduzeća morati da dostavljaju precizne podatke o svojim emisijama, verifikovane od strane akreditovanih tela.
Ovo otvara pitanje razvoja domaćih verifikacionih kapaciteta. Privreda insistira da verifikacija emisija treba da se obavlja od strane domaćih akreditovanih verifikatora, što bi smanjilo troškove i olakšalo proces za preduzeća. To zahteva ulaganje u obuku i akreditaciju domaćih stručnjaka, kao i razvoj potrebne regulatorne i institucionalne infrastrukture.
Međutim, to je investicija koja se isplati – razvijanje domaćih kapaciteta za praćenje, izveštavanje i verifikaciju emisija nije važno samo za CBAM, već i za širu klimatsku i ekološku agendu. Ovi kapaciteti će biti potrebni i za praćenje napretka u ispunjavanju klimatskih ciljeva, i za učešće u budućim mehanizmima trgovine emisijama, i za privlačenje zelenih investicija.
Perspektiva: Šansa za modernizaciju
Iako se CBAM često posmatra kao opterećenje i novi trošak za srpsku privredu, postoji i druga perspektiva – ovo može biti katalizator za nužnu modernizaciju i transformaciju industrije. Mnoga domaća preduzeća koriste zastarele tehnologije i procese koji su ne samo štetni po životnu sredinu, već i manje efikasni i manje profitabilni.
Pritisak koji dolazi sa CBAM-om može ubrzati investicije koje su ionako bile potrebne. Moderna oprema i procesi ne samo da smanjuju emisije, već obično povećavaju produktivnost, smanjuju operativne troškove i poboljšavaju kvalitet proizvoda. Na taj način, dekarbonizacija nije samo trošak, već i investicija koja može doneti višestruke koristi.
Takođe, u globalnoj ekonomiji koja sve više ceni održivost, proizvodi sa manjim ekološkim otiskom postaju konkurentska prednost. Potrošači, posebno u razvijenim zemljama, sve više biraju „zelene" proizvode, a investitori favorizuju kompanije koje demonstriraju odgovornost prema životnoj sredini. Srpska preduzeća koja se uspešno transformišu mogu iskoristiti ovu tržišnu dinamiku sebi u korist.
Regionalni kontekst: Zajednički izazovi
Važno je napomenuti da Srbija nije sama u ovim izazovima – sve zemlje Zapadnog Balkana suočavaju se sa sličnim pitanjima. To otvara mogućnost za regionalnu saradnju i koordinaciju. Zajedničko nastupanje prema EU u pregovorima, razmena iskustava i dobrih praksi, razvoj regionalnih verifikacionih kapaciteta – sve su to oblasti gde saradnja može doneti koristi svima.
Panel „Klimatska i trgovinska politika – da li je region spreman za CBAM", održan u okviru konferencije Core days 2025, okupio je više od 300 učesnika – predstavnika vlada, opština, privrede i civilnog sektora iz regiona i EU. Ovakva okupljanja pokazuju da postoji svest o zajedničkoj prirodi izazova i potrebi za koordiniranim odgovorom.
Kao najspremnija zemlja u regionu, sa već usvojenim planom energetske tranzicije i klimatskim planom, Srbija može imati lidersku ulogu u ovom procesu. To nije samo reputacijska korist, već i praktična prednost – vodeće pozicije u regionalnim inicijativama obično donose veći uticaj na kreiranje politika i pristup resursima.
Izazov koji se može savladati
Analiza uticaja CBAM-a na srpsku privredu otkriva složenu sliku. Sa jedne strane, nema sumnje da će ovaj mehanizam doneti dodatne troškove za domaće izvoznike, posebno u energetskom sektoru gde će uticaj biti najdramatičniji. Proizvodnja električne energije zasnovana na lignitu jednostavno nije održiva u svetu cena ugljenika, što zahteva fundamentalnu transformaciju ovog sektora.
Sa druge strane, za industrijske proizvode – čelik, aluminijum, đubriva i cement – uticaj će biti značajan ali ne i katastrofalan. Troškovi će rasti, ali postepeno i na način koji ostavlja prostor za prilagođavanje. Konkurentnost neće biti drastično ugrožena, posebno ako se uzme u obzir da će i konkurenti u EU suočiti sa rastom troškova.
Ključno je kako će Srbija iskoristiti period do 2034. godine, kada se očekuje puna implementacija CBAM-a. Uvođenje domaćeg poreza na ugljenik, osnivanje namenskog fonda za dekarbonizaciju, zaštita od nelojalne konkurencije, razvoj verifikacionih kapaciteta – sve su to mere koje mogu značajno ublažiti negativne efekte i pretvoriti izazov u priliku.
Priča koju industrijaši pričaju je priča o realnim investicijama – Holcim je uložio 150 miliona evra, Metalfer 120 miliona evra. To nisu male cifre i one pokazuju da privreda ovaj izazov shvata ozbiljno. Ono što ti industrijaši opravdano traže je pravedno okruženje – da investicije u čiste tehnologije budu nagrađene, a ne poništene nelojalnom konkurencijom.
Primena CBAM-a u Srbiji biće test sposobnosti države i privrede da zajedno odgovore na složen izazov koji istovremeno ima ekonomske, ekološke, socijalne i političke dimenzije. Iskustva drugih zemalja pokazuju da je uspeh moguć, ali zahteva jasnu viziju, odlučno delovanje i dobru koordinaciju svih aktera.
U poslednjoj instanci, CBAM nije samo o taksama i troškovima – reč je o fundamentalnom prilagođavanju načina na koji proizvodimo i trgujemo u 21. veku. Zemlje i kompanije koje se uspešno transformišu ne samo da će izbeći kazne, već će biti spremnije za ekonomiju budućnosti. Za Srbiju, to znači ne samo održavanje postojećih tržišnih pozicija, već i stvaranje osnove za održiv i inkluzivan rast u decenijama koje dolaze.
