U oktobru je zabeležen porast aktivnosti koje se tiču prilagođavanja poreske politike novoj tržišnoj realnosti i ciljevima smanjenja emisija ugljenika, kako u Srbiji, tako i u EU, kaže urednik biltena MAT, Ivan Nikolić.
Puna finansijska obaveza plaćanja evropskog poreza na emisije ugljenika - CBAM takse - počinje 1. januara 2026, podseća Nikolić u najnovijem broju biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT) u izdanju Privredne komore Srbije i Ekonomskog instituta u Beogradu.
Nikolić ocenjuje da prisustvujemo završnom činu uvođenja CBAM-a odnosno Mehanizma prekograničnog usklađivanja cena ugljenika, po kojem će uvoznici u EU morati da plaćaju za emisije ugljen dioksida ugrađene u određene proizvode koje uvoze.
„Uvoznici u EU će morati da kupuju i predaju tzv. CBAM sertifikate, čime se efektivno plaća porez na ugljen-dioksid emisije ugrađene u uvezene CBAM proizvode, gvožđe i čelik, aluminijum, cement, đubriva, električnu energiju i vodonik, po ceni koja je usklađena sa EU sistemom trgovanja emisijama, EU ETS“, istakao je on.
Cena CBAM sertifikata nije fiksna, već je direktno vezana za cenu emisija ugljen-dioksida u EU i izračunava se na osnovu prosečne nedeljne aukcijske cene EU ETS dozvola (Emissions Trading System) izražene u evrima po toni emitovanog ugljenika.
Nikolić navodi da iako cena varira na berzi, ona se poslednjih meseci kretala oko 80 evra po toni ugljen-dioksida što znači da će uvoznici morati da plate taj iznos za svaku tonu ovog gasa koja je ugrađena u njihovu robu uvezenu u EU, ukoliko ta emisija već nije oporezovana u zemlji porekla. A u Srbiji (još) nije.
Sića u Srbiji, ozbijlna cifra u EU
Kao najvažniju stvar za izvoznike izvan EU, navodi to što se iznos ugljenične takse koji je već plaćen u zemlji proizvodnje oduzima od konačne CBAM obaveze a cilj ove odredbe jeste da se izbegne dvostruko oporezivanje i da se podstaknu treće zemlje da same uvedu mehanizme za određivanje cene ugljenika.
Nikolić napominje i da je 20. oktobra EU usvojila propise koji pojednostavljuju primenu CBAM-a, tako što je uvela prag od 50 tona koji oslobađa oko 182.000 malih uvoznika od obaveza, dok istovremeno čini ceo sistem efikasnijim za one koji ostaju u njemu.
To znači da ako neka kompanija ili pojedinac godišnje uvozi u EU manje od 50 tona robe obuhvaćene CBAM-om, recimo čelika ili aluminijuma, u potpunosti je oslobođen svih obaveza prema ovom mehanizmu, odnosno prijavljivanja, plaćanja i slično.
Time se veliki broj uvoznika izuzima iz CBAM-a, ali sistem i dalje pokriva 99 odsto ukupnih emisija koje CBAM reguliše.
Izmene srpskih propisa
Kada je reč o ključnim elementima predložene poreske reforme kod nas koji donose novi Zakon o porezu na emisije gasova, odnosno Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda (Vlada usvojila predlog ove nedelje) ocenjuje da je to najpre, artikulacija strateškog cilja Ministarstva finansija, odnosno zaštita konkurentnosti domaće industrije kroz komplementarne mehanizme, porez na ugljenik plus nacionalni CBAM, umesto da se problem posmatra samo kroz prizmu prikupljanja prihoda.
„Čini se da su predlozi realni, jer uvažavaju administrativne i tržišne kapacitete Srbije, zato se predlaže porez na ugljenik kao jednostavnije rešenje u odnosu na punopravni ETS, sa mogućnošću prelaska kasnije. Povrh toga, predviđen je fazni pristup obuhvata kompanija, fokus na devet kompanija i isključivanje električne energije u prvoj fazi je razuman i oprezan pristup koji omogućava testiranje sistema i sprečava ’curenje ugljenika’“, smatra Nikolić.
Navodi da oba zakona predviđaju stopu poreza na emisije u iznosu od četiri evra po toni ugljenika, s tim da nacionalni CBAM mehanizam predviđa izuzeće od plaćanja za kompanije čiji uvoz CBAM proizvoda ne prelazi pet tona.
Prema njegovim rečima, predviđen je i poreski kredit za elektroenergetske subjekte čime se direktno povezuje poreski teret sa ulaganjima u zelenu tranziciju.
Ističe da stopa od četiri evra po toni ugljen-dioksida jeste niska, ali da je dobro odmerena jer će i ovakva predstavljati značajan teret ugljenično intenzivnim industrijama.
„Želja države je svakako da makar jedan deo takse koja će se plaćati EU ostane u Srbiji. Sve pod uslovom da i EU prizna ovakvo rešenje. To je suština celog poduhvata i najkritičnija tačka za uspeh ove politike. Izvesno je da EU neće priznati samo činjenicu da Srbija naplaćuje porez na emisiju ugljenika. Ona će priznati taj porez samo ako bude smatrala da je ekvivalentan finansijskom teretu koji bi izvoznik imao pod EU ETS-om“, objasnio je Nikolić.
Istakao je da recimo dogodine, ako cena EU ETS-a ostane oko 80 evra po toni, iznos od četiri evra će se smatrati relativno nedovoljim i EU će verovatno priznati samo deo koji je stvarno plaćen, odnosno četiri evra, a preostalih 76 evra po toni će morati da se plate putem CBAM sertifikata.
Međutim, zbog postepenog uvođenja CBAM obaveze pri sadašnjim uslovima naše kompanije će tek 2029. platiti po tom osnovu iznos koji premašuje pomenutih 4%.
„Srbija mora da uvede svoje poreze 1. januara 2026. kako bi se zaštitila i finansijski i strateški. Svaki evro koji pomenutih devet CBAM kompanija plati u domaći budžet tokom 2026. godine direktno će umanjiti iznos koji će morati da plati u budžet EU početkom 2027. EU je surova. Taksa na izvoz CBAM proizvoda u EU se ne može izbeći. Zbog toga i novi porez koji je predviđen Zakonom na emisije gasova u svakom slučaju nije novi namet već srpskim kompanijama i institucijama narednu godinu uvodi kao test period", naveo je on.
Trka nije fer ali ne može se izbeći
Ocenio je da trka u koju ulaze naše kompanije svakako nije fer trka ali da prilagođavanje evropskim trendovima i standardima neće biti samo tehnički imperativ, već strateški izazov opstanka.
Kada je reč o električnoj energiji, istakao je da u Evropskoj uniji još postoji dilema da li bi i struja trebalo biti obuhvaćena CBAM-om.
Ta dilema , smatra on, otkriva jednu od najsloženijih i najdelikatnijih tačaka celokupnog mehanizma, a razlozi su uglavnom tehničke, političke i pravne prirode. Pri tom je, ističe, tehnički izazov i dalje nepremostiv problem, jer je za razliku od fizičkih proizvoda kao što su čelik ili cement, gde je relativno jasno kako se meri ugljenični otisak proizvodnog procesa, kod struje to mnogo složenije.
Uvođenje CBAM-a na struju bi direktno podiglo cenu uvezene struje za mnoge članice EU. Ovakav politički izazov je možda i najbitniji u celom galimatijasu, ističe Nikolić i dodaje da je ova neizvesnost paradoksalno, privremena prednost za Srbiju.
„Dok EU bude rešavala ovu dilemu, Srbija će verovatno imati dodatno vreme da pripremi povoljniju elektroenergetsku strategiju, jer ako se električna energija ipak uvede u CBAM svakako će se gledati prosečan intenzitet emisija celog energetskog sistema. Sa ovakvim proizvodnim miksom najveću cenu bi u tom slučaju platio EPS. EU već radi na mehanizmu prilagođavanja cene ugljenika na granici i za druge proizvode, a ’prljava" struja će biti meta’“, naveo je Nikolić.
Istakao je da bi sledeća na redu mogla biti zelena carina na proizvode napravljene uz pomoć energije visokog ugljeničnog intenziteta.
„Ako Srbija uspe da snizi intenzitet emisija svog energetskog sistema, može postati izvoznik zelene električne energije ka EU, što će postati sve vrednija roba. Povratno, jeftinija i zelenija energija će privući opet nove strane investicije koje traže održive lance snabdevanja. U svakom slučaju, moramo se ponašati kao da će CBAM za struju sigurno biti uveden do 2030. godine. To je jedini način da se potencijalna pretnja preokrene u stratešku priliku za privredni rast i modernizaciju“ istakao je on uz ocenu da je ovo trka sa vremenom, a ne sa EU.
