Dve najveće kompanije danas kontrolišu gotovo 40% globalnog tržišta komercijalnog semena, dok četiri najveće firme drže 56% tržišta pesticida, pokazuje danas objavljen izveštaj istraživačkog kolektiva ETC o aktuelnoj situaciji u globalnoj poljoprivredi. Kakva je situacija u Srbiji i Hrvatskoj?
Pre desetak godina deset najvećih kompanija kontrolisalo je oko 40% svetskog tržišta komercijalnog semena, dok je danas približno isti tržišni udeo koncentrisan u rukama samo dve korporacije, prenosi Svis info.
U praksi to znači da poljoprivrednici širom sveta imaju sve manje velikih dobavljača između kojih mogu da biraju kada kupuju seme, pesticide, đubrivo ili poljoprivredne mašine. To se odlično vidi u okosnici poljoprivrede proizvodnje regiona, na poljima Srbije i Hrvatske gde domaći semenari i zaštari vode veliku bitku sa globalnom konkurencijom.
Ova situacija na tržištu je posledica spajanja i akvizicija kompanija koja traju već decenijama unazad. Nemački Bajer(Bayer) je u 2018. kupio američkog proizvođača semena i pesticida Monsanto, što je jedan od najpoznatijih primera ovog trenda. Firme Dau (Dow) i Dipon (DuPont) su se spojile, a iz tog poslovanja nastao je novi gigant Korteva agrisajens (Corteva Agriscience)
Potaš korporejšn (Potash Corporation) i Agrium su se spojili i formirali novu kompaniju Nutrien, dok je kineska Hem Čajna (ChemChina) kupila švajcarsku Singentu (Syngentu).
Velike kompanije imaju prednost i zbog činjenice da je razvoj novih pesticida veoma skup i dugotrajan. Novi pesticid u Evropskoj uniji može da čeka na odobrenje između sedam i deset godina. Istovremeno, Evropska unija je tokom poslednjih 25 godina smanjila broj odobrenih aktivnih supstanci u pesticidima sa više od 1.000 na oko 500.
Velike firme mogu da ulažu ogromna sredstva u ponovno registrovanje i produžavanje dozvola za postojeće pesticide, dok je novim konkurentima mnogo teže da uđu na tržište.
Kritičari upozoravaju da ovakva struktura može da učini prehrambeni sistem osetljivijim na poremećaje u snabdevanju. Kao primer navode poremećaje povezane sa ratom u Iranu i blokadom Ormuskog moreuza, koji su, prema njihovim tvrdnjama, doprineli rastu cena đubriva i hrane širom sveta.
I region oko Srbije ugrožen
U Srbiji i širem regionu situacija na tržištu semena i pesticida odražava globalni trend koncentracije, ali sa važnom lokalnom specifičnošću: domaća proizvodnja pesticida je gotovo nestala, pa se većina sredstava za zaštitu bilja uvozi, dok je proizvodnja semena delimično očuvana, ali pod pritiskom rasta uvoza.
Ključni domaći igrač u proizvodnji pesticida je Hemijska industrija „Župa” iz Kruševca, koja od 1934. godine proizvodi fungicide, insekticide i herbicide za domaće i izvozna tržišta, ali njen udeo u ukupnoj potrošnji u regionu je mali u odnosu na uvozne proizvode velikih multinacionalnih kompanija. Istovremeno, u sektoru semena, površine pod domaćom semenskom proizvodnjom u Srbiji se smanjuju, a uvoz semena ratarskih kultura raste, što stručnjaci ocenjuju kao rizik po prehrambenu sigurnost, jer poljoprivrednici postaju zavisniji od nekoliko stranih dobavljača koji dominiraju i na svetskom i na regionalnom tržištu.
Semenari na mukama ali se ne daju
U Srbiji i Hrvatskoj, kao dve dominantne poljoprivrede u regionu, domaći semenari imaju najjači položaj kod pšenice i kukuruza, dok su kod suncokreta i soje znatno zavisniji od uvoza i stranih hibrida. Ova struktura tržišta, u kombinaciji sa visokim udelom uvoza semena (75–85% u Srbiji), povećava ranjivost regiona na poremećaje u globalnom lancu snabdevanja i potvrđuje potrebu za strateškom podrškom domaćem oplemenjivanju i proizvodnji semena.
U Srbiji domaći proizvođači drže 40 do 60% tržišta hibridnog semena kukuruza, zavisno od godine i regiona. Ipak, strani proizvođači (Pioneer/Corteva, Syngenta, KWS, Dekalb) drže veliki deo, posebno u segmentu visokoprinosnih hibrida za zrno.
Kod pšenica udeo domaćeg sertifikovanog semena je niži, procene idu od 25–40%, s obzirom na to da se veliki deo pšenice seje „tavanušom” (sopstveno seme sa prethodne godine) ili uvoznim sortama.
Kod suncokreta su strani hibridi dominantni, jer većinu semena čine hibridi prilagođeni herbicidnim programima (Clearfield, ExpressSun), koje kontrolišu multinacionalne kompanije. Domaći udeo se procenjuje na ispod 20%.
Za soju tržište je podeljeno između domaćih sorti (NS Seme, ZP) i stranih (npr. francuske sorte koje distribuira Axereal), sa procenjenim domaćim udelom od 30–50%.
Ukupno gledano, stručnjaci upozoravaju da Srbija uvozi oko 75–85% semena za setvu (uključujući i nesertifikovano seme sumnjivog porekla), što znači da domaći proizvođači pokrivaju manji deo ukupne potrošnje.
U Hrvatskoj domaći hibridi kukuruza (BC Institut i Poljoprivredni institut Osijek) imaju značajnu prisutnost, posebno u segmentu silažnog i zrnog kukuruza za domaće uslove; procenjuje se da pokrivaju 30–50% tržišta, uz jaku konkurenciju stranih kompanija (Pioneer, Syngenta, KWS, Axereal).
Hrvatski instituti imaju visok udeo u domaćoj proizvodnji pšenice, posebno kod ozimih sorata prilagođenih slavonskim uslovima; procene idu do 50–70% sertifikovanog semena, mada se deo površina seje i tavanušom.
Za suncokret je slično kao u Srbiji, tržište je dominirano stranim hibridima, uz mali udeo domaćih sorata; domaći proizvođači pokrivaju ispod 20% površina, dok kod soja BC Institut i druge domaće sorte imaju vidljivu prisutnost (npr. nagrađivana sorta soje BC Instituta), ali uz značajan uvoz; procenjeni domaći udeo je 25–40%
Ko su domaći?
U Srbiji je najznačajniji domaći proizvođač semena Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada, koji posluje pod brendom NS Seme. Institut ima tradiciju dugu 87 godina i do sada je stvorio preko 2.000 sorti i hibrida za više od 60 biljnih vrsta, uključujući pšenicu, kukuruz, suncokret, soju i povrće. Tu su i Institut za kukuruz Zemun Polje, koji zajedno sa Institutom za ratarstvo, predstavlja ključni faktor očuvanja domaćeg genetskog materijala i smanjenja zavisnosti od uvoznog semena, što je od strateškog značaja za prehrambenu sigurnost Srbije i regiona.
Pored njih, važan igrač je Delta Agrar, koji organizuje proizvodnju i distribuciju semena pšenice, ječma, kukuruza i soje (uključujući sopstveni brend SELSEM za soju), dok za suncokret i uljanu repicu radi distribuciju stranih hibrida. Na tržištu su prisutne i manje firme koje se bave doradom i distribucijom semena, poput Feed and Seed Technologies iz Beograda, kao i brojni rasadnici i lokalni distributeri.
U Hrvatskoj dominiraju dva velika domaća centra za oplemenjivanje i proizvodnju semena: Poljoprivredni institut Osijek i Bc Institut iz Zagreba. Poljoprivredni institut Osijek, sa tradicijom od 95 godina u oplemenjivanju pšenice, vodeći je izvoznik sjemenske robe iz Hrvatske (izvozi u EU, na Bliski istok i u Afriku), a proizvodi seme pšenice, ječma, kukuruza, soje i lucerke. Bc Institut, sa 80 godina iskustva, nudi širok asortiman hibrida kukuruza, ozimih strnih žitarica i soje, a njegove sorte se gaje i u inostranstvu (npr. proizvodnja sjemenskog kukuruza u Kazahstanu). Pored njih, na tržištu deluju i manji dorađivači i distributeri, poput RWA Hrvatska, koja je prepoznata kao najveći dorađivač semena po certificiranim količinama.
U oba regiona, domaći proizvođači semena suočavaju se sa izazovima: finansijskim problemima (npr. štrajkovi i dugovi u Institutu za ratarstvo u Novom Sadu i gubici Poljoprivrednog instituta Osijek), rastom uvoza i zavisnošću od nekoliko globalnih korporacija koje kontrolišu ključne inpute.
Značaj lokalnog nezamenljiv
Značaj očuvanja i jačanja lokalnih kapaciteta za proizvodnju semena i pesticida za Srbiju i region ogleda se prvenstveno u smanjenju spoljne zavisnosti i povećanju otpornosti prehrambenog sistema na poremećaje u snabdevanju, poput onih izazvanih geopolitičkim krizama ili blokadama ključnih transportnih pravaca.
Razvijena domaća proizvodnja omogućila bi poljoprivrednicima veći izbor, stabilnije cene i bolju prilagođenost sorti i preparata lokalnim agroekološkim uslovima, što je posebno važno za male i srednje poljoprivredne gazdinstva koja čine okosnicu ruralne ekonomije u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i delovima Hrvatske.
U tom smislu, strateška podrška domaćim proizvođačima, poput HI „Župa” i domaćih semenskih kuća, uz jasnu regulativu i podsticaje za registraciju i razvoj novih proizvoda, predstavlja ključni element politike prehrambenog suvereniteta i dugoročne stabilnosti regiona, nasuprot scenariju u kojem nekoliko globalnih korporacija kontroliše većinu ponude semena i pesticida.
