Pre samo nekoliko nedelja svet je bio suočen sa scenarijem koji su energetski analitičari decenijama smatrali jednim od najvećih geopolitičkih rizika - blokadom Ormuskog moreuza. Kroz ovaj uski pomorski prolaz prolazi približno petina svetske trgovine naftom, pa je svaki poremećaj u njegovom funkcionisanju dovoljan da uzdrma globalnu ekonomiju.
Danas je situacija značajno drugačija. Potpisivanjem Memoranduma o razumevanju između Sjedinjenih Američkih Država i Irana otvorena je mogućnost za postepenu normalizaciju energetskih tokova i smirivanje tržišta koja su mesecima živela u neizvesnosti. Sporazum predviđa prekid vojnih operacija, obnovu plovidbe kroz Ormuski moreuz, postepeno ukidanje američke pomorske blokade iranskih luka i početak šezdesetodnevnih pregovora o konačnom sporazumu koji bi trebalo da obuhvati nuklearni program, sankcije i regionalnu bezbednost.
Sama činjenica da je memorandum potpisan predstavlja prekretnicu. Tokom prethodnih meseci tržišta su se nalazila između dva scenarija - jednog koji je vodio ka dugotrajnom energetskom šoku i drugog koji je podrazumevao politički dogovor Vašingtona i Teherana. Investitori su očigledno verovali u drugu opciju, zbog čega nije došlo do panike kakva je viđena tokom prethodnih velikih energetskih kriza.
Ipak, memorandum ne znači da su problemi rešeni, jer on predstavlja okvir za pregovore, a ne konačni sporazum. U narednih 60 dana trebalo bi da budu definisana ključna pitanja koja su godinama opterećivala odnose dve države, pre svega iranski nuklearni program i režim međunarodnih sankcija. Vašington i Teheran zadržali su mogućnost da odustanu od procesa ukoliko procene da druga strana ne poštuje preuzete obaveze.
Najveći značaj sporazuma za svetsku ekonomiju leži u obnovi saobraćaja kroz Ormuski moreuz. Prema američkim zvaničnicima, promet tankera već počinje postepeno da raste, mada će biti potrebno više nedelja, a verovatno i meseci, da se vrati na nivo pre izbijanja sukoba.
To znači da je najcrnji scenario - dugotrajni nestanak više od deset procenata svetske ponude nafte - za sada izbegnut. Međutim, posledice višemesečne krize neće nestati preko noći. Strateške rezerve koje su trošile SAD, evropske zemlje i njihovi saveznici moraće da budu obnovljene. Oštećena infrastruktura u Persijskom zalivu zahtevaće godine ulaganja, dok će pojedini LNG kapaciteti i izvozni terminali dugo raditi smanjenim intenzitetom.
Posebno je zanimljivo da se pposle memoranduma fokus tržišta polako pomera sa pitanja fizičke dostupnosti nafte na pitanje budućeg političkog aranžmana. U energetskim krugovima sve više pažnje privlači mogućnost da Iran, nakon ponovnog otvaranja moreuza, uvede određene tranzitne ili ekološke takse za prolazak tankera. Teheran takvu ideju već javno razmatra, mada još nema jasnih podataka kako bi takav sistem izgledao i da li bi bio prihvatljiv za najveće izvoznike nafte iz Zaliva.
Za Evropu memorandum predstavlja olakšanje, ali ne i potpuno rešenje problema. Kontinent je u sukob ušao sa relativno niskim zalihama gasa, a cene energenata već su bile pod pritiskom. Obnavljanje katarskog izvoza LNG-a i normalizacija pomorskog saobraćaja smanjuju rizik od novog energetskog šoka tokom zime, ali evropske vlade i dalje ostaju oprezne. Iskustvo iz prethodnih godina pokazalo je koliko brzo geopolitički događaji mogu promeniti stanje na tržištu.
Srbija se u međuvremenu pokazala otpornijom nego što su mnogi očekivali. Promišljeni postupci državnih organa - ograničenje cena goriva, smanjenje akciza i korišćenje državnih rezervi ublažili su direktan udar na građane i privredu. Međutim, rast cena đubriva, sirovina i transporta pokazuje da nijedna zemlja ne može ostati izolovana od globalnih poremećaja. Čak i ako cene nafte počnu da padaju, posledice višemesečne krize nastaviće da se osećaju kroz troškove proizvodnje hrane, logistike i industrijskih proizvoda.
Još važnije od kratkoročnih ekonomskih efekata jesu geopolitičke posledice. Rat i kasniji memorandum ubrzali su promenu prioriteta širom sveta. Donedavno je centralna tema bila energetska tranzicija i dostizanje klimatskih ciljeva. Danas se sve više govori o energetskoj bezbednosti, rezervama goriva, diverzifikaciji snabdevanja i otpornosti infrastrukture.
U tom novom okruženju najveći dobitnici mogli bi biti Sjedinjene Američke Države i Kina, svaka na svoj način. Amerika dodatno učvršćuje poziciju jednog od vodećih svetskih izvoznika LNG-a, dok Kina nastavlja da dominira tržištem električnih vozila, baterija i solarne opreme. Istovremeno, uticaj OPEK-a slabi, a unutrašnje razlike među proizvođačima postaju sve vidljivije.
Zbog toga memorandum između Vašingtona i Teherana ne treba posmatrati samo kao dokument koji je okončao jednu krizu. On predstavlja početak nove faze u kojoj se oblikuje budući energetski poredak. Ormuski moreuz je ponovo otvoren, tankeri se vraćaju svojim rutama, a tržišta odahnjuju. Ali iza prividnog smirivanja situacije ostaje suštinsko pitanje: da li je postignut trajni mir ili samo predah pre naredne geopolitičke oluje. Od odgovora na to pitanje zavisiće ne samo cena nafte, već i pravac kretanja svetske ekonomije tokom narednih godina.
