Nekada su kandidati pristajali na sve da dobiju posao. Danas je, u pojedinim delatnostima, situacija se potpuno preokrenula i zbog izraženog nedostatka kvalifikovanih radnika, kompanije u regionu nude i više od 1.000 evra bonusa dobrodošlice samo da bi privukle nove zaposlene. Plaća se praktično"prelazak", gotovo kao kod profesionalnih sportista.
Bitka za radnike u pojedinim industrijama ulazi u novu fazu. Vodeći igrač u regioinu trenutno je Bugarska, ali znaci trenda dodatnog pristupa rešavanju strukturnog problema koji pogađa čitavu Evropu jasno su vidljivi i u Srbiji.
Bugarska: od 600 do 1.500 evra za "prelazak"
Pregled oglasa za posao u Bugarskoj pokazuje da se bonusi za prelazak u novu kompaniju kreću od oko 600 evra, pa sve do čak i 1.500 evra za najtraženije profile. Novac se najčešće isplaćuje jednokratno, ubrzo nakon zaposlenja, sa jasnim ciljem – da ubedi radnika da napusti sadašnjeg poslodavca i što pre prihvati novu ponudu, navodi portal Marica.
Ovakvi bonusi, međutim, nisu namenjeni svim zanimanjima. Poslodavci ih uglavnom rezervišu za profile za kojima vlada velika potražnja – stručnjake sa specifičnim znanjima, poznavanjem stranih jezika ili iskustvom koje je teško pronaći na tržištu. Redovni poslovi u proizvodnji i uslužnim delatnostima retko dolaze uz ovakve pogodnosti, piše Telegraf.rs.
Među zanimljivijim primerima je pozivni centar koji zapošljava radnike za nemačko govorno područje i nudi bonus dobrodošlice od 1.500 evra – više od početne bruto mesečne plate, koja iznosi oko 1.350 evra. Kandidati mogu da biraju rad iz kancelarije u Varni ili od kuće, iz bilo kog dela Bugarske. S druge strane, fabrika u Plovdivu nudi bonus od oko 260 evra za operatera na mašinama, ali tek nakon uspešno završena prva tri meseca rada.
Ovakvi uslovi nisu slučajni – poslodavci na taj način pokušavaju da zadrže nove radnike, pa ugovori često predviđaju da zaposleni mora da vrati deo ili ceo bonus ukoliko napusti firmu pre isteka dogovorenog roka, koji obično iznosi tri, šest ili dvanaest meseci.
Da problem nedostatka radne snage u Bugarskoj nije prolazan pokazuje i šira slika: država poslednjih godina sprovodi programe za povratak stručnjaka iz inostranstva, a program „Biram Bugarsku" već je privukao gotovo 1.900 visokoobrazovanih povratnika, među kojima su lekari, IT stručnjaci, inženjeri i nastavnici.
Evropska slika: Manjak radnika kao strukturni problem
Bugarski primer se uklapa u mnogo širi obrazac. Prema podacima evropske mreže zavoda za zapošljavanje EURES, među zanimanjima sa najizraženijim i najrasprostranjenijim manjkom kadra u Evropskoj uniji nalaze se vozači teških teretnih vozila, medicinske sestre i lekari specijalisti, električari, krovopokrivači, konobari i građevinski radnici.
Evropska agencija Cedefop je zbog ozbiljnosti problema početkom 2026. lansirala i poseban alat – Indeks nedostatka radne snage i veština – koji prati tri ključna faktora nestašice: potražnju koja nadmašuje ponudu u brzorastućim zanimanjima, smanjenje ponude usled odlaska radnika u penziju i promene karijere, te neusklađenost kvalifikacija sa potrebama tržišta.
Nemačka je pritom jedan od najupečatljivijih primera. Analize pokazuju da je nedostatak kvalifikovane radne snage tamo prepoznat kao ozbiljna pretnja poslovanju – reč je o drugom najvećem poslovnom riziku za nemačke kompanije, odmah iza energetskih troškova. Zbog toga Nemačka vodi i posebnu listu tzv. „Mangelberufe" ili „Engpassberufe" – deficitarnih zanimanja u IT sektoru, zdravstvu, inženjerstvu i zanatskim strukama, za koja postoje olakšani uslovi zapošljavanja stranaca, uključujući i ubrzanu proceduru za EU plavu kartu.
Slična situacija je i u zapadnoevropskom građevinskom sektoru, gde se, prema pojedinim procenama, do 2026. godine očekuje manjak od preko dva miliona radnika – najviše u zanimanjima poput električara, zavarivača, tesara i majstora za klimatizaciju.
Rumunija i Poljska: Slična nestašica, drugačiji odgovor
Rumunija pokazuje da se problem nedostatka radnika ne rešava uvek na bugarski način – plaćanjem od strane poslodavca – već sve češće i direktnim državnim podsticajima. Od marta 2026. mladi koji se prvi put zapošljavaju na neodređeno vreme mogu da ostvare takozvanu „premiju stabilnosti", koja tokom dve godine može da dostigne 27.000 leja (oko 5.300 evra), uz uslov da zadrže radno mesto. Paralelno s tim, nezaposleni koji se vraćaju na tržište rada mogu da ostvare i takozvanu „premiju aktivacije" od 1.000 leja (oko 200 evra), koja se isplaćuje u dve jednake rate – polovina prilikom zapošljavanja, a druga polovina nakon navršena tri meseca rada. Reč je, dakle, o državnim, a ne poslodavačkim bonusima – rumunski poslodavci se za sada retko odlučuju na bugarski model jednokratne isplate iz sopstvenog budžeta.
U Poljskoj, gde je nestašica radnika u pojedinim sektorima – posebno u transportu i logistici – takođe izražena, praksa poslodavačkih bonusa dobrodošlice u klasičnom smislu nije toliko rasprostranjena ili barem nije transparentno iskazana u oglasima. Umesto toga, tamošnje kompanije se češće oslanjaju na bonuse za preporuku postojećih zaposlenih – u sektoru prevoza tako se mogu naći i ponude bonusa za preporuku novog vozača i do 8.000 zlota (oko 1.900 evra). Iako to nije isti instrument kao bugarski bonus dobrodošlice, poručuje isto: kompanije su spremne da plate značajne iznose samo da bi popunile radna mesta za kojima vlada deficit.
Hrvatska: Uvoz umesto bonusa
U neposrednom regionu, Hrvatska je verovatno najbolja ilustracija razmera problema. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, tokom 2025. godine u Hrvatskoj je izdato ukupno 170.723 dozvole za boravak i rad stranim državljanima, od čega 80.365 za novo zapošljavanje. Najviše stranih radnika zaposleno je u turizmu i ugostiteljstvu i u građevinarstvu, gde ih radi po pedesetak hiljada u svakom sektoru. Hrvatske kompanije sve češće posežu za radnicima iz Nepala, Filipina, Indije i Bangladeša kako bi popunile radna mesta za kojima domaći kadar više ne postoji u dovoljnom broju.
Dnevno.hr
Za razliku od Bugarske, u Hrvatskoj bonusi dobrodošlice još uvek nisu masovna pojava, delom i zato što isplata bonusa uopšte nije regulisana Zakonom o radu, pa je u potpunosti prepuštena poslovnoj politici svake kompanije. Umesto jednokratnih iznosa za dolazak, hrvatski poslodavci se za sada više oslanjaju na državne mere sufinansiranja zapošljavanja i usavršavanja radnika, kao i na ubrzano zapošljavanje strane radne snage.
Srbija: Pogled ka komšijama
Slični signali sve su vidljiviji i u Srbiji, a detaljniji pregled oglasa na portalu Poslovi Infostud pokazuje da razlika u odnosu na Bugarsku nije uvek tako velika kao što se čini na prvi pogled. Najizdašnije bonuse za sada nude kompanije iz sektora korisničke podrške na stranim jezicima – Transcom Worldwide, jedan od najvećih regionalnih poslodavaca u ovoj oblasti, oglašava bonuse dobrodošlice od 300 evra za agente korisničke podrške i konsultante na nemačkom, švedskom i norveškom jeziku, ali i do 700 evra za savetnike u oblasti turizma na španskom jeziku – iznos koji se približava najvišim bugarskim primerima. Slično tome, kompanija ARRISE nudi 500 evra neto bonusa za voditelje igara u iGaming industriji, s tim što se isplata, poput bugarskog modela, vezuje za uspešno završen probni period od 90 dana.
Bonusi u dinarskim iznosima za sada su skromniji, ali prate isti obrazac uslovljavanja: agencija Companywall nudi 15.000 dinara bonusa agentima prodaje u call centru, ali tek „trećeg meseca" rada, dok bezbednosna kompanija G4S Secure Solutions kandidatima sa licencom za obezbeđenje nudi 30.000 dinara, uz dodatno finansiranje troškova licenciranja za one koji je nemaju.
Zajednička nit svih ovih primera – bilo da je reč o call centru, obezbeđenju ili iGaming industriji – jeste da bonus retko dolazi „na ruke" prvog dana. Isplata se po pravilu vezuje za istek probnog perioda ili prva tri meseca rada, čime poslodavac istovremeno privlači kandidata i štiti se od brzog odlaska – isti mehanizam kakav smo videli i kod bugarskih poslodavaca.
Šta ovo govori o tržištu rada
Slika koja se dobija upoređivanjem ovih tržišta pokazuje da razlike među zemljama nisu toliko u tome da li se bonusi dobrodošlice uopšte pojavljuju, koliko u tome ko ih plaća i pod kojim uslovima. U Bugarskoj i, kako pokazuju konkretni primeri sa Infostuda, sve češće i u Srbiji, teret snose sami poslodavci, i to ponekad u iznosima koji su iznenađujuće bliski jedni drugima – srpski bonus od 700 evra za pozicije u korisničkoj podršci nije daleko od bugarskog proseka.
Rumunija problem rešava državnim podsticajima, Poljska pretežno bonusima za preporuku, dok Hrvatska masovno uvozi radnu snagu iz Azije. Zajednički imenilac je, ipak, isti: u pojedinim profesijama više nije dovoljno ponuditi samo platu.
Poslodavci širom regiona i Evrope sve češće moraju dodatno da plate – ili da traže radnike van granica sopstvene zemlje – kako bi privukli i zadržali kvalitetan kadar, a Srbija u tom trendu više nije samo posmatrač sa margine, već aktivan učesnik.
