Zatvaranje Ormuskog moreuza prestalo je da bude isključivo energetsko pitanje. Njegovi efekti se sada prelivaju u lanac snabdevanja hranom, preko jednog ključnog, ali često zanemarenog segmenta - tržišta azotnih đubriva. U tom smislu, novi rat na Bliskom Istoku ne završava na pumpama, već na policama supermarketa, piše za BizSrbija medijski konsultant Vladimir Matevski.
Najdirektniji indikator poremećaja dolazi iz američkih luka. Cena uree u Luci Nju Orleansu skočila je sa 475 na 690 dolara po toni za svega tri nedelje, što predstavlja rast od oko 45%. Reč je o ključnom inputu za proizvodnju kukuruza, najvažnije američke ratarske kulture. Ovaj cenovni šok dolazi u trenutku kada je američko ministarstvo poljoprivrede već projektovalo smanjenje zasejanih površina pod kukuruzom za 2026. godinu, i to pre nego što je kriza u Ormuzu eskalirala.
Strukturni problem je dublji od same cene. Prema zvaničnim podacima, američkim poljoprivrednicima trenutno nedostaje oko dva miliona tona azotnih đubriva za prolećnu setvu. Istovremeno, globalna ponuda je simultano sužena iz tri ključna pravca. Prvo, između 25 i 30% svetske trgovine azotom prolazi kroz Ormuski moreuz, koji je već gotovo mesec dana funkcionalno blokiran. Drugo, proizvodnja u Kataru, jednom od glavnih izvoznika, poremećena je posle udara na industrijsku infrastrukturu. Treće, Kina je administrativno ograničila izvoz đubriva, dok evropski proizvođači rade sa smanjenim kapacitetima zbog visokih cena gasa.
Ovakva konstelacija - istovremeno ograničenje tri od četiri glavna izvora snabdevanja - predstavlja presedan na globalnom tržištu đubriva. Oko 30% svetske trgovine ureom dolazi iz regiona direktno pogođenog krizom. Posledica je jasna: fizička dostupnost đubriva postaje jednako važna kao i njegova cena.
Logistički faktor dodatno pogoršava situaciju. Transport uree od Persijskog zaliva do američkog Srednjeg zapada traje oko 30 dana. To znači da svaki prekid danas ima efekt sa odloženim dejstvom u ključnom periodu setve. Poljoprivreda, za razliku od energetike, nema fleksibilnost da čeka stabilizaciju tržišta, ratarski rokovi su rigidni.
Nepoželjna reakcija farmera
U takvim uslovima dolazi do racionalne, ali sistemski destabilizujuće reakcije proizvođača. Kako cena azota raste, farmeri odustaju od kukuruza i prelaze na soju, koja zahteva manje đubriva. Odnos cene kukuruza i uree dostigao je petogodišnji maksimum, čineći setvu kukuruza ekonomski neodrživom za veliki deo proizvođača. Jednom doneta, ova odluka je nepovratna za čitavu sezonu.
Ovaj proces ima jasne makroekonomske implikacije. Smanjenje površina pod kukuruzom znači manju ponudu stočne hrane, što se potom preliva na cene mesa i mlečnih proizvoda. Time se inicijalni geopolitički šok transformiše u inflatorni pritisak na prehrambeni sektor.
Zaključno, trenutni poremećaj nije ciklične prirode. Reč je o strukturnom šoku izazvanom simultanim geopolitičkim, energetskim i trgovinskim ograničenjima. Njegovi efekti neće se iscrpeti na tržištu energenata, već će se manifestovati kroz smanjene prinose, promenu setvene strukture i rast cena hrane. Drugim rečima, posledice zatvaranja Ormuskog moreuza biće merljive ne samo u barelima nafte, već i u dolarima na računima američkih potrošača već do jeseni.
