Kada se pomene Ormuski moreuz, većina nas odmah pomisli na naftu, tankere i indekse na berzama. Ali iza te svima jasne i vidljive pretnje krije se mnogo tiša, a potencijalno razornija zavisnost — šta ćemo jesti sledeće sezone i po kojoj ceni, piše za BizSrbija medijski konsultant Vladimir Matevski.
Kašnjenje od nekoliko nedelja može da poremeti planove. Prekid od nekoliko meseci menja sve. Kada pošiljke đubriva ne stignu na vreme, poljoprivrednici se suočavaju sa surovim izborom: da plate višestruko veće cene, da smanje upotrebu ili da menjaju strukturu setve. A kod useva nema lake računice - čak i neznatno manje azota može da izazove nesrazmerno veliki pad prihoda. Reč je o milionima tona izgubljene hrane. A posledice se prelivaju kroz globalne lance snabdevanja - u stočnu hranu, proizvodnju mesa, biogoriva i, na kraju, u maloprodajne cene namirnica.
Zar države nemaju sopstvene zalihe? Neke ih imaju, ali je samodovoljnost ređa nego što se čini. Indija, primera radi, uvozi ogromne količine tečnog prirodnog gasa iz Persijskog zaliva kako bi pokrenula svoje fabrike đubriva. Brazil zavisi od uvoznog azota i fosfata za svoju soju i kukuruz. Čak i Sjedinjene Države, jedan od najvećih proizvođača, uvoze amonijak i ureu da bi zadovoljile potrebe tržišta i obarale cene. U podsaharskoj Africi, gde je upotreba đubriva ionako niska, svaki novi skok cena znači manje hrane i dublju krizu.
Sistem je krhkiji nego što izgleda. Sumpor, neophodan za rast biljaka, uglavnom je nusproizvod prerade nafte i gasa. Ako se energetski tokovi kroz Ormuski moreuz prekinu, presušiće i sumpor. To znači da bi udar pogodio i isporuku i proizvodnju. Azotna đubriva se, pak, neprekidno proizvode iz prirodnog gasa - prekid u snabdevanju gasom odmah znači manje azota na globalnom nivou. Procene kažu da bez sintetičkog azota današnja planeta ne bi mogla da prehrani ni delić svoje populacije.
Ormuski moreuz zato nije samo energetska, već i prehrambena kapija.
"Neelastična" proizvodnja
Premestiti proizvodnju đubriva preko noći nije moguće. Za novu fabriku amonijaka potrebne su godine i ogromna ulaganja. Dvocifreni pad izvoza iz ključnog regiona ne može se brzo nadomestiti. Dok se trgovinski tokovi preusmeravaju, cene rastu, a poljoprivrednici seju u neizvesnosti. Inflacija cena hrane, istorijski povezana sa društvenim nemirima, mogla bi da eskalira.
Centralne banke, fokusirane na naftne šokove koji se prelivaju preko noći, mogle bi da potcene efekat nestašice đubriva. Cena goriva menja se sutradan. Cena prihoda otkriva se mesecima kasnije. Ali upravo ova druga može biti daleko destabilizujuća.
Kontrola nad ovim uskim moreuzom ne bi preoblikovala samo cene u Persijskom zalivu, već celu računicu troškova života.
Ako je 20. vek naučio političare da se plaše naftnog embarga, 21. vek ih uči da strepe od šoka na tržištu đubriva. Energetska tržišta imaju rezerve i mogućnost supstitucije. Globalni prehrambeni sistem ima mnogo tanje tampon zone. Dugotrajan prekid kod Hormuza ne bi samo precenio naftu; testirao bi izdržljivost čitavog industrijskog ciklusa azota od kog zavisi moderna civilizacija.
Nafta pokreće automobile. Azot pokreće useve. Ako se Ormuski moreuz potpuno zatvori, najveća cena neće biti ona barela nafte, već cena hranjenja sveta.
