Lige u američkim sportovima zarađuju desetine milijardi dolara, ali najveći deo izgradnje novih sportskih arena plaćaju – javni budžeti. Istraživanja tokom više decenija pokazuju da obećani ekonomski procvat po pravilu izostaje, kaže Abigejl Hal, profesorka ekonomije na Univerzitetu u Tampi u članku za Theconversation.com.
Amerikanci vole sport, ali to ne znači da porezni obveznici treba da subvencionišu nove objekte svaki put kad lige i klubovi to zatraže. Ulog je veliki: NFL je za 2025. prijavio oko 14,5 milijardi dolara prihoda, MLB je prema procenama zaradio 12,2 milijarde, a NBA skoro 12 milijardi. Lige zato traže sve veće i raskošnije objekte, po sve višoj ceni. Stadion za Washington Commanders koštaće oko četiri milijarde dolara, a SoFi Stadium u Los Anđelesu, dovršen 2020. za 6,75 milijardi, najskuplji je u istoriji NFL-a.
Retko kad klubovi i lige sami pokrivaju gradnju. Većina novih stadiona dobija sredstva od država ili lokalnih vlasti, pa račun uglavnom plaćaju porezni obveznici. U SAD i Kanadi su između 1970. i 2020. platili oko 33 milijarde dolara, otprilike 73 odsto ukupne cene arena. Klubovi obično kombinuju „šargarepu i štap“: političarima i javnosti obećavaju poslove, stabilan rast, bolju infrastrukturu, veće poreske prihode i skuplje nekretnine, a ako javni novac izostane, prete preseljenjem, pa bi te koristi otišle s njima.
Kao ekonomisti i navijači smatramo da su obećane koristi ogromno preuveličane. Sport je važan deo američke kulture, ali strast može da zamagli osnovne podatke.
Pokažite mi novac!
Zagovornici javnog finansiranja obećavaju šire ekonomske koristi, ali javnost gotovo nikad ne povrati početnu subvenciju. Analiza uticaja stadiona tokom četiri decenije, do ranih 2020, pokazala je malo ili nimalo koristi za poreske obveznike i zajednice, uključujući dohodak po glavi stanovnika. Druga istraživanja beleže zanemarljiv uticaj na zaposlenost. Stadioni nisu sistematski povećali broj novih preduzeća, a kod vrednosti nekretnina dokazi su u najboljem slučaju mešoviti: neki autori ne nalaze nikakav efekat, drugi beleže rast, ali tek nakon odlaska tima. Svaka korist bila je dosledno zasenjena visokim troškom za javnost.
Kuda idu poreski dolari
Klubovi tvrde i da nove arene šire poresku osnovicu i povećavaju prihode, ali političarima nisu ostavile veće budžete. Tipičan primer je Truist Park u Atlanti, kamo su se 2017. preselili Atlanta Braves. Okrug sa stadionom zabeležio je manji rast poreskih prihoda godinu dana posle otvaranja, ali sličan rast imali su i susedni okruzi, što znači da stadion nije imao nikakav efekat. Povećanje prihoda nije pokrilo javne subvencije za izgradnju i rad stadiona: poreski obveznici gubili su oko 15 miliona dolara godišnje jer prihodi nisu pokrili otplatu dodatnog javnog duga i ostale troškove.
Cena o kojoj se ćuti
Zagovornici tvrde da stadioni ne nameću druge troškove okolini. Oni jesu izvor gužvi na dan utakmice, ali ne one koje podstiču ekonomski rast. Istraživači upozoravaju na negativne prelivene efekte: zagušenja koja stanovnicima i vlasnicima firmi otežavaju pristup imovini, veće zagađenje i porast kriminala.
Pitanje kompromisa
Ovi nalazi mogu da deluju zbunjujuće. Puni stadioni, potrošnja na hranu i nove dresove vide se golim okom. Odgovor je u dva jednostavna načela: resursi, poput raspoloživog dohotka, ograničeni su, a svaka odluka podrazumeva kompromis. Ljudi koji troše na stadionima uglavnom nisu posetioci koji donose novac izvana, već stanovnici koji samo premeštaju novac za zabavu. Porodica koja na stadionu potroši 500 dolara ne stvara 500 dolara nove aktivnosti, već bira utakmicu umesto restorana ili muzeja. Stadion može da promeni gde se novac troši, ali ne i koliko. Isto važi za poreski novac, koji se ne može potrošiti na puteve, škole, hitne službe ili poreske olakšice.
Projekti ne ispunjavaju obećanja i zato što ih zagovornici sistematski preuveličavaju. Analize „ekonomskog uticaja“ kojima se projekti prodaju javnosti često rade sami klubovi, a njihove pretpostavke su, blago rečeno, hrabre. Studija za predloženi fudbalski stadion u Raleigu u Severnoj Karolini predviđala je oko 11 odsto novog rasta vezanog za stadion tokom cele decenije i udvostručenje posete sa manje od 280.000 na više od 560.000 gledalaca. Prognoza za predloženi dogovor sa Kansas Sity Rojalsima pretpostavljala je da će lokalna poreska osnovica rasti 40 godina zaredom i da će prihodi od poreza na promet svake godine do 2071. rasti za 2,5 odsto. Ovakvo ružičasto prognoziranje je široko rasprostranjeno.
Priča bez kraja
Buffalo Bills su upravo otvorili novi stadion vredan 2,1 milijardu dolara, od čega je 850 miliona došlo iz javnih sredstava. Tennessee Titans grade fudbalski stadion od 2,1 milijardu dolara, uz 1,2 milijarde javnog novca, a košarkaši Portland Trail Blazersa ulažu stotine miliona u renoviranje kako tim ne bi napustio grad. Zvaničnici Tampe obećali su bejzbol timu Rays 967 miliona dolara javnog doprinosa za novi stadion od 2,3 milijarde. Chicago Bears prete Ilinoisu da će tim preseliti preko granice, jer Indijana nudi milijardu dolara javnog novca za novi stadion u Hamondu.
Ovo je tek početak. Profesionalni stadioni traju oko 30 godina, pa se očekuje talas gradnje i renoviranja objekata iz devedesetih, iako je većina postojećih arhitektonski ispravna. Gradovi i države su pod pritiskom da izdvoje milijarde za nove, sjajne stadione, u vreme kada su javne finansije stešnjene, a građani strahuju od rasta životnih troškova. Pitanje je da li će zakonodavci nastaviti da slede lige i klubove ili će konačno razmotriti stvarnu cenu za svoje zajednice. Vašingtonski većnik Čarls Alen to je sažeo tokom rasprave 2025. o poslu sa Commandersima, dok je budžet grada bio suočen sa milionskim rezovima: „A ja ću da nađem preko milijardu dolara za stadion koji će se koristiti 25 do 30 puta godišnje? Moramo ozbiljno da razmislimo o kompromisima.“
