Srbija bi u narednim godinama trebalo da se više oslanja na domaće privatne investicije i razvoj visokoproduktivnih delatnosti, dok bi država trebalo da izbegava podsticanje proizvodnje koja ne može da podnese više zarade, ocenjuje Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i urednik Kvartalnog monitora. Za povećanje domaćih ulaganja, kako kaže, ključno je unapređenje institucija, uklanjanje administrativnih prepreka i stvaranje ravnopravnijih uslova za poslovanje.
Arsić upozorava da rast zarada brži od rasta produktivnosti već stvara pritisak na pojedine delove privrede. Dok visokoproduktivne kompanije mogu lakše da podnesu veće troškove rada, niskoproduktivne delatnosti već smanjuju broj zaposlenih, dok se u uslugama veći troškovi rada prelivaju na cene.
Istovremeno, pad stranih investicija povećava značaj domaćih privatnih ulaganja. Ako domaće investicije ne nastave da rastu i ne nadoknade taj pad, Srbija će, prema njegovoj oceni, imati problem sa ukupnim nivoom investicija, a time i sa mogućnošću ostvarivanja bržeg privrednog rasta.
U razgovoru za portal BizSrbija Arsić govori i o tome koliko više kamatne stope mogu da uspore ulaganja kompanija, zašto je fiskalna politika trenutno problematična i kako demografski pad može da se ublaži većim ulaganjima u fizički kapital.
Plate rastu brže od produktivnosti, a jedinični troškovi rada su već porasli. Koliko dugo privreda, posebno mala i srednja preduzeća, mogu da izdrže taj raskorak bez podizanja cena, smanjenja marži ili smanjenja broja zaposlenih? I gde očekujete da će se taj pritisak prvo videti?
Arsić: Privreda Srbije je prilično heterogena sa stanovišta mogućnosti da podnese veće troškove rada. Neki delovi privrede imaju visoku produktivnost i naprednu tehnologiju, tako da na njih ne utiče značajan rast troškova rada. Najviše su rastom troškova rada pogođene niskoproduktivne delatnosti, poput tekstilne industrije, industrije automobilskih kablova i slično. Tu je došlo do zatvaranja radnih mesta, prosto zato što su troškovi poslovanja toliko porasli da su ta preduzeća počela da rade sa gubicima.
Druga vrsta reakcije može da se vidi u sektoru usluga. U sektoru usluga rad predstavlja najznačajniji faktor proizvodnje. Tamo je posledica rasta jediničnih troškova rada rast cena usluga. To se događa već nekoliko godina. Cene usluga u Srbiji rastu brže nego druge cene. To vidimo i kod, recimo, ličnih usluga i ugostiteljskih usluga. Po cenama nekih od tih usluga Srbija je sustigla razvijene zemlje. To će da pogađa neke delove privrede i što duže i više bude trajalo, to će da se proširi i na sektore koji će postati nekonkurentni jer su troškovi rada visoki.
Kako to možemo da prevaziđemo? Šta je tu ključna stvar?
Arsić: Država svojom politikom može da utiče tako što neće povećavati plate u javnom sektoru brže nego što raste produktivnost, odnosno brže nego što raste bruto domaći proizvod. Drugi način jeste da se podstiče razvoj onih sektora privrede koji mogu da podnesu visoke zarade. Znači, da se uzdrži od subvencija u tekstilnu industriju i slične delatnosti, a više da se uloži u neke visokotehnološke industrijske delatnosti koje mogu da posluju sa troškovima rada koji su slični onima koji postoje u srednjoj Evropi.
Generalno, mislim da politika Srbije treba da bude da uopšte ne podstiče otvaranje fabrika i radnih mesta koja ne mogu da podnesu plate od, recimo, 1.500 evra. To su neke plate koje bi Srbija trebalo da dostigne u nekoliko narednih godina i da sustigne nivo zemalja srednje Evrope.
Pad stranih investicija je sada evidentan u odnosu na prethodne godine. Šta bi trebalo da bude novi motor rasta Srbije u narednih par godina? Da li i kako možemo da podstaknemo privatne investicije da preuzmu tu ulogu?
Arsić: Osnovni pokretač rasta u Srbiji, domaće privatne investicije, su znatno manje nego u drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope. Manje su nego u Rumuniji i Bugarskoj, da ne govorimo o zemljama Centralne Evrope. Osnovni uslov da se one povećaju jeste da se unaprede uslovi za poslovanje privatnika. To podrazumeva da se uspostave ravnopravni uslovi privređivanja za sve privrednike, da se uklone administrativne barijere, da se, recimo, spreči diskriminacija preduzeća po osnovu bliskosti njihovih vlasnika sa aktuelnom vlašću i slično.
U suštini, ako bismo hteli da preciziramo, uslov jeste da se unaprede, u najširem smislu, institucije. To je nešto gde Srbija nazaduje već nekoliko godina, umesto da napreduje. To je uslov da se oslobode potencijali koji postoje u Srbiji. Srbija nema manju štednju nego druge zemlje. Ona ima sredstva i sve uslove da privatni sektor bude snažniji nego što jeste, tako da treba otvoriti tu mogućnosti i ukloniti prepreke za njegov napredak.
Što se tiče kreditne aktivnosti, ona je prilično snažna, ali realne kamatne stope na indeksirane kredite su porasle. Šta bi to praktično značilo za malu ili srednju firmu koja sada razmišlja o kreditu kako bi kupila novu opremu ili povećala proizvodnju? Da li je period jeftinog finansiranja definitivno za nama?
Arsić: Povećanje kamatnih stopa utiče i na one koji su ranije uzeli kredite. Njima se povećavaju troškovi vraćanja kredita i deo novca koji bi mogli da upotrebe za investicije sada koriste za vraćanje kredita. Kada su u pitanju nove investicije, preduzeća će biti opreznija u pogledu uzimanja kredita za njihovo finansiranje. To će sigurno negativno uticati na investicije, pošto se one uvek u značajnoj meri finansiraju i kreditima.
Ali i kada je u pitanju kretanje kamatnih stopa na svetskom tržištu, ono je ciklično. Postoje periodi rasta i pada. Ovaj sadašnji rast je odgovor na relativno visoku inflaciju koja postoji u Evropi, Americi i drugim zemljama. Kada se suzbije inflacija, doći će do pada kamatnih stopa. To će trajati nekoliko godina, nakon toga očekujemo da će ponovo doći do smanjenja kamatnih stopa.
A koliko će trajati zavisi od nekih opštih faktora koji će postojati na svetskom tržištu, poput, recimo, cena primarnih proizvoda koje dosta utiču na inflaciju. To su cene energenata, osnovnih metala, prehrambenih proizvoda i slično. Teško je predvideti kako će se kretati te cene i to velikim delom ne zavisi od ekonomskih, već od geopolitičkih faktora, klimatskih promena… Nije moguće dati neku egzaktanu prognozu.
Ako se istovremeno nastave rast zarada i domaća tražnja, gde vidite najveći rizik za poslovanje kompanija u narednoj godini? Da li je to novi rast cena, kamate, pritisak na troškove…
Arsić: Verujem da će rast cena sigurno da se poveća. Inflacija koju smo imali sredinom ove godine neobično je niska, a rezultat je privremenih faktora, kao što je veliki pad cena sirovih poljoprivrednih proizvoda, odnosno voća i povrća. Već tokom trećeg i četvrtog kvartala ove godine očekujemo povećanje inflacije.
Ali, uz odgovarajuću reakciju monetarne i fiskalne politike, to može da se ublaži. Monetarna politika je za sada adekvatna, ali fiskalna je problematična zato što je došlo do značajnog povećanja fiskalnog deficita. To utiče na rast tražnje. Rast tražnje utiče jednim delom i na povećanje privredne aktivnosti, ali takođe utiče i na povećanje inflacije i spoljnotrgovinskog deficita.
Dakle, trebalo bi odustati od takve politike, što se očekuje posle izbora. Ali trebalo bi u nekoliko narednih meseci da se fiskalna politika vrati u okvire koji su u skladu sa makroekonomskom stabilnošću.
Ako se sabere sve što ste naveli, sporiji rast u drugoj polovini godine, demografski pad radne snage, rast zarada brži od produktivnosti, veći spoljni deficit i potreba za većim učešćem visokoproduktivnih delatnosti - šta je trenutno najveći ekonomski problem Srbije koji se ne vidi dovoljno u samoj stopi rasta BDP-a?
Arsić: Mislim da su to problemi vezani za niske domaće investicije u kombinaciji sa padom stranih investicija. Ako domaće investicije ne nastave da rastu i ne nadoknade pad stranih investicija, onda ćemo imati pad ukupnih investicija, a sa niskim investicijama ne možemo očekivati neki brži privredni rast.
Iza toga stoje dublji problemi koji su pomenuti, a koji potiču od slabog kvaliteta institucija. To treba da se popravi. Takođe, treba održavati makroekonomsku stabilnost. Mi smo tu imali promenljive uspehe prethodnih godina, ali bolje nego u dalekoj prošlosti. Znači, postoji mogućnost da se to održi.
Što se tiče demografskih faktora, tu je teško da se utiče na njih. I mnogo razvijenije zemlje koje ulažu mnogo više sredstava nisu uspele da naprave preokret u toj oblasti. Ono što mi možemo da uradimo jeste da povećamo količinu fizičkog kapitala koji bi otvorio potrebu za dodatnom radnom snagom. A to se svodi i na povećanje investicija.
