Najave iz Nemačke da se ukidaju neke prečice kod otvaranja bolovanja kako bi se sprečila zloupotreba prava na zdravlje radnika otvorila je pitanje koje, s vremena na vreme, potenciraju i poslodavci u Srbiji. BizSrbija je napravio analizu šta to, koga i koliko košta.
Koalicija na vlasti u Nemačkoj, koju čine umereno desni demohrišćani (CDU/CSU) i umereni socijalisti (SPD), otvorila je prošle nedelje jednu od najosetljivijih ekonomskih i socijalnih tema u zemlji – bolovanje radnika.
Nemački kancelar Fridrih Merc je na predstavljanju paketa ekonomskih i radnih reformi, kojima vlada želi da poveća konkurentnost najveće evropske ekonomije, kao bitnu temu naveo i pitanje zdravstvene politike – odnosno bolovanja zaposlenih. Merc je istakao da „Nemačka više ne može da ignoriše činjenicu da zaposleni provode sve više dana odsutni sa posla, dok kompanije istovremeno beleže pad produktivnosti i rast troškova“.
Zato vlada najavljuje ukidanje telefonskog otvaranja bolovanja i uvođenje obaveze da zaposleni već prvog dana bolesti dostavi lekarsku potvrdu.
Ova tema se, s vremena na vreme, potencira i od poslodavaca u Srbiji. Doduše, u Srbiji formalno „telefonsko bolovanje“ nikada nije postojalo, već samo obaveza da se dostavi dokaz o otvaranju bolovanja tri dana od trenutka kada se prestane s radom (i javi lekaru), a novim sistemom e-bolovanja (od 2026.) „otvaranje bolovanja“ se elektronski odmah dostavlja poslodavcu. Tako da ovog dela „nemačkog problema“ ni nema.
U Srbiji nema telefonskog bolovanja ali nema ni „čiste“ odnosno lako pregledne baze i zvanične statistike o bolovanjima. Pogotovo o onim „sumnjivim“, da ne kažemo „lažnim“, kako to navode pojedini poslodavci. Ne postoji ni podatak koliko je preduzeća/poslodavaca pokrenulo proceduru o utvrđivanju da li je zaposleni zaista bolestan, niti u koliko je slučajeva nadležna komisija utvrdila da je uzeto bolovanje bilo lažno. A sve su to zakonske mogućnosti koje su na raspolaganju poslodavcima.
Iako baze ni statistike nema, procene su da „lažna bolovanja“ koštaju srpsku privredu između 1,3 i 6,5 milijardi dinara godišnje, sa centralnom procenom od oko 3 milijarde dinara (oko 25,5 miliona evra). Ako se u širu računicu uključe i troškovi RFZO/države i indirektni troškovi reorganizacije rada zbog odsutnih radnika, trošak može biti bliži rasponu od 4 do 10 milijardi dinara godišnje (do 85 miliona evra).
Analiza PKS
Ovim problemom bavila se i Privredna komora Srbije (PKS), u čijoj je analizi utvrđeno da „problem lažnih bolovanja“ postoji ali da nije ravnomerno raspoređen kroz celu privredu, već je sezonski i sektorski koncentrisan.
PKS je u istraživanju urađenom među kompanijama, navela da je utvrđeno da se bolovanja najčešće otvaraju u januaru i julu, da u pojedinim kompanijama tada na bolovanju bude 25 do 30 odsto zaposlenih, kao i da su najviše prijava imale kompanije iz metalskog i elektro sektora, tekstilne industrije, prehrambene industrije, šumarstva i komunalnih usluga.
PKS je posebno ukazala na ruralna i turistička područja, gde deo zaposlenih može da koristi bolovanje dok radi sezonske poslove. Ovaj deo analize je pomalo upitan, s obzirom na to da je najveći broj bolovanja, kako je navedeno, u januaru i julu. Jul jeste intenzivni poljoprivredni mesec, jer tada je žetva pšenice i ječma (jun/jul), ali ako su u pitanju „vanfabričke aktivnosti“ trebalo bi da radnici masovno odsustvuju i u periodu avgust/septembar (kukuruz, suncokret, soja). U ovom pogledu, još je već misterija januara, kada nema poljoprivrednih radova.
Koliko se „boluje“ u Srbiji, a koliko u EU
Za ukupnu bazu bolovanja, podaci iz prezentacija o uvođenju sistema e-bolovanju kažu da se u Srbiji godišnje evidentira oko 1,4 do 1,7 miliona dana bolovanja, uz oko 110.000 do 150.000 slučajeva godišnje i prosečno trajanje bolovanja od 11 do 13 dana.
Isti izvori navode da je Srbija, prema evropskim poređenjima, među zemljama sa relativno niskim udelom zaposlenih na bolovanju — oko 5,9 odsto.
Sa brojem aposelnih od oko 2,3 miliona, do daje simboličnih 1,4 dana bolovanja po radniku.
Prema izveštajima Eurostata, OECD-a i krovnih zdravstvenih organizacija), u Norveškoj za koju se ne može reći da je poljoprivredna zemlja, zaposleni u proseku provedu skoro šest nedelja godišnje na bolovanju (oko 27–28 dana). A tamošnji socijalni sistem daje 100% plaćeno bolovanje od prvog dana, a kultura rada snažno podstiče ostanak kod kuće čak i kod blažih simptoma kako bi se sprečilo širenje zaraze u kolektivu.
Nije daleko ni Finska, sa prosekom od oko pet nedelja bolovanja godišnje po radniku. Pored respiratornih infekcija, visoke stope u Finskoj i Norveškoj često se pripisuju i strogoj evidenciji dugotrajnih bolovanja povezanih sa mišićno-koštanim problemima i mentalnim zdravljem (burnout i stres).
Čak i u Španiji, gde prva tri dana bolovanja često nisu plaćena (što bi teoretski trebalo da odvrati radnike), statistika pokazuje da radnici u proseku skupe oko pet nedelja odsustva godišnje. Stručnjaci ovo objašnjavaju dugotrajnijim procesima lečenja i specifičnom strukturom tržišta rada.
Sledeće je u početku pomenuta Nemačka, koja zavisno od metodologije merenja, deli mesta sa Francuskom ili Slovenijom u zoni od 3,6 do 4 nedelje, odnosno oko 15 radnih dana godišnje. Nemačka je u žiži javnosti jer su njene brojke naglo skočile nakon uvođenja obaveznog elektronskog sistema prijave bolovanja (eAU). Time su u zvaničnu statistiku automatski ušla i najkraća bolovanja od 1 do 3 dana, koja su ranije često ostajala nezabeležena na papiru.
Francuska i Slovenija imaju nešto iznad četiri nedelje bolovanja godišnje po zaposlenom. Francuska beleži visoke stope izostanaka pre svega u javnom sektoru i zdravstvu, dok Slovenija unutar regiona bivše Jugoslavije ima najefikasniji sistem praćenja i prilično visoka prava radnika, što je stavlja u sam evropski vrh.
Na potpuno suprotnom kraju skale nalaze se zemlje poput Rumunije, Bugarske i Grčke, gde statistika beleži svega nekoliko dana bolovanja godišnje po radniku. Međutim, analitičari OECD-a ističu da to ne znači da su ti radnici zdraviji, već da zbog finansijskih penala i straha od gubitka posla često praktikuju prezentizam – dolazak na posao uprkos bolesti.
Tri scenarija: Koliko odsustvo radnika košta?
Trošak bolovanja za državu i RFZO je značajan: u javnim izjavama koje su se mogle čuti na skupu u PKS pominje se da „bolovanja državu koštaju“ oko 44 milijarde dinara, dok je RFZO za bolovanja duža od 30 dana u prethodnoj godini imao trošak od 36,96 milijardi dinara. To nije trošak „lažnih“ bolovanja, već ukupan javni trošak sistema bolovanja.
Ukoliko bi se na to primenio nemački model BAuA, koji računa izgubljene dane rada, izgubljenu proizvodnju i izgubljenu bruto dodatu vrednost, troškovi bi bili sledeći (procena naknade za jedan dan bolovanja, 65% bruto zarade, oko 5.000 dinara).
Konzervativni scenario 5% bolovanja je sumnjivo ili bi moglo da se izbegne („očigledni“ slučajevi zloupotrebe), centralni scenario sa 10% dana sumnjivih bolovanja kao neka realna varijanta i ekstremni scenario sa 20% sumnjivih bolovanja, za sektore i mesece sa velikim pikovima.
Prema ovome najbolja radna procena je da „sumnjiva“ ili „lažna“ bolovanja koštaju srpsku privredu oko 3 milijarde dinara godišnje, ako se uključe i troškovi RFZO, duža bolovanja, administracija i zastoji u proizvodnji, realni nacionalni rizik može biti 4 do 10 milijardi dinara godišnje.
Ko koliko „gubi“?
Ako se za ukupan gubitak primeni sektorski model, zasnovan na broju zaposlenih, bruto dodatoj vrednosti po delatnostima i sektorima koje je PKS označila kao posebno problematične, onda to izgleda ovako.
RZS pokazuje da su najveći sektori po broju zaposlenih prerađivačka industrija, trgovina, zdravstvo/socijalna zaštita, obrazovanje, građevinarstvo, transport i IT.
Kao što se vidi, najveći nominalni problem je verovatno u industriji, jer ima mnogo zaposlenih, fizički rad, smenski rad i sektore koje je PKS već označila: metalski, elektro, tekstilni i prehrambeni. Otuda 44.000 "sumnjivih" dana bolovanja godišnje za taj sektor.
Najveći sezonski rizik je u kombinaciji poljoprivrede, šumarstva, prehrambene industrije, građevinarstva, komunalnih usluga i turizma.
IT i finansije imaju manju verovatnoću zloupotrebe, ali svaki izgubljeni radni dan ima veću ekonomsku vrednost.
Da bi ovi modeli bili približniji stvarnosti, bilo bi potrebni, i veoma zanimljivo, videti detaljnu statistiku po kompanijama. Tako bi na sunce izašlo da li su „lažna bolovanja“ zaista sektorski problem, ili su problem kompanija koje imaju niske ili čak minimalne zarade, loše uslove rada koji dobijaju ekstremne obrise u letnjim i zimskim mesecima (imamo aktuelan slučaj kompanije gde radnici protestuju zbog neuključivanja klima uređaja u proizvodnim pogonima na temperaturama koje se približavaju četrdesetom podeoku Celzijusove skale) ), i sl.
Podsetimo da je "minimalna zarada je najskuplja zarada za poslodavca", kako je to za BizSrbija rekla Nataša Stamenković, diplomirana psihološkinja sa više od 25 godina rada na pozicijama HR direktora u internacionalnim i domaćim kompanija i licencirani medijator i edukatorka na seminarima koje organizuje Centar za edukaciju Privredne komore Srbije.
"Kada gledamo iz ugla bolovanja, zaposlenima koji imaju minimalnu zaradu ne umanjujemo zaradu usled bolovanja. Mnogi biraju da za istu zaradu ne rade tj. budu odsutni. Ovi zaposleni su često prinuđeni da rade više poslova iz egzistencijalnih razloga, a za dodatne poslovne im je potrebno slobodno vreme koje obezbeđuju otvaranjem bolovanja".
Poređenje sa Nemačkom, Hrvatskom i Slovenijom
Kada se ponovo pogleda Nemačka, ukupni dani bolovanja daju ekonomski gubitak od 882 miliona dana bolovanja, prosečno 20,8 dana po zaposlenom, što pak daje gubitak proizvodnje oko 134 mlrd €.
U Srbiji se zbog poslovično tanke statistike to samo može procenjivati, pa sa 1,4–1,7 miliona dana bolovanja, dobijamo trošak države oko 44 mlrd dinara a procenu sumnjivih bolovanja 1,3–6,5 mlrd dinara.
Hrvatska ima bolju statistiku ali i manju stopu bolovanja, 3,98%. Prema zvaničnim izveštajima Hrvatskog zavoda za zdravstveno osiguranje (HZZO) svakog dana u proseku je bolesno (odnosno na bolovanju) oko 66.000 radnika – ukupno se godišnje oko 20,8 miliona dana izostanka s posla. Teret je podeljen gotovo hirurški precizno: oko 10,5 miliona dana ide na teret poslodavaca, a oko 10,3 miliona dana na teret države (HZZO).
Direktni finansijski trošak (plate radnicima na bolovanju) je preko 500 miliona evra, Poslodavci u Hrvatskoj sami pokrivaju prvih 42 dana bolovanja. Makroekonomske procene pokazuju da je indirektni gubitak BDP-a usled odsustva s posla obično jedan do jedan i po puta veći od samog direktnog troška plata.
Međutim, zdravstvene inspekcije u Hrvatskoj redovno sprovode kontrole opravdanosti bolovanja. Prema podacima Ministarstva zdravstva, u proseku se nakon vanrednih kontrola zatvori čak 30% kontrolisanih bolovanja, jer se utvrdi da su radnici radno sposobni ili da je bolovanje zloupotrebljeno (npr. za sezonske poslove u turizmu ili poljoprivredi).
Podaci Kluba slovenačkih preduzetnika (SBC) i Zavoda za zdravstveno osiguranje Slovenije (ZZZS) pokazuju da slovenačka ekonomija zbog bolovanja direktno i indirektno gubi između 1,2 i 1,5 milijardi evra godišnje.
U Sloveniji je svakog dana na bolovanju oko 56.000 ljudi, što znači da privreda svakodnevno funkcioniše bez približno 6% ukupno aktivne radne snage. Troškovi naknada ZZZS porasli su sa 223 mil. € u 2010. na 677 mil. € u 2025, pa su uvedene strože kontrole kratkih i ponovljenih bolovanja.
Uz to, u Sloveniji se ne poznaje maksimalno vremensko ograničenje za privremenu nesposobnost za rad, što u EU ima još samo Bugarska. Radnik teoretski može biti na bolovanju godinama, a da mu status ne bude automatski prebačen u trajnu invalidsku penziju ili drugi oblik socijalne zaštite. Zvanični podaci ZZZS-a beleže da su neki radnici na neprekidnom bolovanju proveli čak 14 godina, a da im radni odnos nije prekinut.
Koliko sprsko e-bolovanje može da smanji troškove?
Zakon o centralizovanoj evidenciji privremene sprečenosti za rad u Srbiji je uveden kroz sistem e-Bolovanje-Poslodavac. On povezuje poslodavce, zdravstveni sistem i RFZO. Sistem omogućava elektronsku dostavu potvrda i izveštaja, praćenje statusa bolovanja i razmenu podataka bez papirne administracije.
Prema procenama iz materijala o e-bolovanju, administrativni troškovi postojećeg sistema iznosili su 750 miliona do 1,8 milijardi dinara godišnje, a digitalizacija bi mogla da ih smanji za 45 do 80 odsto. U istim procenama se navodi da bi bolja kontrola i sprečavanje zloupotreba mogli da donesu dodatne uštede od 700 miliona do 1,4 milijarde dinara godišnje
Prema nekim procenama, manje administracije moglo bi da donese uštedu od 0,3–1,4 mlrd dinara, manje zloupotreba i kraćih sumnjivih bolovanja 0,7–1,4 mlrd, zatim manje zastoja, zamena i prekovremenog rada 0,3–0,8 mlrd.
Generalno, prva faza bi mogla da donese uštede od 1,3 do 3,6 mlrd dinara godišnje a pun sistem sa analitikom i kontrolamado 5 mlrd RSD godišnje.
Međutim, da bi se stiglo do gornje granice, e-bolovanje ne sme biti samo digitalna zamena za papir. Mora da ima analitiku obrazaca: ponovljena kratka bolovanja, sezonske pikove, koncentraciju po firmama i regionima, ponavljanje kod istih lekara, prigovore poslodavaca i odluke komisija. Poslodavac ne treba da vidi dijagnozu, ali sistem treba da vidi obrazac.
Ne treba raditi na „kažnjavanju radnika“, već izgradnji sistema koji precizno razlikuje opravdano bolovanje od obrasca zloupotrebe. Bez toga Srbija može da dobije stroža pravila, ali ne i tačnu dijagnozu problema.
