Rast cena hrane u Srbiji u prethodne tri godine nije rezultat jednog faktora i ne može se svesti na pojednostavljena objašnjenja poput "loše sezone" ili "uvezene inflacije" već je reč o složenom i višeslojnom procesu u kojem su se istovremeno preklopila tri velika talasa pritisaka: globalni, regionalno-tržišni i domaći strukturni, navodi se u studiji "Uticaji globalnih faktora na skok cena hrane u Srbiji 2022-2025" koju je objavila istraživačka kuća Lidington Research.
U studiji se navodi da tek posmatranjem tih nivoa zajedno postaje jasno zašto je inflacija hrane u Srbiji bila snažnija i dugotrajnija nego što bi se očekivalo na osnovu samih kretanja na svetskim tržištima.
U analizi ove studije, koju potpisuju autori Dimitrije Milić, Ivan Lakićević, Mijat Kostić, Teodora Danilović i Dragoslav Rašeta, pojedinačno se razmatra svaki od ta tri talasa.
Analiza prvog talasa, koja nosi naziv "Globalni pritisci", pokazala je da upravo prvi talas pritisaka ima najjači i najneposredniji efekat na rast cena hrane u Srbiji i on se odnosi na dramatičan rast cena energenata, đubriva i troškova logistike nakon 2022. godine.
Studija pokazuje da su globalni poremećaji iz te godine i dalje ključni faktor formiranja cena hrane, a njihovi efekti su se u Srbiji prelili snažnije nego u mnogim uporedivim ekonomijama.
Takođe, navodi se i da je rat u Ukrajini izazvao lančanu reakciju u kojoj su porasle cene nafte i gasa, amonijaka i azotnih đubriva, dok je istovremeno došlo do zagušenja u logistici i prekida snabdevanja iz Rusije i Belorusije, zemalja iz kojih Srbija uvozi više od 75 odsto svojih potreba za đubrivima.
Ovi poremećaji naglo su podigli ulazne troškove u domaćoj poljoprivredi i taj efekat je bio direktan i neizbežan.
U studiji se navodi da je inflacija hrane u Srbiji dostigla rekordnih 27,2 odsto u martu 2023. godine, dok je opšta inflacija u istom periodu iznosila 15,5 odsto.
„Ovakav raskorak objašnjava se upravo snažnim rastom troškova poljoprivredne i prehrambene proizvodnje, posebno zbog energenata“, navodi se u saopštenju.
U studiji se prikazuju i podaci koji dodatno ilustruju razmere energetskog udara - više od 80 odsto domaće mehanizacije koristi dizel, pri čemu je oprema prosečne starosti oko 30 godina, što je čini izrazito energetski neefikasnom, kao i da su tokom 2022. godine troškovi goriva po hektaru porasli i do 40 odsto u odnosu na prethodnu godinu, što je povećalo troškove proizvodnje žitarica, povrća i drugih kultura.
Navodi se i podatak da se više od 90 odsto hrane u Srbiji prevozi drumskim putem, pa je svaki rast cene dizela direktno povećavao i troškove distribucije, a kada je cena dizela u maloprodaji dostizala preko 200 dinara po litru, trošak transporta po toni hrane rastao je za desetine evra, što se zatim prelivao na veleprodajne i maloprodajne cene.
Osim toga, troškovi hladnjača i specijalizovanog transporta su od 40 do 50 odsto viši od standardnog drumskog prevoza, što posebno pogađa sektore voća, povrća i mlečnih proizvoda.
Dodatno, prelazak NIS-a na skuplje izvore nafte zbog evropske zabrane tranzita ruske nafte tankerima povećao je trošak derivata u Srbiji, što je, prema ekspertskim intervjuima iz ove studije, narušilo konkurentnost domaće poljoprivrede, posebno u izvozu ka EU tržištima.
„Čak i nakon stabilizacije globalnih tržišta energenata tokom 2024, poskupljenja hrane u Srbiji nisu jenjavala. Naprotiv, inflacija hrane se ponovo ubrzala krajem 2024. i tokom leta 2025. godine. Objašnjenje leži u produženom efektu visokih troškova iz prethodnih sezona i strukturalnoj zavisnosti od energenata i uvoznih inputa“, navodi se u saopštenju o studiji.
Studija zaključuje da je upravo ovaj talas koji obuhvata rast cena goriva, gasa, đubriva i logistike, bio najjači pojedinačni generator inflacije hrane u Srbiji i osnovni faktor zbog kojeg su domaće cene rasle brže nego u većem delu regiona.
Objektivne „regionalne“ muke
U studiji, u delu koji je posvećen drugom talasu koji se odnosi na regionalno-tržišne pritiske, navodi se da je taj talas pritisaka proistekao iz regionalnih kretanja i međunarodne trgovine, pri čemu je visoka uvozna zavisnost Srbije dodatno ubrzala prelivanje spoljnjih šokova na domaće cene.
Kako studija pokazuje, rast uvoznih cena hrane, sirovina i energenata u Evropskoj uniji prenosio se gotovo trenutno na domaće tržište, jer Srbija značajan deo prehrambenih proizvoda i ključnih inputa nabavlja upravo iz regiona.
Nakon izbijanja rata u Ukrajini došlo je do ozbiljnih poremećaja u transportnim koridorima i logističkim rutama, kao i do povremenih ograničenja izvoza žitarica i uljarica u državama regiona.
„Ovi poremećaji povećali su troškove transporta i produbili neizvesnost u snabdevanju, što je najjače pogodilo kategorije koje direktno zavise od međunarodne trgovine - uljarice, žitarice i prerađevine“, navodi se u saopštenju.
Dodaje da je dodatni pritisak dolazio iz činjenice da Srbija više od 75 odsto đubriva uvozi iz Rusije i Belorusije, tržišta najpogođenijih sankcijama, što je dovelo do naglog rasta cena i smanjenja dostupnosti ovih inputa.
Uz visoku zavisnost od drumskog transporta, čiji su se troškovi u 2022. i 2023. godini znatno povećali, regionalni šokovi brzo su se pretočili u rast cene hrane u Srbiji.
Ukazuje da su ti faktori učinili da cene hrane u Srbiji postanu osetljive na svaku promenu u regionalnoj trgovini, pa su u periodima poremećaja oscilacije bile brže i snažnije nego u većini okolnih zemalja, što je doprinelo tome da inflacija hrane u pojedinim mesecima 2023. dostigne više od 25 odsto.
Subjektivne domaće slabosti
Deo studije koji se odnosi na treći talas, a koji nosi naziv "domaće strukturne slabosti", obuhvata domaće probleme koji su pojačali efekte globalnih i regionalnih poremećaja, čineći srpsko tržište hrane osetljivijim i sklonijim brzim oscilacijama cena.
Studija navodi da mere poput subvencija, povraćaja akciza ili interventnih nabavki imaju ograničen domet u situaciji kada najveći deo troškova dolazi iz faza proizvodnje i prerade koje zavise od energenata, đubriva i vremenskih uslova.
U poređenju sa zemljama sa snažnijom poljoprivrednom infrastrukturom, Srbija raspolaže manjim amortizerima, pa se globalni i regionalni šokovi brže i snažnije preliju na potrošače.
Takođe, administrativne mere, poput ograničavanja maloprodajnih marži, zamrzavanja cena ili interventnih nabavki, mogu privremeno da ublaže pritisak, ali ne rešavaju osnovni problem.
Većina inflatornih impulsa dolazi iz faza proizvodnje i prerade, iz ulaznih troškova, koje je praktično nemoguće regulisati administrativnim putem.
Ograničavanje marži utiče samo na završni deo lanca vrednosti, dok najveći deo troškova nastaje mnogo pre ulaska proizvoda u maloprodaju.
Kako je navedeno, zato su efekti ovih mera bili kratkog daha i nedovoljni da promene opšti nivo cena.
Ukazuje se da je zbirno posmatrano, rast cena hrane u Srbiji između 2022. i 2025. godine rezultat istovremenog i međusobno pojačavajućeg delovanja više faktora, što je stvorilo okruženje u kojem nijedan pojedinačni instrument ekonomske politike nije mogao da neutrališe sve kanale uticaja.
„Dok kratkoročne mere mogu da priguše najjače udare, dugoročna stabilizacija cena zahteva strukturne reforme: modernizaciju poljoprivrede, povećanje energetske efikasnosti, smanjenje zavisnosti od uvoza ključnih inputa, bolju logističku infrastrukturu i jasniji okvir za upravljanje klimatskim rizicima“, navodi se u saopštenju.
Studija zaključuje da se inflacija hrane može razumeti i održivo rešavati samo kroz istovremeno sagledavanje globalnih trendova, regionalnih lanaca snabdevanja i domaćih ograničenja, što predstavlja osnovu za formulisanje realističnih i delotvornih politika u godinama koje dolaze.
