U Srbiji je, prema poslednjim podacima, u toku 1.548 stečajnih postupaka, objavila je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Koliko će postupak do oporavka ili bankrota trajati, zavisi i od toga kako se u stečaj ušlo.
Objavljeni su podaci od značaja za sprovođenje stečajnih postupaka, kojima raspolaže agencija na dan 3. jul o stečajnim postupcima koji su u toku.
U periodu od 1. januara ove godine do 3. jula otvoreno je 259 stečajnih postupaka na teritoriji Srbije.
Do 3. jula zaključeno je 7.858 stečajnih postupaka na teritoriji Republike Srbije, a obustavljeno je 829 stečajnih postupaka.
Ukupno prosečno vreme trajanja 10.235 stečajnih postupka je tri godine četiri meseca i 13 dana (aktivni, obustavljeni i zaključeni), a ukupno prosečno vreme trajanja za stečajne postupke pokrenute po Zakonu o stečajnom postupku za ukupno 1.575 postupka je pet godina jedan mesec i 14 dana.
Za stečajne postupke koji su pokrenuti po Zakonu o stečaju (ukupno 8.658) prosečno vreme trajanja je tri godine i 17 dana.
Gotovo svi "mali igrači"
Iza svakog stečajnog postupka u Srbiji najčešće stoji isti pravni i ekonomski uzrok – trajna nesposobnost plaćanja, odnosno insolventnost. Zakon o stečaju definiše je jasno: firma se smatra trajno nesposobnom za plaćanje ako ne izmiruje svoje obaveze u roku od 45 dana od dospelosti, ili ako je u kontinuitetu od 30 dana potpuno obustavila sva plaćanja.
Iza ovih formalnih uslova, u praksi se najčešće krije poznat scenario: hronična nelikvidnost koja se širi lančano kroz privredu. Firma ne uspeva da naplati potraživanja od svojih kupaca, pa samim tim ne može da izmiri obaveze prema dobavljačima i državi – klasičan „domino efekat" koji je u domaćoj privredi gotovo pravilo, a ne izuzetak. Tome se često pridružuje i prezaduženost, kada ukupne obaveze firme prevaziđu vrednost njene imovine, kao i loše finansijsko upravljanje – prekomerno oslanjanje na skupe kredite bez realnog pokrića u prihodima.
Iako medijsku pažnju najčešće privlače stečajevi velikih, poznatih kompanija, statistika pokazuje drugačiju sliku: preko 90 odsto svih pokrenutih stečajnih postupaka odnosi se na mikro, mala i srednja preduzeća, najčešće registrovana kao d.o.o. Njihove finansijske rezerve su tanke, pa je dovoljan jedan veći poremećaj na tržištu – gubitak ključnog kupca, kašnjenje u naplati, rast troškova – da posao krene ka blokadi i stečaju.
Stečajevi velikih akcionarskih društava i nekadašnjih državnih giganata su, s druge strane, znatnoređi, ali zato traju nesrazmerno duže – nerretko i više od deceniju, pa i dve, zbog složene imovinske strukture, sudskih sporova i pitanja restitucije.
Poseban slučaj predstavljaju preduzetnici. Za razliku od firmi, oni odgovaraju za poslovne obaveze celokupnom svojom ličnom imovinom – kućom, stanom, automobilom, ušteđevinom. Zato preduzetnička radnja u slučaju neuspeha ređe prolazi kroz formalni stečajni postupak; umesto toga, najčešće se jednostavno gasi i briše iz APR-a, dok poverioci dug naplaćuju direktno kroz izvršne postupke nad ličnom imovinom vlasnika – što je brži i jeftiniji put od pokretanja stečaja.
Koje delatnosti najčešće padaju
Podaci agencija za licenciranje stečajnih upravnika i bonitetnih kuća, poput CompanyWall-a, godinama pokazuju isti obrazac – određeni sektori se stalno nalaze na vrhu liste po broju stečajeva:
Trgovina na veliko i malo, posebno nespecijalizovana trgovina na veliko, tradicionalno drži neslavno prvo mesto. Razlog leži u izuzetno visokoj konkurenciji, niskim maržama i direktnoj zavisnosti od likvidnosti maloprodajnih lanaca kojima ove firme snabdevaju robu.
Građevinarstvo prati odmah iza – sektor sa velikim kapitalnim ulaganjima i dugim ciklusima naplate, gde je dovoljno da investitor kasni sa isplatom samo jedne faze radova pa da izvođač uđe u blokadu.
Poslovno savetovanje i konsalting takođe beleže visok broj stečajeva, delom i zato što se mnoge od ovih firmi osnivaju sa minimalnim kapitalom, često za jednokratne projekte, i lakše se gase kada potreba za njima prestane.
Ugostiteljstvo i hotelijerstvo, sa restoranima i barovima u prvom planu, karakteriše visoka fluktuacija, izražena sezonalnost i osetljivost na pad kupovne moći i rast cena zakupa i sirovina.
Poljoprivreda, konačno, izložena je klimatskim rizicima, nestabilnim otkupnim cenama i visokim troškovima repromaterijala poput đubriva i goriva, što je čini jednim od stalno prisutnih sektora na listi stečajeva.
