Ekonomski ratovi, za razliku od onih vojnih, ne počinju eksplozijama, već, često nezvaničnim, posetama ljudi u odelima. Vest da se direktor najvećeg svetskog investicionog fonda BlackRock lično uključio u razgovore o obnovi Ukrajine nije tek protokolarna informacija iz sveta finansija. To je politička poruka, simbol i upozorenje, piše za BizSrbija medijski analitičar Vladimir Matevski.
Kako piše Investment Week, prisustvo Larija Finka jasno signalizira da Wall Street više nije udaljeni posmatrač tragedije na istoku Evrope, već direktni akter u oblikovanju ekonomske budućnosti zemlje razorene ratom. Upravo tu se rađa nelagoda, naročito u evropskim prestonicama.
Naime, ono što se formalno naziva „posleratnom obnovom“ sve češće liči na sofisticiranu tržišnu operaciju u kojoj se ljudska tragedija prevodi u bilanse, a ruševine u investicione prilike.
Američka strana, prema dostupnim informacijama, evropskim partnerima predstavlja poverljivi plan koji podrazumeva korišćenje stotina milijardi dolara „zamrznute“ ruske imovine, ali kroz investicione mehanizme u kojima ključnu ulogu imaju Sjedinjene Države i njihovi finansijski giganti.
Drugim rečima, kapital bi bio formalno namenjen Ukrajini, ali bi put kojim taj novac prolazi, kao i kontrola nad njim, ostali čvrsto u američkim rukama.
Ko šiša Evropu!
Za Evropu je to dvostruko problematično. Prvo, jer se najveći deo političkog, vojnog i ekonomskog tereta rata već godinama prelama upravo preko evropskih društava.
Drugo, jer se ovim modelom Ukrajina ne tretira prvenstveno kao žrtva rata kojoj je potrebna solidarna pomoć, već kao buduće tržište na kojem će se odlučivati o profitima, koncesijama i dugoročnom ekonomskom uticaju.
Otuda i sve češće pitanje koje se izgovara tiše nego što bi trebalo: da li se ratne posledice pretvaraju u finansijski projekat?
U tom kontekstu, teško je pobeći od brutalne slike koja se nameće sama od sebe. Ovi pregovori više podsećaju na okupljanje hijena oko strvine nego na plemeniti međunarodni napor da se obnovi jedna razorena zemlja.
Razgovori nisu o tome kako Ukrajini vratiti ekonomski suverenitet, već kako taj suverenitet upakovati u „investicione okvire“. Nisu o socijalnoj obnovi, već o povraćaju kapitala i upravljanju rizikom. Nisu o moralnoj odgovornosti, već o tome ko će prvi zauzeti najbolje pozicije.
Naravno, niko razuman ne spori da će Ukrajini biti potrebna ogromna sredstva za obnovu infrastrukture, industrije i institucija. Ali pitanje nije da li novac treba da dođe, već pod kojim uslovima i uz čiju kontrolu. Ako se budućnost Ukrajine bude gradila tako da ključne poluge ekonomije završe u rukama stranih fondova, onda će rat možda prestati, ali će zavisnost ostati. Samo će promeniti oblik.
U tom smislu, uključenje BlackRocka nije tehnički detalj, već simbol epohe u kojoj se granice između geopolitike i finansijskog interesa brišu. Kada najmoćniji investicioni fond na svetu (13,5 biliona dolara pod upravom, oko 135 puta BDP Srbije) sedne za sto pre nego što se rat završi, jasno je da se ne planira samo obnova, već i dugoročna kontrola.
Evropa to vidi, razume i s pravom strepi. Jer, ako se Ukrajina danas pretvori u tržišni eksperiment, sutra se isti model može primeniti bilo gde gde rat ili kriza ostave dovoljno duboke ruševine.
Na kraju, ostaje neprijatno pitanje: da li Zapad pomaže Ukrajini zato što mora, ili zato što može da zaradi?
Od odgovora na to pitanje zavisi da li će posleratna obnova biti čin solidarnosti - ili tek još jedan hladno isplaniran poslovni poduhvat.
