Navodno usklađivanje sa pravilima Evropske unije, kako je predlog novog Zakona o računovodstvu predstavilo Ministarstvo finansija, među računovođama i poreskim savetnicima se tumači kao još jednu loše pripremljenu reformu i nametanje novih obaveza.
Nacrt izmena Zakona o računovodstvu koji je objavilo Ministarstvo finansija ponovo je otvorio raspravu o položaju računovođa u Srbiji, ali i o tome koliko su domaći propisi zaista prilagođeni praksi, piše Biznis.rs.
Javna rasprava traje do 15. maja, a iako se izmene formalno predstavljaju kao usklađivanje sa pravilima Evropske unije među računovođama i poreskim savetnicima dominira utisak da se struci nameću nove obaveze bez rešavanja ključnih problema koji godinama opterećuju njihov rad.
Već važeći Zakon o računovodstvu iz 2019. godine uneo je značajne promene u profesiju. Posebno je regulisao rad agencija koje pružaju računovodstvene usluge, pooštrio uslove poslovanja i otvorio pitanje profesionalnih licenci.
Međutim, tada su se pojavile ozbiljne primedbe da zakon pravi razliku između računovođa zaposlenih u agencijama i onih koji rade direktno u kompanijama. Strogi uslovi uvedeni su samo za vlasnike računovodstvenih agencija, dok zaposleni na pozicijama šefova računovodstva ili finansijskih direktora u firmama nisu morali da prolaze iste procedure dokazivanja stručnosti.
Novi nacrt zakona nastavlja u sličnom pravcu. Predviđene su dodatne obaveze izveštavanja, ali i obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti. Upravo ta odredba izazvala je najviše reakcija među računovođama koje smatraju da se na profesiju prebacuje još jedan finansijski i administrativni teret.
Računovođe upozoravaju da već godinama rade pod stalnim pritiskom rokova, čestih promena propisa i sve komplikovanijih elektronskih sistema, pa svaku novu obavezu doživljavaju kao dodatno opterećenje. Oni ukazuju da je jedan od najvećih problema domaćeg zakonodavstva to što propise često pišu ljudi koji nisu direktno uključeni u svakodnevnu praksu.
Prema njihovim rečima, posledica toga su zakoni koji u teoriji deluju uređeno, ali u praksi stvaraju brojne probleme i dodatne troškove privredi. Posebno se kritikuje činjenica da se kompanije i računovođe sve više oslanjaju na stručna tumačenja kroz seminare, časopise i vebinare koji se dodatno naplaćuju.
Loše pripremljene reforme
Kao primer loše pripremljenih reformi navodi se uvođenje elektronskih sistema poput Sistema elektronskih faktura (SEF), elektronskih otpremnica i elektronskog bolovanja. Računovođe tvrde da su mnogi servisi puštani u rad pre nego što su tehnički stabilizovani, zbog čega svakodnevno gube vreme na rešavanje administrativnih i IT problema.
U praksi se, kako navode, dešava da firme moraju da izrađuju interne elektronske otpremnice čak i za sitne kupovine poput 200 grama kafe kupljene za potrebe kancelarije. Kod sistema e-bolovanja problem predstavlja ograničenje veličine dokumentacije koja može da se priloži, ali i komplikovana procedura elektronskog potpisivanja, zbog čega računovođe često moraju da preuzimaju i ulogu IT podrške kako bi uspešno podnele zahteve za refundaciju bolovanja.
Dodatno nezadovoljstvo izaziva činjenica da se poreski propisi često različito tumače, pa Ministarstvo finansija redovno izdaje mišljenja kojima objašnjava pojedine odredbe zakona. Poreski savetnici upozoravaju da sama činjenica da su potrebna dodatna tumačenja pokazuje da zakoni nisu dovoljno jasno napisani.
Posebno problematičnim smatraju to što mišljenja Ministarstva formalno nisu obavezujuća, pa u praksi ne pružaju potpunu pravnu sigurnost.
Novi trošak za računovođe
Veliku polemiku izaziva i obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti koje predviđa novi zakon. Računovođe upozoravaju da će to za mnoge agencije predstavljati novi finansijski udar u trenutku kada je tržište već preopterećeno damping cenama i nelojalnom konkurencijom.
Mnogi tvrde da su knjigovođe godinama same obezvredile profesiju prihvatajući poslove po veoma niskim cenama kako bi privukle klijente. Zbog toga danas, kako navode, klijenti teško prihvataju bilo kakvo povećanje cena usluga, čak i kada država uvede nove obavezne troškove.
Pored toga, deo struke otvoreno kritikuje način licenciranja računovođa. Za dobijanje licence potrebno je polaganje velikog broja ispita, ali računovođe tvrde da je veliki deo gradiva zasnovan na teoriji koja nema mnogo veze sa svakodnevnim poslovanjem. Zbog toga smatraju da formalna licenca ne garantuje praktično znanje niti sprečava ozbiljne greške u radu.
Posebne kritike upućene su i na račun profesionalnih organizacija, kao što je Savez računovođa i revizora Srbije, koje insistiraju na obnavljanju licenci, godišnjim članarinama i obaveznim seminarima. Pojedine računovođe smatraju da bi novi zakon praktično mogao da ih primora na članstvo samo u Savezu računovođa i revizora Srbije, uz dodatne troškove za edukacije i stručne skupove.
U delu struke postoji i stav da bi mnogo korisnije bilo uvođenje ozbiljne kontrole kvaliteta računovodstvenog rada umesto novih administrativnih obaveza. Kao primer navodi se nekadašnja kontrola SDK, koja je proveravala ispravnost knjiženja i obračuna. Predlaže se model obavezne stručne kontrole ili povoljnije revizije za manje firme koje nisu zakonski obveznici revizije.
Pojedine rečunovođe smatraju da bi država čak mogla da osnuje posebnu revizorsku instituciju za privredu koja bi kontrolisala ispravnost poslovnih knjiga, slično sistemu koji već postoji za budžetske korisnike.
Računovođe ukazuju i na još jednu nelogičnost u sistemu – činjenicu da su direktori firmi i preduzetnici formalno odgovorni za rad računovođa, iako često nemaju dovoljno znanja da procene kvalitet njihovog rada. Zbog toga se pojavljuju predlozi da se prilikom osnivanja firme uvede obavezna osnovna edukacija iz oblasti poreza, poslovanja i računovodstva, ali sa fokusom na praktična znanja koja su potrebna u svakodnevnom poslovanju, umesto na obimnu teoriju i detaljno poznavanje svih propisa, zaključuje se na portalu Biznis.rs.
