Na „najluđem Mundijalu svih vremena“, kako aktuelno Svetsko fudbalsko prvenstvo opisuju na BBC, primenjen je potpuno drugačiji ekonomski model prihoda i troškova. A on bi koliko sutra mogao da skupo da košta sve navijače i gledaoce bilo gde na svetu.
Na stranu sve vanredne geopolitičke okolnosti, kao što je činjenica da je na tekućem Svetskom prvenstvu u fudbalu „glavni domaćin“ (pored SAD, suorganizatori su Kanada i Meksiko) ) u ratu sa jednim učesnikom (Iranom) pa njegova reprezentacija putuje iz druge zemlje za svaku utakmicu, kao i da su SAD praktično u trgovinskom ratu sa celim svetom, ovaj Mundijal će biti zapamćen pre svega po tome da ‒ tektonskom potresu koji donosi „američko“ shvatanje ekonomije sportskih događaja.
Ceđenje navijača
Tako navijači, bez kojih bi održavanje ovakvih manifestacija bilo gotovo pa besmisleno, na najvećoj žurki na svetu u SAD plaćaju do sada nečuvene iznose za nešto što bi moglo da se ispostavi kao gnjavaža od utakmice. Kako slikovito opisuje BBC, izdvajaju nekadašnje standardne cene karata samo za prevoz da bi stigli do stadiona.
Navijači se 'cede' kao nikad do sad zato što je ovo jedan veoma drugačiji ekonomski model turnira u odnosu na prethodne.
Za početak, uglavnom se igra na iznajmljenim stadionima američkog fudbala (samo četvrtina utakmica je u Kanadi i Meksiku), a taj američkim sportom sa „ovalnom loptom“ ostavlja dubok trag na ovo Prvenstvo, možda nepopravljiv. Najvažnija sporedna stvar na svetu i za mnoge najlepša igra na svetu pretvorena je u mašinu para za FIFA-ine organizatore.
Svako Svetsko prvenstvo ima uticaj u ekonomskom smislu, ali ovde se ne radi o uobičajenom podsticanju privredne aktivnosti u zemljama domaćinima ili pojačano trošenja iz osećanja zadovoljstva među potrošačima u zemljama koje dobro prolaze u utakmicama.
Organizator navijače gleda kroz grafik „K“, gde jednu liniju ide dijagonalno naviše (kao u slovu K) dok druga ide dijagonalno naniže.
To je pokušaj ekonomske revolucije u mehanizmu određivanja cena koji očigledno vrednuje određeni tip navijača više (linija naviše) od nekih drugih.
Iako FIFA insistira na tome da će „izdašni prihodi od karata biti preraspoređeni“ u stilu Robina Huda kako bi se razvio fudbal u najsiromašnijim zemljama sveta, organizatori u SAD imaju manje altruističke ideje.
Grandioznost mora da se naplati
Ovaj turnir je veoma, veoma veliki. Najveći stadioni, ubedljivo najveći broj utakmica (turnir proširen sa 32 na 48 timova), verovatno najveća svetska televizijska publika bilo kog događaja ikada, a sve se dešava na ogromnoj površini, od Vankuvera do Meksika Sitija.
A grandiozne su i . U poređenju sa gledanjem elitnog fudbala u bilo kom drugom okruženju, cene koje se naplaćuju za ovo praćenje su više nego astronomske. Četvorocifreni iznosi za finale, 1.000 dolara (863,9 evra) u proseku za kartu za jednu od atraktivnijih grupa na početku turnira, ili čak „bagatelne cene“ od nekoliko stotina dolara, za neku neprestižnu utakmicu.
Ovo je zlatni rudnik ekonomije i test najvećih razmera u pokušaju promene mehanizma određivanja cena za događaje poput ovog.
Upotreba dinamičkog određivanja cena, njihovog podizanja sve više i više u odnosu na rast potražnje, već je viđen kod karata za muzičke koncerte i neke druge sportske događaje, ali nikad na ovom nivou.
Oni možda nazivaju ovu igru „soker“ u Americi, ali to je definitivno privreda američkog fudbala. U američkoj Nacionalnoj fudbalskog ligi (NFL), mesta su osmišljena za upravljanje prihodima. Maksimizacija prihoda se vrednuje više od rasprodaje čitavog stadiona.
Cena američkog sporta je na vrhu lestvice luksuza i to u tolikoj meri da stadioni uglavnom smanjuju kapacitete. Preuređeni su za mnogo milijardi sa luksuznim ložama i salonima, na mestima, koja su nekada bila obična sedišta.
Mnogi stadioni NFL-a koriste dinamičko određivanje cena sa ciljem maksimizacije prihoda umesto popunjavanja svih praznih mesta Ponuda ovih iskustava je ograničena trajanjem sezone. U NFL-u imate samo devet utakmica na domaćem terenu, što je otprilike polovina broja mečeva u velikim evropskim fudbalskim ligama i zato u NFL-u svaka vredi još više.
Dinamičko određivanje cena omogućilo je timovima da cede prihode žestoko, naročito po pravilima NFL-a, a masivni televizijski prihodi se dele ravnopravnije nego u fudbalu.
Sa svih 11 američkih prostora na Svetskom prvenstvu na NFL stadionima, američki fudbal ostavlja trag na njegovom prilično drugačijem (evropskom) imenjaku.
Bez gradnje stadiona
Ovo je sve prilično drugačije u odnosu na prethodne turnire. Ključni deo logike ranijih domaćina je da se podstakne nova infrastruktura kao što su transport i izgradnja i renoviranje stadiona.
Svetsko prvenstvo 2026. se prodalo kao turnir „lake imovine“ koji će izbeći skupe bele slonove kao što su Mijagi stadion u Japanu, Grin Point u Kejp Taunu u Južnoafričkoj Republici, i stadion Manaus vredan 300 miliona dolara usred Amazonije.
Troškove su često namirivali kapitalni budžeti poreskih obveznika zemalja domaćina. Zauzvrat, te zemlje su izračunale da su ulaganja isplative vežbe iz reklamiranje nacije u globalnijem svetu. Ali sva tri stadiona su imala problem da privuku dovoljno redovnih posetilaca posle turnira.
Ovaj turnir je uglavnom okrenuo tu logiku naglavačke, sa malim izuzetkom Meksika. FIFA je iznajmila stadione, koje su uglavnom platili navijači američkog fudbala, a potom agresivno uvećala prihode preko cena u američkom stilu.
Dok su prethodni turniri imali velike troškove gradnje koje su platili poreski obveznici i zajmovi, troškove 2026. plaćaju posetioci. Zarada će se vinuti u nebesa, preko povećanog broja utakmica, veličine stadiona i, naravno, tih neverovatnih cena karata.
Koliki će tačno biti prihodi od karata i uslužnih delatnosti nije najjasnije.
Isprva je procenjeno da će se više nego utrostručiti, skočivši sa 929 miliona dolara od Svetskog prvenstva 2022. u Kataru na više od tri milijardi dolara. Ukupni prihodi od karata i uslužnih delatnosti za ovogodišnji turnir mogu da dosegnu sedam milijardi dolara, što je sedmorostruko povećanje, veruje Ričard Šijen, profesor ekonomije i stručnjak za sportske finansije sa Univerziteta Notrdam.
On pretpostavlja da se prihodi od karata po utakmici neće samo udvostručiti sa 15 miliona dolara sa poslednjeg Svetskog prvenstva, već će se maltene upetostručiti na 71 miliona dolara.
FIFA je generisala 929 miliona od prodaje karata i uslužnih delatnosti na Svetskom prvenstvu 2022. u Kataru To bi mogla biti zlatna žila za srećne gradove domaćine, vlasnike stadiona, timove i igrače, ali verovatno neće biti.
Za razliku od Svetskog prvenstva u Americi 1994. godine, gradovi ne dele prihode od astronomskih cena karata. Stadioni su iznajmljeni za fiksnu sumu i nagradni fond je određen. Gradovi moraju da finansiraju troškove.
„To je strukturalno nešto sasvim drugačije", objasnio je Alan Rotenberg, nekadašnji predvodnik organizacionog odbora Svetskog prvenstva 1994. u Americi za BBC Svetski servis.
I zato zapravo ne može ni da se uporedi.
FIFA je 1994. zadržala međunarodni marketing i televizijske prihode, a potom predala čitav turnir američkoj Fudbalskoj federaciji, koja je zauzvrat stvorila zaseban entitet da ga vodi.
„Imali samo jedan entitet u ovoj zemlji koji smo mi vodili. Dobili smo neke atraktivne sponzorske kategorije i prilike za licence, baš kao i prilike za prodaju karata", ispričao je.
Neki od gradova su sada reagovali tako što su pokušali da pokriju troškove bezbednosti i prevoza za ugošćavanje turnira. Cena tranzitnog voza iz Njujorka se povećala desetostruko, pre nego što je neznatno smanjena na 98 dolara. Veza sa bostonskim vozom košta 80 dolara. Parkiranje auta? Zvanične stope stižu do 175 dolara, pa čak i 225 dolara.
To je sasvim drugi svet u odnosu na besplatan prevoz ponuđen navijačima sa kartama na turnirima u Kataru 2022, Nemačkoj 2010, Japanu 2002. i Francuskoj 1998.
U Japanu su lokalni volonteri stajali duž čitavih ruta od stanica za brze vozove do stadiona, sa meštanima koji su se klanjali navijačima, hranili ih, i u nekoliko navrata kada bi poslednji vozovi otišli, plaćali im taksije do kuće.
Organizator Svetskog prvenstva 1994. u Americi Alan Rotenberg kaže da je finansijski model turnira bio veoma drugačiji od današnjeg.
Navijači nezadovoljni, cveta „sivo“ tržište
Posle opšteg izliva nezadovoljstva, FIFA ukazuje na puštanje nekih karata, po nižim cenama, kao što je 60 dolara, koje će deliti nacionalne asocijacije.
Najneverovatniji novi razvoj događaja je pokušaj da se uključi sekundarno tržište, tapkaroštvo (ili skalpiranje, kako je poznato u Americi) u okviru sistema prodaje karata.
Skoro svi navijači mogu ponovo da da daju prodaju karte bez gornje granice - FIFA dobija 15 odsto i od prodavca i od kupca. Bilo je i karata izdvojenih kroz digitalni sistem povezan sa kripto valutama i izgrađen na blokčejnu asocijacije.
FIFA kaže da ona lično izvlači tapkarošku ili skalpersku premiju od karata i prisvaja je za sebe i globalnu fudbalsku zajednicu.
Milijarde dolara dodatne gotovine ide isprva u njene rezerve, sa obećanjem da će podeliti vlastite fondove čitavoj svetskoj fudbalskoj porodici.
Takvo „narodsko finansiranje“ omogućilo je Zelenortskim ostrvima da se kvalifikuju za ovogodišnje takmičenje zahvaljujući poboljšanoj infrastrukturi i narodskom razvoju igre, ukazuje FIFA.
Ima običaj da ravnopravno deli ove fondove za razvoj na 211 asocijacija članica, što znači da sićušni Montserat dobija neočekivani prihod vredan 2,5 odsto njegovog godišnjeg BDP-a odnosno 500 dolara po osobi.
Ravnopravni model distribucije postoji od 1990-tih, i posebno ga je gurao predsednik Đani Infantino u sklopu predizbornih obećanja. Pokreće ga sistem jedna zemlja, jedan glas, koji se koristio i za izbor domaćina Svetskog prvenstva od ove godine.
FIFA kaže da je investiranje u narodske fudbalske inicijative pomoglo da se Zelenortska ostrva kvalifikuju za Svetsko prvenstvo 2026. godine To je sve bilo pre nego što je počelo dinamičko određivanje cena.
Ako su Nidemove procene tačne, prosečni godišnji prihodi FIFA od 3,9 milijardi dolara sada premašuju budžet Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i otprilike je isti kao osnovni budžet Ujedinjenih nacija (UN).
„Ono što vidite sada je da Svetsko prvenstvo verovatno prvi put uvodi pravo dinamičko određivanje cena, u njegovom najkompletnijem obliku. „FIFA praktično uzima sve tapkaroške mogućnosti i prebacuje ih unutar kuće.“
Ovakvo određivanje iznosa znači da je nejasno koliki će tačno biti prihodi, ali cene karate čine veoma veliko parče kolača.
Ovaj novac će rado dočekati ogromna većina malih zemalja koje se nikad neće kvalifikovati za Svetsko prvenstvo ili slati navijače da kupuju karte, ali koje su glasačko telo za predsedničke izbore u FIFA i donose odluke u ime čitavih zemalja.
Ali postoji i rizik. Ima nekih znakova da model određivanja cena na Svetskom prvenstvu nailazi na negativnu reakciju. Došlo je do pada u ceni preprodaje za utakmice sa slabijom potražnjom. Dve karte originalne vrednosti od 620 dolara mogle su da se kupe za 171 funtu (oko 224 dolara) na Fifinom vlastitom sajtu za preprodaju, što je 64 odsto jeftinije.
Vrlo malo karata od 98 dolara prodato je na tom vozu za Nju Džersi. Vlasti u Njujorku, Nju Džersiju, Kaliforniji i EU počele su da se bave pritužbama na strategije određivanje cena karata.
„Mešavina konfuzije, lažne nestašice i nemoguće visokih cena“, kaže Dženifer Devenport, glavna tužiteljka za Nju Džerzi, saveznu državu koja je domaćin finala 19. jula.
Deluje malo verovatno da će navijači u gradovima domaćinima narednog Svetskog prvenstva 2030. u Španiji, Portugalu i Maroku, tolerisati ovakve cene.
Britanske i irske vlasti su već isključile tu mogućnost kad one budu bile domaćini Eura 2028, kad se najbolje evropske fudbalske nacije takmiče jedna protiv druge.
Hoće li dinamičko određivanje biti još dinamičnije?
Ovo stiže u trenutku kad bi veštačka inteligencija mogla da omogući sledeću veliku inovaciju u uslugama određivanja cena: personalizovane cene za različite pojedince, na osnovu njihovih podataka.
Neki klubovi iz Premijer lige igraju se sa dinamičkim određivanjem cena za određena mesta kako bi povećali prihode.
To umanjuje tradicionalni model lokalne navijačke baze koja kupuje sezonske karte za fiksnu cenu.
Ako ovaj eksperiment bude izgledao kao da uspeva, mogao bi da ohrabri američke vlasnike mnogih evropskih klubova povezanih sa NFL-om da pokušaju da određuju cene karata na sličan način, naročito da bi finansirali nove stadione.
