U vreme kada je i energetiku zahvatila velika promena kroz decentralizaciju, digitalizaciju i insistiranje na energetskoj efikasnosti, Vlada Srbije pokušava da kroz promenu Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom reši problem ogromnog interesovanja kompanija iz industrije za sopstvenim solarnim elektranama. Koja je nova procedura a koji su (stari) problemi, čulo se juče u Privrednoj komori Srbije (PKS).
Izmenom uredbe privreda je dobila dodatna pojašnjenja za ono što se sad naziva „aktivnim kupcem“ električne energije a nadležni u Ministarstvu energetike su pokušali da odredbama novih propisa nađu ravnotežu između interesa investitora, kupaca ali i stabilnosti i sigurnosti energetskog sistema (čitaj interesa/mogućnosti EMS i EDS).
Isplativost posedovanja sopstvene elektrane niko nije doveo u pitanje, jer računica je tu jasna a biće još jasnija sa očekivanim poskupljenjima energije. Očekivanja su da deo "sopstvene struja" donese iuštedu od 20 do 40 procenata, čak 60 procenata ako je najveći deo proizvodnje u dnevnim satima a moguće i više od 70 procenata uz baterijskih skladišta i dodatne mere energetske efikasnosti.
Prema procenama, mala fabrika koja troši oko 500.000 kWh godišnje i plaća prosečno 0,11 do 0,14 evra po kWh (sa mrežarinom i drugim troškovima), ako instalira solarnu elektranu snage 300 kW, što je investicija od 220.000 do 320.000 evra, godišnje će uštedeti 40.000 do 60.000 evra.
Sa ovakvom računicom ceo problem se u stvari svodi na to kako doći do „svoje struje“ (što pre), i to se videlo se na skupu u PKS kome su prisustvovali predstavnici resornog ministarstva, Elektromreže Srbije, Elektrodistribucije Srbije, PKS, kompanija koje grade elektrane i baterijska skladišta, kao kompanija koje bi da budu „aktivni kupci“.
U prezentaciji Ministarstva energetike od noviteta je istaknuto razlika statusa a time i procedura dobijanja dozvola za kompanije koje nove elektrane grade radi sopstvene potrebne i one koji višak prodaju tržištu ili predaju energetskom sistemu (EMS ili EDS).
Ovi prvi imaju „skraćenu“ proceduru koja nije ograničena početnim rokom predaje zahteva, dok ovi drugi, u principu sa većim energetskim kapacitetima, moraju da pribave više dokumenata, dobiju više raznih saglasnosti (od Opštine pa nadalje…) ali i zahtev za izradu studije predaju u nekom od dva „roka“ (1.1-1.2. ili 1.7-1.8. tekuće godine).
Takođe, veoma je važno da status aktivnog kupca može da se dobije samo za određeno mesto gde postoji primopredaja struje, pa ako neka firma ima više elektrana mora da dobije i više dozvola.
Velike aktivne kupce čeka i veliki troškovi, jer pored izrada raznih studija i regulativni planova, tu je i depozit koji kreće od 50.000 evra ali i bankarska garancija koja kreće od „12.500 evra puta nominalna maksimalna snaga elektrane“, napominju iz EMS-a.
Ko će to da uravnoteži?
Takođe, potencirano je pitanje famozne „balansne odgovornosti“, za one koji struju predaju/prodaju preko elektroenergetskog sistema. Istaknuto je da se tu tržište razvija i da se očekuje da će preduzeća koja nemaju iskustava u energetici (jer je njihov biznis nešto sasvim drugo) koristiti usluge „trećih lica“. A ta treća lica, odnosno posebne kompanije, mogu da izgrade i upravljaju elektranom i baterijskim skladištima u ime firme čiji su, kao i da im obezbeđuju balansiranje (obećanu isporuku struje i održavanje drugih tehničkih parametara), ako ga nemaju sami.
Tako, da bi neka industrijska kompanija, koja je veliki potrošač struje, dugoročno smanjila svoje troškove izgradnjom solarne (ili bilo koje druge) elektrane, mora da zadovolji tehničke i administrativne uslove gradnje, ima ugovore sa snabdevačem i kupcem struje, operatorom ali i nekim ko će za nju da balansno odgovara.
Iz Ministarstva upozoravaju na jednu činjenicu koja se obično prenebregne u kompanijskim planovima za gradnju sopstvene elektrane – problem postojećeg priključka na mrežu. Ukoliko taj priključak nije urađen u skladu sa aktuelnim Zakonom o energetici, a po tom pitanja su zbog čestih izmena propisa sada problematični svi priključci urađeni pre izmena 2011/12. godine, mogli bi da se jave dodatni troškovi usklađivanja.
Ovo usklađivanje nije direktno vezano za gradnju elektrane, već za svaki novi zahtev prema EMS, EDS (povećanje ili smanjenje odobrene snage priključka i sl), ali će sada svakako isplivati na površinu.
Pre svega ostalog - šta se želi?
Iz državnih energetskih kompanija kolege u privredi savetuju da pre nego što krenu u planove imaju odgovore na sledeća pitanja:
- Kolika je postojeća a kolika planirana potrošnja?
- Kolika je trenutno odobrenasnaga?
- Da li se planira solarna elektarna sa ili bez baterijskog skaldišta?
- Da li će se troštii sva struja ili deo predavati u mrežu ili prodavati?
- Kako će se prodavati eventualni viškovi?
- Gde bi se elektrna ili baterije priključile na javnu mrežu?
- Kakav je režim rada objekta?
- Ko preuzima balansnu odgovornost?
- Da li je postojeći priključak usklađen sa Zakonom o energetici?
Do grla u „lepim željama“
Zašto se išlo na izmene Uredbe i nove propise jasno je iz aktuelnog stanja na terenu. U Srbiji trenutno postoji oko 4.500 projekta vezanih za gradnju malih elektrana (solar/vetar/hidro), koji su u raznim statusima (i po raznim propisima) što se tiče dozvola i stepena izvedbe. Većina nije ni blizu završetka a dobar deo se, po svemu sudeći, nikada neće ni realizovati. Od toliko zahteva Srbije je dobila svega pet stotina megavata gotovih kapaciteta.
S druge strane, zbog procedura koje su formalno započete, a koje mogu potrajati godinama, ne mogu se davati dozvole za nove projekte.
„Zagušeni smo lepim željama“, rekao je na skupu Dragan Marin, stručnjak iz Elektrodistribucije Srbije.
Zbog toga se u novim propisima našla odredba da se postojećim elektranama može naložiti da smanje proizvodnju do 5% godišnje, kako bi se u sistemu našlo mesta u transformatorskim poljima za nove projekte.
Propisi su jasni, ili su sada bar malo jasniji nego što su bili, ali „na terenu“ situacija i dalje izgleda drugačije. Na sastanku u PKS su kompanije koje su započele proceduru ili nameravaju, istakle da se po opštinama, različito gleda na propise a time i ispostavljaju različiti zahteva prema firmama. Opština bi trebalo da na zahtev firme uradi Plan detalje regulacije, kojim se praktično odobrava izgradnja elektrane na nekoj lokaciji i to je dokument bez koga EMS i EDS neće ni razmatrati dalju proceduru. A malo je kome jasno šta će koja opština za to tražiti i po kojoj će ga proceduri doneti.
Osim tih "lokalnih" problema, kompanije bi volele i da od nadležnih od državnih firmi više čuju šta će se i kada uraditi na proširenju kapaciteta mreže za prihvat njihovih novih investicija, nego kako nešto "ne može" ili kako će se regulisati/ograničiti u postojćčim okvirima.
