Dok Berlin slavi simboličnih 0,1% rasta BDP-a kao pobedu nad recesijom, nemačke hemijske fabrike tiho se pale u Šangaju i Šenženu. Strategija nacionalne bezbednosti SAD hladno konstatuje: evropska industrijska moć beži od sopstvenih sankcija ka jeftinijoj energiji koju ne sme da koristi kod kuće. A u redakcijama uticajnog "Handelsblatt-a" se opet postavlja ono isto pitanje koje je Evropu već dvaput odvelo u ponor: "Nemačko pitanje".
Ali ovog puta, odgovor koji nudi Berlin nije reforma privrede ili tehnološka inovacija. Odgovor je uniforma, obavezan vojni rok i najjača evropska armija koja će braniti kontinent „od Putina i Trampa". Kad ekonomija zakaže, Berlin tradicionalno posegne za rešenjima koja istorija uporno kategoriše pod 'ne ponavljati'. Dok se lokomotiva evropskog rasta zadihano nakašljava gubeći snagu, neko u Berlinu je odlučio da problem nije u motoru – već u tome što vozaru fali vojna paradna puška.piše za BizSrbija ekonomski analitičar Bojan Stanić.
U novoobjavljenoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD, koju je taze potpisao aktuelni američki Predsednik, stoji da nemačke kompanije, posebno iz oblasti hemijske industrije, koja je energetski intenzivna, prebacuju proizvodnju u Kinu, kako bi koristili jeftine energente, verovatno uvezene iz Rusije, a koje kod kuće ne mogu da koriste usled sankcija uvedenih Moskvi, posledično njenom ratnom angažmanu u Ukrajini.
Bez obzira, koliko je taj detalj američkog strateškog dokumenta tačan, nemačka privreda akumulira posledice nepravovremenog sprovođenja neophodnih reformi kako bi osigurala rast i razvoj. Trenutno se u najmnogoljudnijoj i ekonomski najsnažnijoj privredi Evropske unije muka muči ne bi li se godina na izmaku završila rastom BDP-a, pa bilo to i simboličnih 0,1%, kako stoji u poslednjem objavljenom izveštaju „Ifo Instituta“ iz Minhena, specijalizovanog za ekonomska istraživanja, analize i projekcije.
Isti institut kaže da će u narednom srednjem roku, prosečan rast u Nemačkoj biti oko 1%, što je trostruko manje od globalnog proseka ili petostruko manje od kineskog proseka.
Muka za Nemačku, muka i za Srbiju
Brigu za zdravlje i vitalnost nemačkog ekonomskog sistema imaju mnoge privrede koje tamo izvoze i nadaju se da bi mogle izvoziti još više, pa i očekivati neku dodatnu direktnu investiciju, posebno u delu automobilske industrije ili proizvodnje nekih drugih uređaja i opreme više dodate vrednosti, što svakako uključuje i Srbiju, koje je ove godine izvezla u Nemačku više nego što je uvezla i time konačno uspela da ostvari blag suficit u razmeni robama.
Naravno, u skladu sa odgovornošću i obavezama, značajno veću zabrinutost, razume se, ispoljava aktuelni Kancelar, odnosno Predsednik nemačke vlade – Fridrih Merc, koju čini tzv. „crno-crvena koalicija“, prema stranačkim bojama vladajućih partija, Hrišćansko demokratske unije i Socijal-demokratske partije.
Verovatno da su aktuelni nemački vlastodršci shvatili da je besmisleno dalje svaljivati krivicu na bivše kancelare, na Gerharda Šredera, što je nemačku privredu „vezao“ za ruske energente, a sebe za starog-novog ruskog Predsednika (koji vlada već četvrt veka), ili „muti“ Angelu Merkel, što nije reformisala nemačku privredu u periodu povoljnog ekonomskog ambijenta, ili kako to Nemci vole da kažu, „konjunkture“, već je neophodno zavrnuti rukave i krenuti u reforme, bez obzira koliko one bile naizgled i kontradiktorne.
Prva kontradiktornost se ogleda u želji nemačke vlade da reformiše penzioni sistem, produženjem granice životne dobi za odlazak u penziju na 71 godinu života, do 2040. godine. Sa druge strane, želi se podstaći konkurentnost nemačke privrede kroz veću produktivnost.
Postavlja se pitanje, koliko će radnici u poznim 60im godinama života biti produktivni na poslu (?). Druga kontradiktornost se zasniva na nastojanju da se nastavi sa ambicioznim planom „zelene agende“, a sa druge strane, da se očuva industrijski potencijal proizvodnje motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Nedavno je nađeno solomonsko rešenje, da ipak najava EU administracije da će biti zabranjena proizvodnja automobila na benzinski pogon 2035. godine, bude odgođena za neko bolje vreme.
Kinezi benzince poturaju drugima, oni se voze na struju
Sa druge strane, pomenuta Kina, inače, druga najveća privreda sveta, nastavlja da proizvodi automobile na benzinski pogon i izvozi ih na inostrano tržište, dok uglavnom za sopstveno tržište proizvodi električna vozila (a deo svakako i izvozi), doprinoseći na taj način rekordnom suficitu od preko hiljadu milijardi evra koji je ostvaren ove godine.
Bez obzira na pad izvoza u Ameriku od 30%, usled carina, izvoz u EU je porastao za 15%, što je nateralo francuskog Predsednika (Makrona) da razmišlja, ili bar da pokuša da zaplaši sa potencijalnim uvođenjem carina. Na sličan način, povećan je izvoz Kine i u Srbiju, i to za 20% u ovoj godini, dok je blago smanjen uvoz iz Srbije, na štetu našeg spoljnotrgovinskog bilansa. Neko će reći, pa nije to ništa čudno, Kina se samo kreće, odnosno vraća gde joj je istorijski i bilo mesto - najbogatije zemlje sveta, bar kada se govori o BDP-u, jer je teško zamisliti da su kineski prirodni depoziti veći od ruskih ili američkih. Inače, gruba procena istoričara kaže da je u istoriji kontinuiteta kineske države, koja traje gotovo pet hiljada godina, bilo možda 100-150 godine perioda za koji se smatra da kineska privreda nije bila svetski broj jedan.
Kraj Pax Americana
No vratimo se Evropi i lokomotivi evropskog rasta i razvoja, tačnije njenom Kancelaru, koji neki dan reče, verovatno čitajući Strategiju nacionalne bezbednosti SAD, da svedočimo kraju američkog mira („Pax Americana“) i da treba da se EU zemlje ujedine u sopstvenoj odbrani, te pomenu mogućnost uvođenja obaveznog vojnog roka za mlade Nemice i Nemce, koji bi služili u „najsnažnijoj evropskoj armiji“, koja bi bila kadra da zaštiti i sebe i druge. Od koga?
Odgovor se možda može naći u nedavno objavljenom članku u vrlo uticajnom poslovnom dnevnom listu, nemačkom „Handelsblatt-u“, u kojem se kaže: „Bez obzira na poteškoće (u privredi), Nemačka dobija na moći (političkoj/diplomatskoj). Nemačka je jedina sposobna da brani Evropu od Putina i Trampa (ruskog i američkog predsednika).
Došlo je vreme da se ponovo postavi nemačko pitanje.“ Ime pisca ovih gromoglasnih izjava je poznato autoru ovog teksta, ali je verovatno svakome ko se seća predavanja iz istorije srednje škole, jasno da takvi zaključci podsećaju na pozivanje nemačke političke elite na „rekolonizaciju“ sveta (nakon što su ostali kratkih rukava tokom nehumane „jagme za Afrikom“), ili proširenje „životnog prostora“ (nem. Lebensraum). I jednoj i drugoj odluci, ispostaviće se pogubnoj po interese nemačkog naroda i privrede, prethodila je ekonomska kriza, odnosno neizvesnost, kako će se privreda ponašati u novim nametnutim okolnostima, pa ih je potrebno izmeniti, milom ili silom.
Srećom, niti je danas kriza u nemačkoj tako duboka, niti je nemačka armija u potecijalu, pa čak i friziranom, toliko moćna sada, pa i u budućnosti, imajući u vidu kakvi su npr. potencijali savezničkih im armija Velike Britanije i Francuske (obe imaju nuklearni arsenal), ili Poljske, Turske, Ukrajine i Rusije, te se već tu postavlja pitanje, pa nazvalo se ono i nemačko, kako napraviti armiju jaču od pomenutih.
Nemačka je postala prepoznata i cenjena u svetu i jedna od najpoželjnijih destinacija za naše sunarodnike na privremeno-trajnom radu u inostranstvu, prvenstveno zahvaljujući nemačkoj ekonomiji, raznovrsnosti, socijalnoj i pravnoj državi, visokim ekološkim i bezbednosnim standardima, pa ako hoćete i fudbalu, kulturi, lepotama prirodnog krajolika (landšafta), ali svakako ne armiji.
Bazirajući se na sopstvenom istorijskom iskustvu, možda možemo reći da će obavezan vojni rok i enormno ulaganje u odbrambenu industriju, pomoći penzionoj reformi, da mlade Nemice i Nemci odu u inostranstvo, ostane više onih koji su prestarili za vojsku, ali još uvek mladi za odlazak u penziju.
Međutim, da pomrači racionalnost nadovezao se i gen.sek. NATO, koji kaže da rat samo što nije zakucao na vrata. Možda je u pravu, možda on zna nešto što ekonomski analitičari ne žanju, zasnivajući svoje analize na ekonomskoj logici, objektivnim okolnostima i zdravom razumu.
Možda i sam Kancelar, sedeći do kasno u noć sa svojim saradnicima u Kabinetu, nesvesno pomisli, ili izgovori repliku našeg glumačkog velikana, Velimira Bate Živojinovića i ulozi Mrguda u filmu „Tri karte za Holivud“, i to na novinski članak, koji kaže da ako neko od diplomatski sukobljenih strana u kubanskoj krizi ne popusti, treći svetski rat je neizbežan, on progovara: „Samo nas rat može spasiti!“
Daleko bilo.
