Džefri D. Saks (Jeffrey D. Sachs) je nezaobilazno ime u svakoj ozbiljnoj raspravi o ekonomistima koji su poslednjih decenija oblikovali globalne razvojne politike. Profesor Univerziteta Kolumbija, autor više od 20 knjiga i jedan od kreatora Milenijumskih razvojnih ciljeva i Ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija, više od četiri decenije savetuje vlade i međunarodne institucije kako da povežu ekonomski rast, zaštitu životne sredine i društveni razvoj.
Saks je diplomirao, magistrirao i doktorirao ekonomiju na Harvardu, gde je postao jedan od najmlađih redovnih profesora u istoriji tog univerziteta. Od 2002. godine radi na Univerzitetu Kolumbija, gde danas obavlja najviše akademsko zvanje, univerzitetski profesor i vodi Centar za održivi razvoj. Bio je specijalni savetnik trojice generalnih sekretara Ujedinjenih nacija i jedan je od najuticajnijih svetskih zagovornika održivog razvoja i dekarbonizacije privrede.
Na Horizons Forumu u Beogradu, Saks je na panelu "Zelena (r)evolucija: Osnaživanje sutrašnjice", upozorio da čovečanstvo više nema luksuz da odlaže rešavanje klimatskih promena. Njegova centralna poruka bila je da je svet izgubio dragoceno vreme.
Podsetio je da je još 1992. godine usvojen globalni klimatski plan, kada je nauka jasno pokazala da industrijske aktivnosti i emisije gasova sa efektom staklene bašte zagrevaju planetu.
„Tada smo znali šta treba da uradimo, ali emisije nisu prestale da rastu. Danas naš cilj više nije da usporimo njihov rast, već da ih svedemo na nulu“, rekao je Saks.
Prema njegovim rečima, ugljen-dioksid ostaje najveći problem jer najvećim delom nastaje sagorevanjem fosilnih goriva, dok metan, azotni oksidi i industrijski gasovi zahtevaju posebne strategije. Međutim, upozorio je da je vreme za reakciju sve kraće.
„Već smo dostigli oko 1,5 stepeni Celzijusa globalnog zagrevanja, a proces se ubrzava. Ukoliko nastavimo ovim tempom, posledice mogu biti dramatične – od topljenja polarnih kapa i višemetarskog rasta nivoa mora do promena okeanskih struja koje bi uticale na čitavu planetu.“
Saks smatra da najveći problem više nije nedostatak tehnologije, već nedostatak političkog razumevanja.
„Većina političara ne razume ozbiljnost ovog izazova niti način na koji treba odgovoriti. Ovo nije šala“, upozorio je.
Kao odgovor na klimatsku krizu, predstavio je tri ključne preporuke koje, prema njegovom mišljenju, svaka država treba da sledi.
Prva je jasan dugoročni plan. Bez strateškog planiranja, smatra Saks, nije moguće sprovesti energetsku tranziciju. Kao primer naveo je Kinu, koja dugoročno planira razvoj energetike, dok, kako kaže, pojedine velike ekonomije odustaju od sistemskog planiranja.
Druga preporuka odnosi se na regionalnu saradnju. Govoreći o Srbiji, istakao je da nijedna država ne može sama izgraditi potpuno održiv energetski sistem.
„Srbija treba da bude povezana sa Balkanom, Evropskom unijom i Azijom. Pouzdana energetska mreža ne može da postoji bez međunarodnog povezivanja.“
Dodao je da je upravo zbog toga mir jedan od osnovnih preduslova energetske tranzicije.
„Ako želimo pouzdane izvore energije, potrebni su nam saradnja i mir.“
Treća preporuka odnosi se na finansiranje i brzo sprovođenje promena. „Moramo razumeti pravac u kojem se svet kreće, obezbediti finansiranje i delovati brzo.“
Govoreći o Srbiji, ocenio je da je opredeljenost za međunarodnu povezanost i saradnju sa partnerima, uključujući Kinu, važan korak u pravcu energetske transformacije.
Na kraju izlaganja izneo je viziju sveta kakav bi želeo da vidi 2035. godine.
„Nadam se da ćemo tada biti na putu potpune dekarbonizacije, da će održivi razvoj biti ugrađen u sve sisteme i da ćemo živeti u svetu mira i saradnje. Moramo promeniti način razmišljanja i shvatiti da delimo jednu planetu. Kada sarađujemo, korist imaju svi.“
Ovakve poruke u potpunosti se uklapaju u filozofiju koju Džefri Saks zastupa tokom cele svoje karijere – da održivi razvoj nije samo ekološko pitanje, već ekonomska strategija, i da klimatske promene, energetska bezbednost i međunarodna saradnja više ne mogu da se posmatraju odvojeno. Njegova osnovna poruka ostaje ista: nijedna država neće sama rešiti najveće izazove 21. veka, ali zajedničkim planiranjem, ulaganjem i saradnjom moguće je izgraditi održiviju i bezbedniju budućnost.
