Kada se kanadski premijer I poznati ekonomista Mark Džozef Karni u Davosu predstavlja kao glas razuma nasuprot Donaldu Trampu, mnogi ne kriju oduševljenje. Očigledno je svetskoj javnosti, koju kreiraju mejnstrim mediji, potrebna priča o heroju koji se, na skupu u Davosu, usudio da se suprotstavi ludom caru. Ali, nešto se zaboravlja, piše za BizSrbija medijski konsultant i analitičar Vladimir Matevski.
U toj dramaturgiji sve se pojednostavljuje, a ključna rečenica njegovog govora prolazi gotovo bez komentara - ona u kojoj mirno konstatuje da su i oni koji su decenijama upravljali zapadnim poretkom znali da je priča o „poretku zasnovanom na pravilima“ zapravo bila laž.
Pogledajmo ceo segment njegovog govora, koji se ovih dana stavlja u rang istorijskih:
„Decenijama su zemlje poput Kanade prosperirale u okviru onoga što smo nazivali međunarodnim poretkom zasnovanim na pravilima. Pristupili smo njegovim institucijama, veličali njegova načela, imali koristi od njegove predvidljivosti. Zahvaljujući tome, mogli smo da vodimo spoljnu politiku zasnovanu na vrednostima, pod njegovom zaštitom.
Znali smo da je priča o međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima delimično lažna, da se najjači izuzimaju kada im to odgovara, da se trgovinska pravila primenjuju asimetrično. I znali smo da se međuunarodno pravo primenjuje sa različitom strogošću u zavisnosti od identiteta optuženog ili žrtve.
Ta fikcija je bila korisna, a američka hegemonija je, posebno, pomogla u obezbeđivanju javnih dobara, otvorenih pomorskih puteva, stabilnog finansijskog sistema, kolektivne bezbednosti i podrške okvirima za rešavanje sporova.
Zato smo stavili znak u izlog. Učestvovali smo u ritualima i uglavnom izbegavali da ukazujemo na jaz između retorike i stvarnosti. Ovaj dogovor više ne funkcioniše. Dozvolite mi da budem direktan. Nalazimo se usred prekida, a ne tranzicije.“
A ko je svemu kriv?!
Premijer Karni se, mora mu se priznati, barem odlučio za iskrenost: izgovorio je naglas ono što su mnogi znali, ali su retko - gotovo nikada - priznavali. Znali su da se pravila primenjuju selektivno, da se međunarodno prawvo savija prema identitetu aktera, da se trgovinski sporazumi pretvaraju u instrumente sile. Znali su - i ćutali su, jer je ta fikcija bila korisna njihovim interesima.
I upravo tu počinje problem koji Karni ne razrađuje, a koji se ne može preskočiti bez ozbiljne intelektualne neiskrenosti. Jer ako su decenijama znali da poredak nije zasnovan na pravilima već na moći, ako su svesno učestvovali u njegovim ritualima, ako su profitirali od njegove nepravde - po kom osnovu danas polažu moralno pravo da budu njegovi tumači, a još manje njegovi kritičari?
Karni ne govori iz pozicije autsajdera koji razotkriva sistem, već iz jezgra sistema koje sada konstatuje da se mehanizam istrošio. Njegova kritika nije pobuna, već hladna inventura. Ne dovodi u pitanje nepravdu kao takvu, već činjenicu da više ne donosi stabilnost. Problem, implicitno, nije što je poredak bio lažan, već što je prestao da funkcioniše.
U tom smislu, njegova rečenica o „prekidu, a ne tranziciji“ više liči na upozorenje eliti nego na poruku svetu. Prekid nije moralni lom, već tehn ički kvar. Sistem se raspada jer više nema kapacitet da disciplinuje druge, a ne zato što je bio nepravedan. To je suštinska razlika koju liberalni centar uporno izbegava da artikuliše.
Zato i Trammp u toj priči služi kao pogodan negativac. On nije uzrok raspada poretka, već njegov simptom - grubi izraz onoga što je decenijama postojalo ispod uglađene retorike. Tramp je samo odbio da učestvuje u ritualima pretvaranja, da drži znak u izlogu. Rekao je naglas ono što su drugi sprovodili tiho.
Karni, za razliku od njega, još uvek pokušava da spase ideju da je problem u načinu, a ne u suštini. Ali svet koji je decenijama bio objekt tog „poretka“ danas više nije spreman da prihvati ni fikciju, ni objašnjenja. Za zemlje koje su bile žrtve selektivnog prava, sankcija, vojnih intervencija i ekonomskih pritisaka, ovo nije prekid - ovo je samo trenutak u kojem se istina konačno izgovara bez maske.
I tu leži najveća ironija Karnijjevog govora: on je istovremeno iskren i nedovoljan. Priznaje laž, ali ne preuzima odgovornost. Dijagnostikuje raspad, ali ne priznaje sopstvenu ulogu u njegovom održavanju. A bez tog koraka, svaka priča o novom poretku ostaje samo još jedan znak u izlogu - namenjen onima koji i dalje veruju da problem nije u pravilima, već u tome ko ih krši.
