Premijer Kanade Mark Karni bio je gost Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Njegovo obraćanje izazavalo je ogromnu pažnju svih svetskih medija pre svega zbog ogoljenog priznanja današnje političke realnosti, kao najave puta kojim će ići njegova, ali i neke druge države. Govor premijera Karnija prenosimo u celini jer u njemu možete pronaći i dosta poznatih stvari iz naše svakodnevice.
Danas ću govoriti o pucanju svetskog poretka, o kraju jedne prijatne fikcije i početku surove stvarnosti u kojoj geopolitika – geopolitika velikih, vodećih sila – više ne poznaje granice ni ograničenja.
S druge strane, želim da poručim da druge države, naročito srednje sile poput Kanade, nisu nemoćne. One imaju kapacitet da grade novi poredak koji obuhvata naše vrednosti: poštovanje ljudskih prava, održivi razvoj, solidarnost, suverenitet i teritorijalni integritet država.
Snaga onih koji nemaju moć počinje iskrenošću.
Svakog dana iznova se podsećamo da živimo u eri rivalstva velikih sila, da poredak zasnovan na pravilima slabi i nestaje, da jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju. Ovaj Tukididov aforizam sve češće se predstavlja kao neizbežan, kao prirodna logika međunarodnih odnosa koja se ponovo nameće.
Suočene s tom logikom, mnoge zemlje pribegavaju prilagođavanju: povlače se, izbegavaju sukobe, nadaju se da će poslušnost kupiti bezbednost. Ali — neće! Dakle, koje su nam opcije?
Skidanje lažnih napisa
Godine 1978. češki disident, a kasnije predsednik, Vaclav Havel napisao je esej “Moć nemoćnih”, u kojem postavlja jednostavno pitanje: kako se komunistički sistem održavao? Njegov odgovor počinje – bakalinom!
Svako jutro, taj prodavac u izlog stavlja natpis: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“. On u to ne veruje, niko ne veruje, ali natpis ipak stoji – da bi se izbegli problemi, da bi se pokazala lojalnost, da bi se „uklopio“. I pošto svaki prodavac u svakoj ulici radi isto, sistem opstaje – ne samo silom, već i učešćem običnih ljudi u ritualima za koje privatno znaju da su lažni.
Havel je to nazvao „život u laži“.
Snaga sistema ne proizlazi iz njegove istinitosti, već iz spremnosti svih da se ponašaju kao da je istinit. Njegova krhkost ima isti izvor. Kada makar jedan čovek prestane da učestvuje, kada bakalin skine natpis iz izloga, iluzija počinje da puca. Prijatelji, vreme je da kompanije i države skinu svoje natpise.
Integracija s velikima – izvor počinjenosti
Decenijama su zemlje poput Kanade napredovale unutar onoga što smo nazivali međunarodnim poretkom zasnovanim na pravilima. Pristupili smo njegovim institucijama, hvalili njegove principe i koristili njegovu predvidivost. Zahvaljujući tome, mogli smo da vodimo spoljne politike zasnovane na vrednostima.
Znali smo da je priča o tom poretku delimično neistinita: najjači su se izuzimali kada im je odgovaralo, trgovinska pravila su se primenjivala asimetrično, a međunarodno pravo s različitom strogošću – u zavisnosti od toga ko je optuženi, a ko žrtva. Ta fikcija bila je korisna!
Američka hegemonija, naročito, obezbeđivala je javna dobra: otvorene pomorske puteve, stabilan finansijski sistem, kolektivnu bezbednost i mehanizme za rešavanje sporova. Zato smo stavili natpis u izlog. Učestvovali smo u ritualima i uglavnom izbegavali da ukazujemo na jaz između retorike i stvarnosti. Taj dogovor više ne funkcioniše. Da budem jasan: nalazimo se usred pucanja sistema, a ne tranzicije.
Tokom poslednje dve decenije, krize u finansijama, zdravstvu, energetici i geopolitici ogolile su rizike ekstremne globalne integracije. Ali, u novije vreme, velike sile počele su da koriste ekonomsku integraciju kao oružje: carine kao pritisak, finansijsku infrastrukturu kao sredstvo prinude, a lance snabdevanja kao ranjivosti koje se eksploatišu. Ne možete živeti u laži o uzajamnoj koristi integracije onda kada integracija postaje izvor vaše potčinjenosti.
Multilateralne institucije na koje su se srednje sile oslanjale – STO, UN, COP – sama arhitektura kolektivnog rešavanja problema, danas je ugrožena. Zbog toga mnoge države izvlače isti zaključak: moraju razvijati veću stratešku autonomiju – u energiji, hrani, kritičnim mineralima, finansijama i lancima snabdevanja. To je razumljiv impuls. Država koja ne može da se prehrani, snabde energijom ili odbrani, ima malo opcija. Kada vas pravila više ne štite, morate zaštititi sami sebe.
Ali budimo realni kuda to vodi.
Novi svet siromašnih tvrđava
Svet tvrđava biće siromašniji, krhkiji i manje održiv. A postoji još jedna istina: ako velike sile napuste čak i privid pravila i vrednosti u korist neometanog ostvarivanja sopstvene moći, koristi transakcionog pristupa postaće sve teže ostvarive. Hegemoni ne mogu beskonačno da monetizuju svoje odnose. Saveznici će se diverzifikovati, osiguravati od rizika, graditi alternative kako bi obnovili suverenitet, suverenitet koji je nekada bio utemeljen u pravilima, a ubuduće će sve više počivati na sposobnosti da se izdrži pritisak.
Ovo je klasično upravljanje rizikom. Ono ima cenu. Ali trošak strateške autonomije i suvereniteta može se deliti. Zajednička ulaganja u otpornost jeftinija su od toga da svako gradi sopstvenu tvrđavu. Zajednički standardi smanjuju fragmentaciju. Komplementarnosti stvaraju dobitak za sve.
Pitanje za srednje sile poput Kanade nije da li ćemo se prilagoditi novoj realnosti – moramo! Pitanje je da li ćemo to učiniti podizanjem viših zidova ili nečim ambicioznijim. Kanada je među prvima čula poziv na buđenje i započela temeljnu promenu svog strateškog kursa.
Kanađani znaju da stare, udobne pretpostavke – da nam geografija i savezništva automatski garantuju prosperitet i bezbednost – više ne važe. Naš novi pristup zasniva se na onome što je predsednik Finske Aleksander Stub nazvao “realizmom zasnovanim na vrednostima”.
Drugim rečima, nastojimo da budemo i principijelni i pragmatični: principijelni u posvećenosti temeljnim vrednostima, suverenitetu, teritorijalnom integritetu, zabrani upotrebe sile osim u skladu sa Poveljom UN i poštovanju ljudskih prava; ali i pragmatični, svesni da je napredak često postepen, da se interesi razlikuju i da svi partneri neće deliti sve naše vrednosti.
Zato se angažujemo široko i strateški, otvorenih očiju. Svet prihvatamo onakvim kakav jeste, a ne čekamo onakav kakav bismo želeli da bude. Kalibrišemo odnose tako da njihova dubina odražava naše vrednosti i dajemo prioritet širokom angažmanu kako bismo maksimalno uvećali svoj uticaj u svetu koji je danas izuzetno fluidan. Više se ne oslanjamo samo na snagu naših vrednosti, već i na vrednost naše snage. Tu snagu gradimo kod kuće.
Jačamo odbranu, sporazumi sa EU, Kinom, Katarom…
Od kada je moja vlada preuzela dužnost, smanjili smo poreze na dohodak, kapitalnu dobit i poslovna ulaganja. Uklonili smo sve savezne prepreke unutrašnjoj trgovini. Ubrzavamo investicije vredne milijardu dolara u energetiku, veštačku inteligenciju, kritične minerale, nove trgovinske koridore i druge oblasti. Do kraja decenije udvostručićemo izdvajanja za odbranu, jačajući istovremeno domaće industrije.
Istovremeno, brzo se diverzifikujemo na međunarodnom planu. Zaključili smo sveobuhvatno strateško partnerstvo sa EU, uključujući pristupanje evropskim aranžmanima za zajedničku nabavku odbrane. Potpisali smo još 12 trgovinskih i bezbednosnih sporazuma na četiri kontinenta za samo šest meseci. Ovih dana zaključili smo nova strateška partnerstva sa Kinom i Katarom. Pregovaramo o sporazumima o slobodnoj trgovini sa Indijom, ASEAN-om, Tajlandom, Filipinima i Mercosurom.
Radimo i nešto dodatno. U rešavanju globalnih problema primenjujemo „varijabilnu geometriju“ – različite koalicije za različita pitanja, zasnovane na zajedničkim interesima i vrednostima.
Na pitanju Ukrajine, Kanada je ključni član Koalicije voljnih i jedan od najvećih “per capita” doprinosilaca njenoj odbrani i bezbednosti.
Stojimo uz Grenland i Dansku
Po pitanju arktičkog suvereniteta, čvrsto stojimo uz Grenland i Dansku i u potpunosti podržavamo njihovo jedinstveno pravo da sami odlučuju o budućnosti Grenlanda.
Naša posvećenost članu 5 NATO-a je nepokolebljiva. Zajedno sa saveznicima jačamo severno i zapadno krilo Alijanse, uključujući kroz istorijska ulaganja Kanade u radare dugog dometa, podmornice, avijaciju i prisustvo na terenu – i na ledu. Kanada se snažno protivi carinama u vezi sa Grenlandom i poziva na fokusirane razgovore kako bi se postigli zajednički ciljevi bezbednosti i prosperiteta na Arktiku.
U plurilateralnoj trgovini, predvodimo napore da se izgradi most između Transpacifičkog partnerstva i EU čime bi nastao novi trgovinski blok od 1,5 milijardi ljudi. Na planu kritičnih minerala, formiramo klubove kupaca unutar G7 kako bi se svet udaljio od koncentrisanih izvora snabdevanja. U oblasti veštačke inteligencije sarađujemo sa istomišljenim demokratijama kako ne bismo bili primorani da biramo između hegemona i hiperskalera (provajderi usluga u oblasti clouda, najveće IT kompanije)
Ovo nije naivni multilateralizam, niti oslanjanje na institucije koje ne funkcionišu. Ovo je izgradnja koalicija koje daju rezultate – pitanje po pitanje, sa partnerima koji dele dovoljno zajedničkog da mogu delovati zajedno. U nekim slučajevima, to će biti velika većina država sveta. Time se stvara gusta mreža veza u trgovini, investicijama i kulturi, na koju ćemo se oslanjati u budućim izazovima i prilikama.
Srednje sile moraju delovati zajedno, jer ako nismo za stolom – na meniju smo.
Snažna domaća ekonomija
Velike sile, barem zasad, mogu sebi da priušte da deluju same. Imaju tržišta, vojnu moć i poluge pritiska. Srednje sile to nemaju. Kada pregovaramo bilateralno sa hegemonima, pregovaramo iz slabosti. Prihvatamo ono što nam se nudi. Takmičimo se ko će biti popustljiviji.
To nije suverenitet. To je gluma suvereniteta uz prihvatanje potčinjenosti!
U svetu rivalstva velikih sila, zemlje između imaju izbor: da se međusobno nadmeću za naklonost ili da se udruže i stvore treći put sa stvarnim uticajem. Ne smemo dozvoliti da nas povratak tvrde moći zaslepi pred činjenicom da moć legitimiteta, integriteta i pravila ostaje snažna – ako je zajedno koristimo. Što nas vraća Havelu.
Šta znači da srednje sile „žive u istini“?
Pre svega, znači imenovati stvarnost. Prestanimo da se pozivamo na poredak zasnovan na pravilima kao da on funkcioniše kako je zamišljeno. Nazovimo stvari pravim imenom: živimo u sistemu sve intenzivnijeg rivalstva velikih sila, u kojem najmoćniji koriste ekonomsku integraciju kao sredstvo prinude.
Znači delovati dosledno i primenjivati iste standarde prema saveznicima i rivalima. Kada kritikujemo ekonomsku prinudu sa jedne strane, a ćutimo pred istom pojavom sa druge – zadržavamo natpis u izlogu.
Znači graditi ono u šta tvrdimo da verujemo, umesto da čekamo povratak starog poretka. Znači stvarati institucije i sporazume koji zaista funkcionišu kako su opisani. I znači smanjivati poluge prinude – kroz snažnu domaću ekonomiju. To bi trebalo da bude neposredni prioritet svake vlade.
Međunarodna diversifikacija nije samo ekonomska razboritost; ona je materijalna osnova iskrene spoljne politike. Države stiču pravo na principijelne stavove tek kada smanje svoju ranjivost na odmazdu.
Iskrenost o svetu kakav jeste
Kanada ima ono što svetu treba. Energetska smo sila. Imamo ogromne rezerve kritičnih minerala. Imamo najobrazovanije stanovništvo na svetu. Naši penzioni fondovi spadaju među najveće i najsofisticiranije globalne investitore. Imamo kapital. Imamo talenat. Imamo vladu sa snažnim fiskalnim kapacitetom za odlučno delovanje. I imamo vrednosti kojima mnogi teže.
Kanada je pluralističko društvo koje funkcioniše. Naš javni prostor je glasan, raznolik i slobodan. Ostajemo posvećeni održivosti. Pouzdan smo i stabilan partner u svetu koji je sve samo ne stabilan. Imamo i nešto dodatno: svest o tome šta se dešava i odlučnost da u skladu s tim delujemo. Razumemo da ovaj lom zahteva više od prilagođavanja. Zahteva iskrenost o svetu kakav jeste.
Mi skidamo natpis iz izloga. Znamo da se stari poredak neće vratiti. Ne treba da ga oplakujemo. Nostalgija nije strategija. Ali verujemo da iz ove pukotine možemo izgraditi nešto veće, bolje, snažnije i pravednije. To je zadatak srednjih sila – država koje imaju najviše da izgube u svetu tvrđava, ali i najviše da dobiju od istinske saradnje.
Moćni imaju svoju moć. Ali i mi imamo nešto: sposobnost da prestanemo da se pretvaramo, da imenujemo stvarnost, da izgradimo snagu kod kuće i da delujemo zajedno.
To je put Kanade. Biramo ga otvoreno i samouvereno. I to je put otvoren za svaku državu koja želi da nam se na njemu pridruži. Hvala vam.
