Nakon što se odomaćio u Hrvatskoj (2021), Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Makedoniji (sve tokom 2022.) i Albaniji (2024.), Starlink Ilona Maska mogao bi da krene u drugi talas širenja Balkanom. Prva je u redu (kao i za EU) Crna Gora i to u 2026. a Srbija je ostala sa BiH na „comming soon“ odnosno Starlinkovoj „mapi čekanja“ (mapi dostupnosti). Šta je problem?
Sa jučerašnjom potvrdom ranije vesti da bi korisnici u Crnoj Gori već od druge polovine ove godine mogli da legalno koriste usluge satelitske telefonije, odnosno interneta, američke kompanije Starlink, postavilo se pitanje kada će se to dogoditi i u Srbiji.
Odgovor zasad visi u vazduhu tačnije, kako je već uobičajeno kod nas, glasi „može da bude, ali ne mora da znači“, iako se sa poslom „dovođenja Maska“ počelo pre komšija.
U Crnoj Gori kompanija najbogatijeg čoveka na svetu Ilona Maksa registrovana je kao Starlink Montenegro krajem aprila, ali je procedura za dobijanje dozvole za telekomunikacioni rad započeta ranije, krajem februara.
Starlink Montenegro potrebno je još da dobije dozvolu, odnosno registraciju kod crnogorskog operatora Agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge (EKIP), prema proceduri započetoj u krajem februara, a što se očekuje „do kraja drugog kvartala“ ove godine, piše Investitor.me.
Kompanija koja je registrovana kao pružalac kablovskih, bežičnih i satelitskih telekomunikacionih usluga (putem mreže satelita u niskoj Zemljinoj orbiti), u stopostotnom je vlasništvu Starlink Holdings Netlands B.V., evropske holding kompanije u okviru korporativne strukture Maskove firme SpaceX.
Firma je tu već pet godina, ali...
U Srbiji je Starlink doo Beograd registrovan u APR-u još „davne“ 2021. godine. I od tada posao dobijanja još jedne telekomunikacione kompanije na srpskom tržištu, ovoga puta od globalnog značaja, nije priveden kraju. Iako iz RATEL-u (Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge), dolaze informacije da je čitava procedura „ušla u fazu ozbiljnih administrativno-tehničkih pregovora“, što potvrđuju i neki zvanični dokumenti agencije, negde je zapelo s procedurom.
Da Starlink aktivno pregovara sa srpskom vladom oko licence potvrđeno je i na kongresu MWC 2026. u Barseloni.
Da bi počeo da radi, Starlink ne mora da ide na javni tender za frekvencije, ali mora da se upiše u RATEL-ovu Evidenciju operatora elektronskih komunikacija. Da bi se to desilo, kompanija mora da podnese kompletnu dokumentaciju u skladu sa Pravilnikom o opštim uslovima za obavljanje delatnosti po režimu opšteg ovlašćenja.
Prema zvaničnim odgovorima RATEL-a, komunikacija i dostavljanje ove dokumentacije su u toku, ali proces traje jer se „insistira na potpunom ispunjenju svih zakonskih preduslova Republike Srbije“.
Prema nekim navodima, spor je oko radiofrekvencijskog spektra, odnosno frekvencijskih opsega koje Starlink koristi za komunikaciju između svojih satelita, korisničkih antena i zemaljskih stanica (gateways).
Tokom javnih konsultacija koje je RATEL organizovao povodom Nacrta pravilnika o uslovima dodele i korišćenja radiofrekvencijskog spektra, Starlink d.o.o. (SpaceX) je podneo zvanične komentare i zahteve.
SpaceX je zatražio od RATEL-a da omogući lakši i brži sistem licenciranja (tzv. light-licensing) za rad u visokim frekvencijskim opsezima, konkretno u Ka-bandu (17–40 GHz), E-bandu (71–76 GHz / 81–86 GHz) i V-bandu. Oni insistiraju na niskim i fiksnim taksama kako bi resursi išli u infrastrukturu.
Takođe, Starlink zahteva da Srbija harmonizuje svoje propise sa evropskim standardima (odluke ECC/CEPT), koji predviđaju upotrebu ovih terminala bez komplikovanih pojedinačnih dozvola za svaku antenu (license-free status za krajnje korisnike).
Starlink tehnički može da „pokrije” Srbiju u svakom trenutku (sateliti su svakako tu „iznad nas“), ali ne želi da pusti komercijalni signal dok se formalno-pravno ne postigne dogovor sa RATEL-om oko deljenja spektra i pojednostavljenja administrativnih taksi za satelitske zemaljske stanice.
Na sve ove proceduralne probleme treba svakako dodati i to da postojeći lokalni telekomunikacioni operateri, od kojih je državni Telekom Srbija ubedljivo najveći, svakako nisu presrećni potencijalnim dolaskom globalne konkurencije jer bi to svakako uticalo na njihove cene.
Zbog ovih pregovora, zvanični rok na Starlinkovoj mapi dostupnosti pomeren je „za kraj 2026. godine“.
Šta bi korisnici dobili dolaskom Starlinka?
Starlink želi da sve bude legalno (i jeftino) pa zvaničnog signala još nema ali neki korisnici u Srbiji ga već koriste. Nabavili su opremu iz susednih zemalja, ponajpre Hrvatske i Mađarske (tradicionalnog sivog tržišta za svu inače preskupu tehničku robu u Srbiji), i kažu da radi solidno.
Naravno, ovo nije legalno i svaki takav korisnik može da dođe u probleme sa garancijom, podrškom i eventualnim blokadama u budućnosti, tako da Starlink i generalno sve više ograničava "gray market" upotrebu.
Kada bi došao, odnosno kada dođe, od Starlinka se može očekivati protok u većini paketa neograničene količine podata brzina protoka od 100 do više od 300 Mbps, odnosno češće u praksi 150–250 Mbps, sa uploadom od 10–30 Mbps i latencijoom (ping) 20–60 ms. Stabilnost protoka je u principu veoma dobra, ali ima informacija da može biti padova pri jakoj kiši/snegu ili kada je mnogo korisnika u okolini.
Cena bi bila verovatno slična onoj u regionu – (oko 30 do 50 evra mesečno plus ne tako mali jednokratni trošak nabavke opreme (antena i ruter su 350 do 450 evra). Toga nemate kod postojećih operatera, gde su cene od 30 do 65 evra (bez akcija i popusta) mesečno za fiksni internet a oko tridesetak evra za mobilni.
Prednost Starlinka svakako nije najmanja cena već usluga koju u ruralnim područjima, gde nema optike i signal je loš, standardni telekom operateri ne mogu da pruže (ili im se ne isplati).
Tu su i prenosivi paketi (Starlink Mini / Roam), za koje se oprema može naći po akcijskim cenama od oko 200 €, a mesečni paketi za putovanja i pomorski sektor (od posebnog značaja za primorje) variraju od 40 € do 90 €, zavisno od protoka.
Pomenuti „sivi“ korisnici u Srbiji uglavnom hvale Starlink da je stabilniji od 4G/5G u ruralnim krajevima i da lako pruža 4K streaming (Netflix, YouTube, IPTV), Zoom, onlajn igre ili nastavu, generalno rad od kuće...
Jednom rečju „radi tamo gde ništa drugo ne radi“, brzo se i lako instalira (plug & play) tako da ne zavisite od dobre i sposobnosti i obučenosti (plaćenosti) službenika klasičnih telekom operatera.
Ne treba smetnu ti s uma da, kako ne zavisi ni od „zemaljske“ infrastrukture, „ne pada sistem“ ni kada su poplave, zemljotresi… Ako imate struju/baterije, imaćete i internet.
Naravno, ovaj sistem ima i mana. Pored cene opreme (što dugoročno ne bi trebalo da je pitanje) i povremenih prekida pri jako lošem vremenu, tu se može svrstati i zavisnost od električne energije (troši oko 50-100W na sat), nije idealan za ekstremno velike brzine (1 Gbps+), tj „profi“ igranje i veliki aploud…
Zaključak na osnovu korisnika iz regiona iskazanog na društvenim mrežema je da ako živiš u gradu sa dobrom optikom (a nemaš potrebu da iz nekog drugo razloga pobegneš od postojećih operatera)— verovatno nije vredno truda a ako si u selu, na planini ili ti treba pouzdan bekap — može biti odličan izbor.
