Seljačko dete iz Henana koje je prvo postalo najbogatiji čovek Azije okončaće svoj život na dugoj kazni u zatvoru, dok njegovo čedo Evergrande ni nakon istorijskog suđenja neće skoro okončati. Primeri iz Kine i SAD pokazuju da je i sasvim drugačiji kraj bio moguć.
Kada je 20. avgusta sud u Šenženu izrekao doživotnu zatvorsku kaznu Hui Ka Janu, osnivaču nekadašnjeg giganta China Evergrande Group, mediji širom sveta istakli su jedan detalj: reč je o klasičnoj priči od siromaštva do bogatstva, sa dramatičnim odrtom na kraju.
Čovek koji je odrastao u seoskoj kući u provinciji Henan izgradio je najveću građevinsku imperiju u zemlji i postao najbogatiji čovek Azije – da bi na kraju sve izgubio, uključujući i slobodu. Njegova priča, koju su zapadni mediji nazvali verzijom kineskog "American Dream", danas se čita kao upozorenje o tome dokle može da ode model rasta zasnovan na dugu. Ali ono što tu priču čini posebno zanimljivom za poređenje jeste činjenica da su i druge zemlje, uključujući i same Sjedinjene Države, imale svoje verzije istog obrasca – graditelje čija su carstva propala pod teretom duga – a ipak su se te priče završile daleko od zatvorskih rešetaka.
Od barake do vrha Azije
Hui Ka Jan, poznat i kao Ksu Đijajin, rođen je 1958. u siromašnoj porodici u okrugu Taikang, provincija Henan. Odrastao je kod babe po ocu, a nakon srednje škole 1975. radio je na farmi i kao obezbeđenje. Tokom osamdesetih radio je u čeličnoj industriji, pre nego što je osnovao Evergrande, koji je potom doživeo procvat tokom buma na kineskom tržištu nekretnina. Kompanija je rasla po modelu koji je kasnije postao sinonim za ceo sektor: masovno zaduživanje, kupovina zemljišta unapred i prodaja stanova pre nego što su izgrađeni („sa ledine“, što bi rekli u Srbiji).
Vrhunac je bio 2017. godine. Prema Forbesovoj proceni, Huijevo bogatstvo od 42,2 milijarde dolara stavilo ga je ispred šefova tehnoloških divova, Tencenta i Alibabe. Prema Hurunovom izveštaju, njegovo bogatstvo je učetvorostručeno na 43 milijarde dolara, čime je postao najbogatiji čovek Kine. Za čoveka koji je odrastao bez struje i tekuće vode, to je bio uspon koji je od njega napravio simbol obećanja da preduzimljivost može pojedinca da izvede iz siromaštva na sam vrh – unutar jednog života i jedne partijske države.
Prevara, pad i presuda
Kada su kineski regulatori 2020. uveli ograničenja zaduživanja za developere nekretnina, Evergrande se sudario sa sopstvenim poslovnim modelom. Kompanija se suočila s oko 300 milijardi dolara neizmirenog duga, nakon što su vlasti pooštrile kontrolu prekomernog zaduživanja u sektoru nekretnina. Ono što je krizu pretvorilo u krivični predmet bilo je otkriće da je Evergrande precenio prihode za oko 80 milijardi dolara tokom 2019. i 2020, friziranjem finansijskih izveštaja.
Hui je uhapšen 2023, a u aprilu 2026. izjasnio se krivim po više tačaka optužnice. Presuda od 20. avgusta formalizovala je ono što je tržištu odavno bilo jasno: Evergrande nije bio žrtva okolnosti, već konstruisana šema ljudi koji su sada završili iza rešetaka.
Hjujeve kompanije su ukupno kažnjene sa 15,8 milijardi juana, oko 2,4 milijarde dolara a njegovi sinovi, zajedno sa više od 50 rukovodilaca, dobili su zatvorske kazne – od 22 meseca do 18 godina.
Njegovo bogatstvo, koje je Bloomberg pratio kroz godine pada – sa 42 milijarde na oko 3 milijarde 2023, pa ispod milijarde do kraja te godine – danas se procenjuje na praktičnu nulu, pošto je sud naredio i konfiskaciju cele lične imovine.
Već sledećeg dana nakon presude čelnicima, sud u Guangdžou prihvatio je zahtev za stečajnu likvidaciju jedinice Evergrandea u kontinentalnoj Kini, koja nosi najveći deo duga grupe. Restrukturirajući specijalista Foreki Vong ocenio je da to ukazuje da Peking već ima "mapu puta" za zatvaranje slučaja, iako će s obzirom na veličinu kompanije postupak potrajati.
Simbolika trenutka dodatno je pojačana i time što je 25. avgusta 2025. godine – tačno godinu dana pre same presude – Evergrande zvanično skinut sa Hongkonške berze, čime je okončano skoro šesnaest godina kotiranja kompanije koja je nekada vredela i do 370 milijardi hongkonških dolara (oko 47 milijardi američkih dolara).
Krug se tako zatvorio: od tržišne zvezde koja je 2009. ušla na berzu kao najveći privatni kontinentalni developer u Hongkongu, do potpunog brisanja i sa berze i, sada, iz slobode njenog osnivača.
Evergrande vs kineska konkurencija
Evergrande je prva potencijalno velika domino ploćica, ali ne i jedina u sektoru nekretnina. Međutim, domino-efekat može i da izostane jer način na koji su se drugi kineski developeri izvukli iz iste krize pokazuje da kaznena presuda i konfiskacija nisu bili neizbežan ishod, već posledica konkretnih odluka i, po sudskoj oceni, prevare.
Sunac China, nekada treći najveći graditelj stanova u zemlji, krenuo je suprotnim putem odmah nakon sopstvenog kolapsa. Umesto sudara sa poveriocima, kompanija je pregovarala: dogovorila je plan restrukturiranja duga od 9 milijardi dolara, dobila odobrenje hongkonškog suda i time postavila prvi presedan za celu industriju.
Zajedno sa CIFI Holdings i Country Garden, Sunac je krajem decembra 2025. konačno okončao restrukturiranje svog prekomorskog duga, izdavši nove hartije od vrednosti koje se sada kotiraju u Singapuru.
Country Garden, donedavno najveći developer u zemlji po prodaji, formalno je bio u stečaju krajem 2023, kada nije uspeo da isplati 11 milijardi dolara po prekomorskim obveznicama.
Ipak, umesto likvidacije, kompanija je poveriocima ponudila restrukturiranje koje bi smanjilo njen prekomorski dug od 16,4 milijarde dolara za 70 odsto, a hongkonški sud je u februaru 2026. odbacio zahtev za prinudnu likvidaciju, čime je otvoren put ka dogovoru koji je, kao i kod Sunaca, okončan do kraja godine.
China Vanke, nekada najstabilniji od velikih igrača i firma sa jakim državnim vlasništvom preko Šenžen Metroa, najduže je izbegavala sudbinu ostalih – delom zahvaljujući injekciji od 22 milijarde juana od strane većinskog državnog akcionara.
Ipak, ni državna podrška nije bila dovoljna: krajem 2025. i početkom 2026. Vanke je više puta tražila produženje rokova za isplatu obveznica, a vlasti su je početkom 2026. zvanično zamolile da ubrza pripremu sopstvenog plana restrukturiranja – znak da čak ni firme sa najjačim državnim zaleđem više nisu imune na krizu koju je Evergrande pokrenuo.
Razlika između ta tri slučaja i Huijeve sudbine nije u veličini duga – Sunac, Country Garden i Vanke nosili su desetine milijardi dolara obaveza, slično kao Evergrande. Razlika je u tome što nijedan od njih nije, prema nalazima suda, sistematski lagao o svojim prihodima i imovini. Kod Evergrandea je upravo ta prevara – a ne sam dug – ono što je pretvorilo poslovni neuspeh u krivičnu odgovornost i doživotnu robiju za čoveka na vrhu.
Kako to ide u postojbini „američkog sna“: Slučaj GGP
Za potpuniju sliku kako izgleda kada ovaj biznis krene loše, vredi pogledati i kako se slična kriza rešavala na drugoj strani sveta. Najbliži američki ekvivalent Evergrandeu, u smislu razmera i uzroka kolapsa, jeste General Growth Properties (GGP) – nekada drugi najveći vlasnik tržnih centara u Sjedinjenim Državama, kompanija koju je 1954. u Ajovi osnovala porodica Baksbaum, počev od jednog jedinog tržnog centra finansiranog kreditom od 1,2 miliona dolara.
Do 2009. godine GGP je, agresivnom akvizicionom politikom – uključujući kupovinu kompanije Rouse Co. 2004. za 7,2 milijarde dolara plus preuzeti dug od 5,4 milijarde – nagomilao oko 27 milijardi dolara duga koji nije mogao da refinansira. Tada je bio vlasnik bio više od 200 tržnih centara, uključujući njujorški South Street Seaport i bostonski Faneuil Hall.
Kada je globalna finansijska kriza presušila kreditna tržišta, kompanija nije mogla da otplati dospele obaveze i u aprilu 2009. zatražila je zaštitu od poverilaca po Poglavlju 11 američkog Zakona o stečaju, prijavivši najveći bankrot u istoriji američkog tržišta nekretnina.
Tu, međutim, sličnost sa Evergrandeom prestaje. GGP nije optužen za falsifikovanje finansijskih izveštaja – njegov problem je bio operativni i finansijski, ne krivični: previše kratkoročnog duga vezanog za previše nekretnina čiji su rokovi dospeća pali tačno u trenutku kada su kreditna tržišta stala.
Već iste godine, poverioci su pristali da restrukturiraju 9,7 milijardi dolara hipotekarnih kredita, a kompanija je nastavila da posluje tokom celog postupka – tržni centri nisu zatvarani, zaposleni nisu otpuštani u masi, a kupci u Faneuil Holu, prema izveštaju NPR-a iz tog perioda, jedva da su primetili razliku.
Kompanija je izašla iz stečaja u novembru 2010, restrukturiravši oko 15 milijardi dolara duga vezanog za 140 nekretnina i prikupivši 6,8 milijardi dolara svežeg kapitala, uz punu isplatu svih poverilaca i značajan povraćaj vrednosti za akcionare.
Nakon kolapsa ne mora se u zatvor, naprotiv
Sudbina osnivačke porodice još je upečatljivija razlika. Džon Baksbaum, unuk jednog od trojice braće osnivača i izvršni direktor kompanije u vreme kolapsa, morao je da podnese ostavku na mesto CEO-a – ali je zadržao mesto predsednika upravnog odbora tokom celog stečajnog postupka i nikada nije bio krivično gonjen.
Prema pisanju portala Bisnow, on je nastavio da dolazi u kancelariju svakog dana dok je kompanija prolazila kroz restrukturiranje, izjavivši da "kompanija nije bila pokvarena, pokvarena su bila tržišta kapitala".
Već 2012. godine osnovao je sopstvenu, novu razvojnu firmu Bucksbaum Retail Properties, koja i danas posluje u Čikagu, dok porodica i dalje drži nekoliko trastova sa akcijama nekadašnjeg GGP-a, namenjenih narednim generacijama.
Poređenje sa Hui Ka Janom teško da može biti oštrije. Obojica su izgradili carstva nekretnina agresivnim zaduživanjem tokom perioda jeftinog kredita. Obojica su videla sopstvene kompanije da se sudaraju sa zidom kada su se kreditni uslovi promenili. Ali dok je američki sistem tretirao GGP-ov slom kao posledicu lošeg upravljanja rizikom i makroekonomskih okolnosti – rešivu kroz pregovore, sudsko restrukturiranje i, na kraju, oporavak i za kompaniju i za osnivačku porodicu – kineski sistem je Huijev slom kvalifikovao kao krivično delo, sa ličnom odgovornošću, konfiskacijom imovine i doživotnom robijom. Razlika nije nužno u tome koliko je duga bilo, već u tome da li je taj dug bio praćen lažiranjem knjiga – i u tome koliko je svaki sistem spreman da pojedinca, čak i na samom vrhu, drži lično odgovornim kada nešto pođe po zlu.
Dva kapitalizma
Deo objašnjenja leži u samoj arhitekturi dva pravna sistema. Poglavlje 11 američkog Zakona o stečaju konstruisano je oko ideje rehabilitacije, a ne kažnjavanja: kompanija nastavlja da posluje pod sudskim nadzorom, poverioci i menadžment pregovaraju o novom kapitalnom rasporedu, a lična imovina osnivača i rukovodilaca po pravilu ostaje odvojena od korporativnih obaveza, osim ako se ne dokaže lična prevara.
Upravo je ta ograničena lična odgovornost – suštinska crta korporativnog prava još od devetnaestog veka – razlog zašto je Džon Baksbaum mogao da izgubi posao CEO-a, a već dve godine kasnije osnuje potpuno novu firmu.
Kineski sistem, nasuprot tome, ne razdvaja tako oštro poslovni neuspeh od lične odgovornosti, posebno kada se u pozadini krize nalaze konkretni dokazi o manipulaciji finansijskim izveštajima i navodnom korupcijom.
Dodatni sloj čini i politički kontekst: Peking je Evergrande učinio primerom u širem naporu da se sektor nekretnina – koji je decenijama bio i simbol uspeha i izvor sistemskog rizika – dovede pod kontrolu i signalizira da je era neograničenog zaduživanja developera definitivno završena. Doživotna robija za nekadašnjeg najbogatijeg čoveka zemlje nosi poruku koja prevazilazi sam Evergrande slučaj, upućenu i ostalim igračima u sektoru, uključujući i Vanke, čije stanje pokazuje da pritisak vlasti da se stvari ubrzano rešavaju ne jenjava.
Postoji i treći, suptilniji faktor: vremenski okvir. Američki stečajni sud presudu o sudbini GGP-a doneo je u roku od godinu i po dana od podnošenja zahteva za zaštitu od poverilaca, dok se kineski slučaj razvlači već pola decenije – od prvog neplaćenog duga krajem 2021, preko hapšenja 2023, do konačne presude tek 2026. Ta razlika u brzini nije samo tehnička: što proces duže traje, veći je pritisak javnosti i, u kineskom slučaju, veći je i politički prostor za to da se poslovni neuspeh pretoči u primer namenjen široj publici, a ne samo stranama direktno uključenim u spor.
Šta ostaje poveriocima?
Za desetine hiljada kupaca stanova i poverioce Evergrandea, čija se ukupna potraživanja procenjuju na oko 45 milijardi dolara, presuda Hujiju donosi malo praktične utehe. Restrukturirajući specijalista Vong procenjuje da će konačna naplata verovatno ostati u jednocifrenom procentu ukupnih obaveza – delom i zato što najveći deo imovine kompanije leži u kontinentalnoj Kini, van praktičnog domašaja hongkonških likvidatora.
Deo priče je i uloga revizora PwC, od kog likvidatori potražuju 8,4 milijarde dolara zbog revizija koje nisu otkrile prevaru, i koji je već kažnjen sa ukupno oko 228 miliona dolara u kontinentalnoj Kini i Hongkongu.
Za poređenje, poverioci GGP-a naplatili su sve svoje potražnje u punom iznosu, dok su i sami akcionari – uključujući osnivačku porodicu – zabeležili značajan povraćaj vrednosti nakon izlaska iz stečaja. Razlika u ishodu za poverioce oslikava istu suštinsku razliku kao i razlika u sudbini osnivača: gde je dug bio posledica lošeg tajminga i previsokog rizika, sistem je pronašao način da sve strane makar delimično oporavi; gde je dug bio praćen sistematskom prevarom, oporavak poverilaca je sveden na mrvice.
Za investitore i posmatrače tržišta u regionu jugoistočne Evrope, koji su navikli da prate kinesku ekonomiju prevashodno kroz prizmu trgovinskih tokova i infrastrukturnih ulaganja, Evergrande slučaj nudi i širu pouku: kineski model rasta zasnovan na nekretninama, koji je decenijama uvozio kapital i izvozio poverenje u kineski privredni model, sada prolazi kroz bolno i dugotrajno prilagođavanje čije posledice – usporen rast tražnje za sirovinama, oprezniji kineski investitori u inostranstvu, pritisak na globalne lance snabdevanja građevinskim materijalom – osećaju i ekonomije daleko izvan Kine.
Simbol modela koji je dostigao granicu
Sektor nekretnina koji je donedavno činio i do četvrtine kineske ekonomije danas prolazi kroz ono što analitičari nazivaju trajnom "stabilnom kontrakcijom" – strukturnim, ne privremenim povlačenjem iz doba hiper-rasta.
Cene stanova pale su 20 odsto ili više od 2021. godine, ponuda i dalje nadmašuje potražnju u mnogim manjim gradovima, a širi ekonomski usporeni rast dodatno pritiska kupovnu moć stanovništva – uslovi koji sugerišu da će oporavak sektora, čak i pošto se pravno poglavlje Evergrandea konačno zatvori, potrajati još godinama.
Huijeva lična sudbina je u tom smislu tačno onoliko simbolična koliko su mediji i sugerisali kada su njegovu priču poredili sa američkim snom naopako. Ali primeri Sunaca, Country Gardena i Vankea u Kini, kao i GGP-a u Sjedinjenim Državama, pokazuju da slom sektora nekretnina sam po sebi ne vodi automatski u zatvor ili totalnu propast osnivača. Huijev put tuda je vodio zbog prevare koju je sam odabrao da počini – ne zbog samog duga koji su, u sličnim ili većim razmerama, nosili i njegovi konkurenti na obe strane sveta. Priča o čoveku koji je od seoskog deteta bez struje postao najbogatiji u Aziji, a potom sve izgubio, ostaje upečatljiva sama po sebi. Ali tek u poređenju sa onima koji su prošli sličnu krizu i izašli s druge strane – bilo u Šangaju, bilo u Čikagu – postaje jasno da kraj koji je zadesio Huija nije bio jedini mogući, već izbor čije je posledice na kraju sam snosio.
*Tekst napravljen uz pomoć Claude AI. Izvori: Bloomberg, CNN Business, Associated Press, NPR, ABC News, Forbes, Reuters, South China Morning Post, Nikkei Asia, Global Restructuring Review, Bisnow*
