Toplotni talas prvi put ozbiljno testira otpornost nuklearne energetike: Francuska smanjuje proizvodnju, Rumunija preusmerava Dunav, Mađarska pred gašenjem Paksa.
Decenijama je nuklearna energija u Evropi predstavljana kao jedan od najstabilnijih stubova elektroenergetskog sistema – izvor velike količine struje koji nije direktno zavisan od vremenskih prilika. Međutim, ekstremni toplotni talas i dugotrajna suša pokazali su novu ranjivost: nuklearne elektrane zavise od vode.
Kada reke postanu previše tople ili kada njihov nivo padne ispod kritične tačke, elektrane mogu biti primorane da smanje proizvodnju ili privremeno zaustave pojedine reaktore – ne zbog problema sa nuklearnom bezbednošću, već zbog nemogućnosti da se obezbedi dovoljan kapacitet hlađenja.
Koliko nuklearnih elektrana postoji u Evropi?
Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), u Evropi radi oko 136 nuklearnih reaktora. Oni se nalaze u više od 13 evropskih zemalja i predstavljaju značajan deo proizvodnje električne energije kontinenta.
Prema podacima IAEA PRIS najveća nuklearna sila u energetici Evrope je Francuska sa blizu 60 reaktora (56 reaktora). Iza nje su Rusija i Ukrajina, a potom slede Španija sa sedam reaktora, Švedska i Češka sa šest reaktora, Mađarska sa četiri reaktora i Rumunija i Bugarska sa po dva reaktora.
Nama najpoznatija nuklearna elektrana u Krškom u Sloveniji koja je počela sa radom 1983. godine ima jedan reaktor. Energiju iz ove elektrane ravnopravno dele Hrvatska i Slovenija.
Francuska - najveći nuklearni energetski evropski gigant
Francuska koja više od polovine svoje električne energije dobija iz nuklearki, najviše je pogođena ovim toplotnim talasom. Ali ne zbog ugrožene bezbednosti reaktora, već zbog – problema toplih reka i smanjenog protoka vode.
Francuske nuklearke imaju ograničenja vraćanja tople vode koja nastaje hlađenjem reaktora u reke zbog zaštite vodenih ekosistema. Njihov operator EDF morao je da smanji proizvodnju na pojedinim lokacijama, a pojedini reaktori su privremeno zaustavljeni zbog nepovoljnih uslova za hlađenje. Najosetljivije su bile elektrane koje koriste rečnu vodu za hlađenje, među kojima su postrojenja povezana sa slivovima Rone, Garone i Sene.
Rumunija: Dunav ugrozio rad Černavode
Rumunija je postala jedan od najupečatljivijih primera klimatskog rizika za nuklearnu energetiku. Nuklearna elektrana Černavoda koristi vodu Dunava za rashladni sistem. Zbog ekstremno niskog vodostaja rad jednog reaktora je obustavljen, dok drugi reaktor radi uz posebne mere.
Vlasti Rumunije preduzele su i vanredne tehničke aktivnosti kako bi povećale dotok vode ka elektrani. Njihova vojska minirala je korito Dunava kako bi uklonila veliku stenu i preusmerila i omogućila veći protok vode prema sistemu hlađenja. Upravo ovaj slučaj pokazuje da ekstremna suša može direktno da utiče na proizvodnju električne energije, čak i u zemljama koje imaju nuklearne kapacitete.
Mađarska i Bugarska u problemima
Najdramatičniji slučaj u regionu dogodio se u Mađarskoj. Nuklearna elektrana Paks proizvodi oko polovinu električne energije zemlje i nalazi se na Dunavu. Zbog rekordno niskog vodostaja smanjena je proizvodnja i jedan blok je obustavljen, dok je postojala i mogućnost potpunog gašenja elektrane.
Za Mađarsku bi potpuni prekid rada Paksa predstavljao veliki izazov jer bi u kratkom periodu morala da nadoknadi veliki deo domaće proizvodnje.
I bugarska nuklearna elektrana Kozloduj takođe zavisi od Dunava. Zbog ekstremno niskog vodostaja vlasti su pratile situaciju i procenjivale rizike za sistem hlađenja. Međutim, za razliku od Rumunije i Mađarske, nema potvrde da je došlo do potpunog gašenja reaktora.
Krško kao dobar primer
Elektrana u Krškom je osetila posledice toplotnog talasa, ali ne u meri u kojoj su pogođene elektrane u Francuskoj, Rumuniji ili Mađarskoj. Razlog za to je drugačiji način za hlađenje i prilagođavanju režima rada.
Krško koristi vodu iz Save u sistemu hlađenja, ali za razliku od nekih drugih evropskih elektrana raspolaže “rashladnim tornjevima”, koji omogućavaju da se deo toplote odvodi u atmosferu umesto direktno u reku. Zbog toga je elektrana mogla da nastavi rad i kada su uslovi na reci postali nepovoljniji. Prema dostupnim podacima, proizvodnja električne energije bila je “blago smanjena” zbog ograničenja povezanih sa niskim vodostajem Save i radom rashladnog sistema. Reaktor je nastavio da radi, ali je neto isporuka električne energije bila nešto niža nego u uobičajenim uslovima.
I nuklearke imaju klimatsku granicu
Energetski stručnjaci upozoravaju da ovo nije problem samo jedne godine i aktuelnog toplotnog talasa, već pitanje dugoročne prilagodljivosti energetskog sistema. Nuklearni stručnjaci godinama ukazuju da se kod novih energetskih planova mora računati na više temperature, duže sušne periode i promene vodnih režima reka. Jedan od ključnih zaključaka međunarodnih analiza nuklearne industrije jeste da će klimatske promene zahtevati dodatna ulaganja u otpornost postojećih elektrana i izbor novih lokacija sa stabilnijim vodnim uslovima.
Tolotni talas u Evropi pokazao je nešto što se pre samo nekoliko decenija smatralo malo verovatnim: čak i najstabilniji izvori energije imaju svoju klimatsku granicu. Nuklearne elektrane nisu ugrožene zato što su nuklearna postrojenja nesigurna, već zato što su veliki energetski sistemi povezani sa prirodnim resursima. U budućnosti pitanje energetske bezbednosti neće biti samo “koliko elektrana imamo?“ već i “da li imamo dovoljno vode da te elektrane rade kada nam najviše trebaju?
