Više od trećine ukupnog prošlogodišnjeg uvoza činili su repromaterijali za domaću industriju, čak i oni koji se proizvode u Srbiji. Domaći proizvođači postaju sve više zavisni od sirovina iz uvoza, jer prazninu koju su iza sebe ostavila propala društvena preduzeća, nosioci sirovinske baze za domaću industriju, privatne firme nisu uspele da popune, dok strane kompanije koje su preuzele deo tih poslova ne nude povoljne uslove, piše mesečnik Biznis i finansije (B&F).
Srbija je prošle godine uvećala uvoz za 7,2 odsto na 41,9 milijardi evra, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS). U strukturi uvoza, više od trećine čine sirovine i repromaterijali bez kojih domaća industrija ne može da posluje: metali, hemikalije, plastika, poluproizvodi i industrijski materijali.
Veliki deo uvoznih komponenti bio je namenjen mašinskom, automobilskom i građevinskom sektoru. Tako smo lane uvezli aluminijuma, bakra i cinka za 1,2 milijarde evra, gvožđa i čelika takođe za nešto više od milijarde evra, dok je skoro 800 miliona evra otišlo na uvoz polimerskih sirovina. To pokazuje da smo uvozno zavisni čak i od materijala za koje postoji domaća proizvodnja.
Mnogo toga Srbija više i ne proizvodi. Prazninu koju su iza sebe ostavila propala društvena preduzeća, nosioci sirovinske baze za domaću industriju, privatne firme nisu uspele da popune, dok strane kompanije koje su preuzele deo tih poslova pre svega rade za izvoz.
Kineski udeo u srpskim proizvodima
Ono što se od sirovina proizvodi, često je upitno iz više razloga. Kada govore o mogućnostima da repromaterijale za proizvodnju nabave „kod kuće“, domaća preduzeća često se žale da teško pronalaze dobavljače koji mogu da garantuju dovoljan obim i dosledan kvalitet u dužem roku i da su zato primorana da glavne sirovine uvoze. Strane kompanije koje posluju u Srbiji podržavaju domaće dobavljače na rečima, ali uglavnom se oslanjaju na svoje spolja, pravdajući to centralizovanim modelima nabavke u globalnom lancu snabdevanja.
Srbija se sve više integriše u lance vrednosti kroz robe i usluge, ali na drugačiji način jer su se i ovi lanci bitno promenili. U njima više ne dominiraju rude metala ili rasuti tereti, već malo dorađene sirovine, polufabrikati, sklopke, čipovi, delovi za elektronske uređaje, objašnjava Predrag Bjelić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
"Srbija najviše trguje sa privredom u Evropi, zbog carinskih olakšica i mogućnosti akumulacije vrednosti. Novina je da u našem izvozu sve više ima stranih komponenti. Recimo, kupujemo sirovine ili poluproizvode iz Bosne, Makedonije, Nemačke, preradimo ih ili doradimo a onda izvozimo u Evropsku uniju“, kaže Bjelić za B&F.
Međutim, tokom poslednje dve godine u srpskom izvozu preovlađuju komponente iz Azije, prvenstveno iz Kine, koja svoje repromaterijale ugrađuje u srpske proizvode kroz ulaganja u proizvodnju ruda ili guma. Rast kineskih direktnih investicija u Srbiji podstaknut je upravo nastojanjima Kine da kroz izvoz proizvoda koji se prave u našoj zemlji dodatno prevaziđe trgovinske prepreke koje je EU uvela toj zemlji, objašnjava Bjelić.
Uništena bazična proizvodnja
Gubitak sirovinske baze uveliko je preoblikovao domaću proizvodnju, posebno grane koje su bile jake u bivšoj Jugoslaviji, poput tekstilne industrije. To potvrđuje i Željko Pavlović, vlasnik firme Textil Užice. On podseća da je u nekadašnjoj Jugoslaviji postojao zaokružen proces u tekstilnoj industriji, od izrade prediva od vune, pamuka ili viskoze, preko proizvodnje raznih tkanina, do konfekcije.
"Ta bazična proizvodnja u potpunosti je uništena. Mi sada celokupan materijal nabavljamo iz Turske, čija tekstilna industrija trenutno beleži mali pad, i Kine koja postaje najveći dobavljač. Ove dve zemlje drže primat, jer imaju dovoljno veliko domaće tržište, sirovina im je pristupačna, cene dobre. Kod nas, u Arilju još uvek postoji jedna mala fabrika za proizvodnju pletenina, ali je njen kapacitet skroman a proizvodnja skupa i neisplativa”, kaže Pavlović za B&F.
Ipak, domaći tekstilci su našli rešenje u premeštanju proizvodnje tamo gde je ona jeftinija. „Mi kreiramo kolekciju, ispitujemo tržište, tražimo nove materijale, a onda proizvođačima iz Kine i Turske to damo da naprave. Nekada su takve, long poslove za inostrane naručioce dobijale naše fabrike, sada se situacija okrenula“, komentariše Pavlović.
Kad dobavljači postanu konkurencija
Međutim, turski i kineski proizvođači istovremeno postaju sve oštrija konkurencija domaćim firmama na srpskom tržištu, što im je, po rečima Pavlovića, olakšala odluka države da ukine carine za robu iz zemalja koje su veliki proizvođači.
"Sreća u nesreći je da naše tržište nije tako veliko, pa nije ni interesantno za njih, više ih zanimaju Ukrajina, Rusija, Poljska. Ali, Turci imaju velike subvencije od svoje države, veoma su fleksibilni, rade i male serije, brzo prevoze, ne opterećuje ih carina. Dobili su i subvencije naše države da otvore fabrike ovde, što se pokazalo kao potpuni promašaj, čiji je jedini rezultat to da se usled nedostatka radne snage povećala cena rada“, ocenjuje direktor užičke fabrike.
Na pitanje da li bi zaokruženi model proizvodnje mogao ponovo da se uspostavi u Srbiji, naš sagovornik odgovara da je to teško ostvarivo „jer su karte već podeljene“ i takav proces bi zahtevao velike državne subvencije, kakve po njegovom mišljenju naša ekonomija ne bi mogla da izdrži.
Privilegovani kupci
Teškoće u nabavci sirovina imaju i firme koje se oslanjaju na domaće izvore u većinskom vlasništvu stranih kompanija. Dragan Subotić, generalni direktor Valjaonice bakra iz Sevojna kaže za B&F da nakon što su Kinezi postali većinski vlasnici rudarskog basena Bor, uslovi za nabavku bakarnih katoda više nisu povoljni.
"Mi nabavljamo 25.000 do 30.000 tona bakra i cinka za svoju proizvodnju. Polovina su primarne sirovine, ostalo je bakarni i mesingani otpad. Bakarne katode kupujemo iz Bora od kompanije Ziđin, po cenama koje se formiraju kao mesečni prosek na Londonskoj berzi metala. Ali, uz cenu koja je dostigla istorijski maksimum od preko 13.000 dolara za tonu, plaćamo i premiju na metal koja na godišnjem nivou ima značajan rast“, ističe Subotić.
"Premija za Valjaonicu je veća od one koju Ziđinu plaćaju neki drugi, privilegovani kupci, veliki trgovci kao što su Trafigura ili Glenkor. Ukazivali smo da to nije principijelno, ali nismo uspeli da promenimo uslove”, žali se generalni direktor Valjaonice, koji naglašava da Kinezima sve plaćaju unapred, te da bakarne katode mogu da preuzmu tek nakon izvršene uplate.
Druga važna sirovina za proizvodnju Valjaonice je cink. On se ranije nabavljao iz kosovskih rudnika, ali sada se kompletno uvozi, najviše od bugarske kompanije KCM, koja prema rečima našeg sagovornika ima korektne uslove, uključujući i odloženo plaćanje do 30 dana.
Sporne sekundarne sirovine
"Kada je reč o sekundarnim sirovinama, deo otpada koji nastaje nakon obrade naših proizvoda kupci nam vraćaju kao sekundarnu sirovinu, a izvesne količine uvozimo, pre svega iz Evrope. Najveći dobavljači su nam MGG i TSR, koji imaju bakarni sekundar od najkvalitetnijeg milberija do prve, druge ili treće klase. Cena je u odnosu na Londonsku berzu metala niža od 1% do 3%, bez premije i uz odloženo plaćanje do 15 dana“, precizira Subotić.
Prema njegovim rečima, u ovom segmentu sporno je to, „što domaći dobavljači, ukoliko otpadni metal prodaju Valjaonici, plaćaju na to 1% PDV, što pri ovako visokim cenama primarnih sirovina nije mali iznos. Ako izvoze, poreza nema, pa su dobavljači stimulisani da robu prodaju vani, a Valjaonica primorana da to isto uvozi“.
Subotić naglašava da se o tom problemu već nekoliko godina razgovara u Privrednoj komori Srbije. „Predlagali smo formiranje interne berze, na kojoj bi prva ponuda išla domaćim fabrikama, ali pomaka nema. Uz to, birokratska procedura je složena, pa dobavljači iz okruženja ako se opredele da robu prodaju nekoj firmi iz Srbije, popunjavaju 14 različitih obrazaca, ako je šalju u EU, dovoljan je jedan papir“, navodi generalni direktor Valjaonice bakra iz Sevojna.
