Mini-obveznice sada već i u Srbiji imaju dobre izglede da budu način finansiranja koji će malim i srednjim preduzećima da donese mnogo toga dobrog. Koliko se razlikuju od kredita i šta ih čini posebnim na domaćem finansijskom tržištu BizSrbija je razgovarao sa Filipom Stikićem, direktorom za korporativno bankarstvo u Unicredit Bank Srbija.
Preduzeća, pogotovo ona mala i srednja, više ni u Srbiji ne moraju da se finansiraju samo uzimanjem kredita od banaka, pokazala je prošla godina. U njoj je desetak preduzeća uspešno izdalo svoje mini-obveznice i tako prikupilo novac potreban za razvoj poslovanja, proširenje proizvodnje, širenje maloprodajne mreže..., sve do izgradnje klinike. O čemu se tačno radi ali i kakvo je bankarsko tržište Srbije generalno, razgovarali smo sa Filipom Stikićem, članom Izvršnog odbora i direktorom za korporativno bankarstvo u Unicredit Bank Srbija, jednoj dve banke koja je omogućila ovaj, za ovdašnje prilike, pionirski poduhvat.
Kako stoji srpsko i regionalno tržište mini-obveznica?
Stikić: Srpsko tržište mini-obveznica je praktično tek u začetku, isto važi i za region. Čak i ako gledamo našu maticu u Italiji, tamo se one razvijaju u ovoj formi od pre nekih 15 godina, tako da je to nešto što je relativno novo. Finansiranje je kod nas i dalje u najvećoj meri zavisno od banaka i kredita, iako potencijal apsolutno postoji da se taj izvor finansiranja proširi i na druge finansijske institucije. Cilj nam je da s jedne strane omogućimo klijentima taj alternativni način finansiranja, a s druge strane da doprinesemo razvoju tržišta kapitala.
Kakva je uloga mini-obveznica u razvoju kompanija?
Stikić: Ove mini-obveznice, baš zbog svojih manjih iznosa finansiranja, predstavljaju prvi korak ka razvoju kompanija u smislu da mogu jednom trenutku da se u većoj meri oslone na tržište kapitala. To je prvi korak u normalnom putu rasta na razvijenim tržištima, i na području Centralne i Istočne Evrope. U nekoj idealnoj putanji razvoja, nakon toga bi došlo izdavanje većih, korporativnih obveznica, a zatim u jednom trenutku i listiranje na berzi, takozvani IPO. Prošle godine smo na tržištu imali ukupno devet izdanja ovih mini-obveznica a paralelno s time, Ministarstvo finansija radi program sa Svetskom bankom koji ima za cilj da se izdaju korporativne obveznice, koje su malo složeniji instrument ali i standardan za razvijena tržišta.
Koja je razlika između mini-obveznica i korporativnih obveznica?
Stikić: Mini-obveznice su najjednostavniji oblik i prvi korak. U našem slučaju, banka je i agent emisije i pokrovitelj emisije, odnosno otkupljuje sve obveznice. Regulativa je tako nešto jednostavnija, zahteva se informacioni memorandum, banka radi analizu kreditnog rizika i sa Centralnim registrom se vrši izdavanje obveznica. Korporativne obveznice su složenije – mogu imati pokrovitelja emisije, ali ne mora nužno, jer namenjene su i drugim profesionalnim/institucionalnim investitorima. Kod pomenutog programa Ministarstvo podrazumeva se i eksterni rejting. Iznosi tih obveznica veći su od onih koji pokrivaju mini-obveznice. Korporativne obveznice, takođe, vrlo često podrazumevaju duže rokove nego što su investicioni krediti i u tom smislu su bolji instrument za finansiranje dugoročnih projekata.
Da li postoji sekundarno trgovanje?
Stikić: Nema sekundarnog trgovanja iz razloga što nema preskakanja stepenica u razvoju. Mogli smo da se odlučimo da radimo samo kao agenti emisije pa da to nudimo na tržištu, ali u prvom trenutku mislimo da to nije optimalno za nivo našeg tržišta, jer bi izdavalac imao rizik da mu emisija ne bude uspešna. To nije ono što treba da radimo u ovom trenutku. U suštini ne postoji prepreka – one su listirane u okviru Centralnog registra, sa te strane su likvidne i sigurno za nekoga, sa aspekta likvidnosti, bolje od kredita. Ako imate kredit u portfoliju, prodati kredit je vrlo složen proces, dok hartije od vrednosti mogu da se trguju.
Koji je raspon vrednosti za mini-obveznice?
Stikić: Nismo želeli da stavljamo neke striktne iznose. Radili smo različite vrste emisija, pregovarali smo sa klijentima od iznosa od 2 miliona do 10 miliona evra. To su iznosi koji su, po našem mišljenju, za ovaj trenutak i potrebe klijenata – odnosno malih i srednjih preduzeća – optimalni. Naravno, to može da ide i više od toga.
Kako se biraju klijenti za mini-obveznice?
Stikić: Sa nekim klijentima imamo dugogodišnju saradnju, znamo njihov biznis model i šta žele da ostvare u narednom periodu. To su kompanije koje su prepoznale ovaj način finansiranja kao nešto što je za naše tržište inovativno, a sa druge strane potpuno normalno i standardno na razvijenim tržištima. Prepoznali su svoj interes u celoj toj transakciji i vide to kao prvi korak u daljem razvoju njihove kompanije. Izuzetno sam prijatno iznenađen odzivom i interesovanjem kompanija. Vidi se da, iako tržište možda nije razvijeno, klijenti su definitivno upoznati sa time i žele da razmišljaju u tom pravcu. Zavisi, naravno, i od konkretnih potreba – da li je klijent u investicionom ciklusu ili nije, jer moraju te stvari da se poklope.
Ko pokreće inicijativu – banka ili klijent?
Stikić: Inicijativa dolazi od nas, ali već se i medijski to ispratilo, pa se i veći klijenti sami javljaju. Ako poredimo sa nekim drugim lokalnim tržištima, vidimo da je kod nas to krenulo dosta dobro.
Koliko je komplikovana procedura za kompanije?
Stikić: Zaista nije komplikovana. Kompanije mogu jednostavno da prilagode određene podatke koje već imaju novom instrumentu. Jedini proces koji bi bio složeniji za njih bio bi u slučaju listiranja na berzi, gde bi već morao da ide prospekt. Taj deo bi bio kompleksniji, ali s druge strane daje potpuno drugu dimenziju i percepciju, bilo kod poslovnih partnera, bilo potencijalnih strateških investitora. Jednostavno nije isto da li je kompanija izdavalac hartija od vrednosti ili nije. Smatra se uspešnijom i gleda se na drugi način zbog transparentnosti i javnih podataka.
Koliko je komplikovano sa vaše strane, s obzirom da ste samo vi i Banca Intesa u tome?
Stikić: Ni nama nije komplikovano. Ima ukupno 20 banaka i očekujem da će i druge banke se u to uključiti. Očekujem isto tako da će i druge finansijske institucije prepoznati ovo kao instrument u koji mogu da ulože svoja sredstva, tako da verujem da će se to vrlo brzo razviti. Proizvod nije ni u kojoj meri komplikovan niti nešto što bi trebalo da predstavlja problem za bilo koga. Svi imamo u svom portfoliju u velikoj meri državne obveznice, ovde pričamo o privredi i korporativnim obveznicama, ali instrument je u suštini isti.
Zašto bi onda firme uzimale kredite ako mogu da izdaju obveznice?
Stikić: Sve je to tržišna utakmica. Treba da sagledaju kakvi su uslovi za jedno, kakvi su za drugo, šta odgovara njihovim potrebama i njihovom novčanom toku. Ako gledamo neke bulet strukture, one su dobre za određeni period, ali mogu da opterete prilikom dospelosti novčani tok kompanije, i sve to mora da se sagleda – kakav je njihov biznis plan, koje su projekcije, šta je najbolje za njih. Ako pogledate razvijena tržišta, videćete da naša država, koja ima mogućnost da se zadužuje i kroz kredite i kroz obveznice, koristi oba. Isto tako, najveće kompanije vrlo često koriste paralelno dva instrumenta za svoje finansiranje – imaju i kredite i obveznice. Kombinacija ta dva je nešto što je vrlo česta pojava i za određene kompanije čak i najoptimalniji način finansiranja.
Suština je da kompanija postaje vidljivija unutar finansijskog eko-sistema i otvara prostor za dijalog sa širim auditorijumom potencijalnih investirora i partnera. Investiranje u rast poslovanja je neophodno ne bi li se održala konkurentnost, a mini-obveznica je pravi instrument kojim kompanija pokazuje jasnu ambiciju u kom pravcu želi da se dalje razvija.
Kako se trošak mini-obveznica odnosi prema kreditima?
Stikić: Troškovi koji postoje su u principu manje-više jednaki kao kod kredita i nisu nešto što značajno utiče. Čak u programu Ministarstva finansija za korporativne obveznice, taj deo je pokriven programom sa Svetskom bankom, tako da izdavaoci nemaju tu vrstu troškova.
Koja je prednost za kompanije, osim finansiranja?
Stikić: Dobijaju na svom rejtingu ali i na razvoju tržišta. . Na taj način, kompanija diže svoju finansijsku kulturu na viši nivo i saopštava tržištu uspešnost svog biznis modela. Moći će da se obrati tržištu u određenom trenutku – kada sagleda investicione potrebe za određenim iznosom i rokom – i da vidi šta se nudi. Da li su to dobre ponude banaka za kredite ili su bolji trenutni uslovi za obveznica. To je ultimativni cilj. Nekada se dešava da je tržište obveznica povoljnije, nekada su krediti, sve je stvar trenutne situacije na tržištu. Važno je da kompanije imaju više mogućnosti na raspolaganju.
U kojim sektorima imate klijente koji su izdali mini-obveznice?
Stikić: Diversifikovano je. Nismo fokusirani na određeni sektor niti targetiramo isključivo jedan. Bitno je da pričamo o kompanijama koje imaju određenu istoriju poslovanja, gde znamo kako funkcionišu, koja je strategija i biznis plan. Naravno, uglavnom pričamo o kapitalnim ulaganjima ili ulaganjima u dalji razvoj poslovanja – to je presudno. Sama industrija iz koje dolaze nije toliko bitna.
Da li ste otvoreni za kompanije koje nisu vaši klijenti?
Stikić: Apsolutno smo otvoreni. Naravno, mora da se istakne da ovo nije instrument koji je pogodan za kompanije koje su osnovane pre godinu, dve ili tri godine. Ako je potrebno da dođe do obveznice na pet godina, ipak mora da postoji neka istorija, neki track record da znamo dugoročno kako je to izgledalo i da bismo mogli na osnovu toga da zaključimo. To je generalno pravilo kada je u pitanju izdavanje obveznica.
* Drugi deo intervjua, u kome smo sa direktorom Stikićem razgovarali o stanju u srpskom bankarstvu, digitalizaciji i AI, objavićemo sutra
