Danas Mišlenova zvezdica (Michelin) može da promeni sudbinu restorana, ali čuveni vodič nije nastao u kuhinji, već u kompaniji koja proizvodi automobilske pneumatike. Njegova prvobitna svrha bila je potpuno drugačija, a to je da podstakne ljude da sednu u automobil i krenu na put, piše Bizlife.
Kada pomislimo na Mišlen (ili Mišelin kako je kod nas uobičajenije), većina ljudi danas prvo pomisli na vrhunske restorane, anonimne inspektore i prestižne zvezdice koje mogu da promene karijeru jednog kuvara. Međutim, početak priče nema mnogo veze sa fine diningom.
Ima veze sa gumama.
Braća Andre i Eduard Mišlen osnovala su svoju kompaniju u Francuskoj 1889. godine, u vreme kada je automobil još bio novitet, a širom zemlje bilo je manje od 3.000 automobila. Jedan od njihovih velikih poslovnih izazova bio je kako da podstaknu razvoj automobilizma.
Rešenje je pronađeno u nečemu što danas prepoznajemo kao izuzetno uspešan primer „content marketinga“.
Vodič koji je trebalo da ljude izvede na put
Godine 1900. Mišlen je objavio prvi vodič za vozače. Bio je to praktičan priručnik sa informacijama koje bi mogle da budu korisne ljudima na putu: mapama, savetima za zamenu gume, informacijama o servisima i mestima na kojima se može natočiti gorivo.
Tu su se nalazile i preporuke za hotele i restorane.
Logika je bila jednostavna: ako ljudima olakšate putovanje, veća je verovatnoća da će češće koristiti automobil. Više putovanja značilo je i veću potrebu za održavanjem vozila i, naravno, gumama.
Prvo izdanje bilo je besplatno, a Mišlen je tokom naredne dve decenije vodič delio vozačima. Međutim, kompanija je kasnije shvatila da se besplatni vodič ne doživljava nužno kao vredan. Prema priči koju Mišlen navodi u istoriji svog vodiča, Andre Mišlen je jednom prilikom uočio primerak vodiča koji je korišćen kao podmetač za radni sto u radionici. To ga je navodno navelo na zaključak da ljudi više cene ono za šta plate. Od 1920. godine vodič je počeo da se prodaje, po ceni od sedam franaka.
Restorani su postajali sve važniji deo strategije
Kako je automobilska infrastruktura napredovala, praktični saveti za vozače postajali su sve manje centralni deo vodiča. Istovremeno, restorani i hoteli dobijali su sve više prostora.
Mišlen je počeo da angažuje anonimne inspektore koji su posećivali restorane i procenjivali ih bez najave. Ta anonimnost postala je jedan od ključnih elemenata kredibiliteta vodiča.
Prva Mišlen zvezdica uvedena je 1926. godine. Sistem je zatim proširen, pa je početkom tridesetih godina uvedena hijerarhija od jedne do tri zvezdice. Do 1936. godine objavljena su i objašnjenja šta one znače:
- Jedna zvezdica – restoran vredan zaustavljanja
- Dve zvezdice – restoran vredan skretanja sa puta
- Tri zvezdice – restoran vredan posebnog putovanja
Drugim rečima, čak i sistem ocenjivanja zadržao je trag prvobitne ideje vodiča – da ljudima pomogne da odluče koliko daleko vredi putovati zbog određenog iskustva.
Kako je Mišlen postao autoritet?
Možda je najzanimljiviji deo ove priče to što Mišlen nije pokušao da postane gastronomski autoritet preko noći.
Kompanija je najpre imala direktan poslovni interes: želela je da razvija automobilsku kulturu i podstakne ljude da više putuju. Zatim je stvorila koristan sadržaj koji je ljudima pomagao da to rade.
Vremenom je taj sadržaj postao toliko relevantan da je počeo da ima sopstvenu vrednost.
To je ključna lekcija Mišlenove strategije: kompanija nije samo reklamirala svoje proizvode. Umesto toga, izgradila je čitav ekosistem oko ponašanja koje je želela da podstakne.
Michelin nije govorio samo: „Kupite naše gume.“ Poruka je, praktično, bila: „Putujte. Istražujte. Vozite se. Mi ćemo vam pomoći da pronađete gde da odete.“
A što se više putovalo, to je potencijalno bilo više kilometara, više korišćenja automobila i više potrebe za gumama.
Od poslovnog alata do statusnog simbola
Vremenom je vodič prerastao svoju prvobitnu svrhu. Ono što je počelo kao praktičan priručnik za vozače postalo je jedan od najuticajnijih sistema za procenu restorana na svetu.
Danas Mišlenove zvezdice predstavljaju jednu od najprestižnijih oznaka kvaliteta u gastronomiji. Mišlenn navodi da se zvezdice dodeljuju na osnovu kvaliteta kuhinje, uz kriterijume kao što su kvalitet sastojaka, harmonija ukusa, vladanje tehnikama, ličnost kuvara izražena kroz kuhinju i konzistentnost. Restorani se ponovo ocenjuju svake godine.
Tako je kompanija koja je počela kao proizvođač guma uspela da izgradi autoritet u potpuno drugoj industriji.
I upravo je u tome možda najveća poslovna lekcija ove priče: najbolji marketing ponekad nije onaj koji direktno prodaje proizvod, već onaj koji ljudima stvori novi razlog da ga koriste.
Mišlen je želeo više vozača na putevima.
Više od jednog veka kasnije, ljudi i dalje putuju stotinama, pa i hiljadama kilometara – ponekad upravo zbog restorana koji nosi Mišlenovu zvezdicu.
