U nastojanju da se snađu u promenljivom geopolitičkom pejzažu, Delhi i Brisel sarađivali su od 2007. kako bi ispregovarali sporazum o slobodnoj trgovini da bi obezbedili pristup brzorastućim tržištima i ojačali svoje strateške saveze. Nakon zastoja 2013. oko klauzula o održivosti i carina na automobile iz EU, pregovori su ponovo pokrenuti 2022, a lideri obe strane su se složili da ubrzaju vremenski okvir usred percipiranih pretnji od Kine i usled rastuće nepouzdanosti SAD.
Naime, Trampove pretenzije ka Grenlandu, praćene ekonomskim pritiskom Vašingtona na članice EU, zabrinule su lidere EU. Indija je, s druge strane, frustrirana održavanjem svog uticaja, budući da su kineske investicije i vojni krediti doveli Indiju u neprijatnu situaciju (dok je Tramp, tvrdeći da je rešio krizu između Indije i Pakistana iz 2025, dodatno zategao odnose Vašingtona i Delhija).
Druga i četvrta najveća ekonomija na svetu su potpisale sporazum 27.1.2026. tokom posete Indiji predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen i predsednika Evropskog saveta Antonija Koste. Modi je na ceremoniji potpisivanja pozdravio „novu eru“ u odnosima. Rekao je da će sporazum „olakšati pristup tržištu EU našim poljoprivrednicima i malim preduzećima“. Dogovoren trgovinski sporazum, koji je ubrzo proglašen ‘majkom svih trgovinskih sporazuma’ bi trebalo da ukloni oko 4 milijarde evra carina na izvoz EU i mogao bi udvostručiti isporuke iz bloka u Indiju.11 Ugovorom o slobodnoj trgovini Brisel i Delhi žele da ojačaju stratešku autonomiju kao sekundarni igrači, Indija naspram Kine u Indo-Pacifiku i Evropa naspram Amerike u Atlantiku.12
Deset dana ranije, 17. januara 2026. u Asunsionu nakon 26 godina pregovora, potpisan je Sporazum o partnerstvu između EU i Mercosura, koji okuplja Evropsku uniju i južnoamerički blok Argentine, Brazila, Paragvaja i Urugvaja (kao i Bolivija u srednjoročnoj budućnosti). Zajedno, ova dva regiona predstavljaju otprilike 30% globalnog BDP-a i više od 700 miliona potrošača. Međutim, umesto da se slavi kao trijumf diplomatije, sporazum je postao jedna od najpolarizujućih trgovinskih inicijativa decenije. Ovaj značajan trgovinski sporazum stavlja industriju govedine i živine u centar transatlantske debate o konkurentnosti, ekološkim standardima i stvarnim troškovima širenja globalnih tržišta mesa.
Ipak, mnogo toga ostaje sporno, kako se članice bloka poput Francuske čvrsto protive sporazumu. Evropski parlament je 21.1.2026. tesnom većinom odlučio da uputi sporazum Evropskom sudu pravde na preispitivanje pre konačnog glasanja, odlažući sprovođenje sporazuma.13 Ipak, doneta je odluka Evropske komisije u martu 2026. da sporazum privremeno stupi na snagu.14
Pritisak za sprovođenje dolazi u trenutku kada američke tarife i kineski kontrolni uticaj na ključne mineralne zalihe podstiču EU da sklopi niz sporazuma o slobodnoj trgovini sa drugim zemljama širom sveta. Potez Evropske komisije omogućava kompanijama u EU, Urugvaju i Argentini da profitiraju od novih carinskih pravila i drugih pogodnosti pre nego što sporazum formalno stupi na snagu.
Sporazum sa MERKOSUR-om izazvao je žestoko protivljenje poljoprivrednika i ekologa. Evropski poljoprivrednici kažu da će biti izbačeni sa tržišta zbog jeftinog uvoza. Francuska, najveći poljoprivredni proizvođač u EU, predvodila je opoziciju sporazumu i bezuspešno je pokušala da ga blokira. Ekolozi se plaše da bi povećana potražnja EU za poljoprivrednim proizvodima Merkosura mogla dodatno da podstakne krčenje šuma u Južnoj Americi. Protivnici sporazuma takođe tvrde da je formulisan na način koji bi omogućio usvajanje budućih trgovinskih sporazuma bez konsenzusa zemalja članica EU. Pristalice sporazuma vide mogućnosti za automobilski sektor, mašinstvo i farmaceutsku industriju u jednoj od najvećih svetskih zona slobodne trgovine.
Iako naobuhvatniji gledajući veličinu oba tržišta, ova dva sporazuma su samo deo većeg angažmana EU na širenju svog trgovinskog uticaja. Naime, krajem marta dogovoren je i trgovinski sporazum sa Australijom (inače, pre toga, u septembru 2025, napravljena je slična vrsta sporazuma sa Indonezijom). Dodatno, u pripremi su ugovori o slobodnoj trgovini sa Tajlandom, Malezijom i Filipinima, a izmene ugovora o slobodnoj trgovini sa Meksikom su u planu da budu potpisane krajem maja. EK priprema i sporazum o slobodnoj trgovini sa Azijsko-pacifičkim regionom, dok traju aktivnosti na unapređivanju onih koji su već na snazi sa Britanijom i Švajcarskom.
Očekivani efekti velike liberalizacije evropsko-indijske trgovine
Očekuje se da će sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Indije udvostručiti izvoz robe iz EU u Indiju do 2032. Fokus je na hemijskoj i farmaceutskoj industriji – sporazumom će Indija ukinuti trenutne carine do 22% na hemikalije iz EU i 11% na farmaceutske proizvode iz EU, dok će EU smanjiti carine na nulu na izvoz indijskih hemikalija, kao i ponuditi indijskim farmaceutskim i kompanijama za medicinske proizvode preferencijalni pristup tržištu EU.17
Sporazumom će se redukovati carine za 96,6% carinskih stavki kod evropskog izvoza u Indiju, smanjujući troškove evropske robe, uključujući automobile, alkohol i mašine. Ipak, ’osetljivi’ poljoprivredni sektori za obe strane, kao što su mlečni proizvodi, šećer i neki proizvodi od mesa, ostali su netaknuti.
Sporazum predviđa opsežnu liberalizaciju uvoznih carina. EU ukida tarife na 90% carinskih linija (91% u smislu trgovinske vrednosti). Indija će to učiniti na 86% tarifnih linija (93% u smislu trgovinske vrednosti). Pored toga, obe strane će delimično liberalizovati još neke carinske linije, čime će ukupna pokrivenost liberalizacije trgovine dostići 99,3% za EU i 96,6% za Indiju.
Indija će otvoriti svoje tržište uglavnom za evropske industrijske proizvode, za koje prosečne primenjene uvozne carine trenutno prelaze 16%. Među najvišim carinama koje se trenutno još uvek primenjuju su one na automobile (do 110%, dok su one na auto-delove niže i iznose 22%). Carine na automobile biće smanjene u dve faze: oko polovine će biti liberalizovano po stupanju sporazuma na snagu, a ostatak postepeno u periodu do 10 godina (do konačne stope od 10%, sa kvotom od 250 hiljada).
Relativno visoke carine na mašine i opremu, koje trenutno iznose čak 44%, takođe će biti liberalizovane u dve faze. Carine na hemikalije, koje trenutno iznose čak 22%, biće uglavnom ukinute odmah nakon stupanja sporazuma na snagu. Za kozmetiku, gde su carine takođe 22%, njihovo ukidanje će uslediti nakon prelaznih perioda od pet ili sedam godina. Za plastiku, carine će biti delimično liberalizovane po stupanju na snagu, a ostatak će se postepeno ukidati tokom perioda od sedam godina. Za tekstil i odeću, keramiku i čamce, većina carina će biti ukinuta odmah po stupanju sporazuma na snagu.
U poljoprivredno-prehrambenom sektoru, smanjenje carina je selektivnije, ali jasno definisano. One obuhvataju maslinovo ulje, prerađenu hranu, ovčetinu, alkoholna pića i bezalkoholno pivo, između ostalog. ‘Osetljivi’ poljoprivredni sektori ostaju zaštićeni. Poljoprivredni proizvodi kao što su govedina i piletina, pirinač, šećer i mlečni proizvodi isključeni su iz trgovinskog sporazuma. Na određeno voće (uključujući kruške i kivi), iako će carine takođe biti smanjene, to će biti u okviru određenih kvota. Uvoz iz Indije ostaje podložan strogim evropskim standardima zdravlja i bezbednosti hrane.
Stupanje na snagu trgovinskog sporazuma će potrajati neko vreme. Tekstovi prvo moraju proći kroz temeljnu pravnu proveru pre nego što Evropska komisija pokrene proces odobravanja. Zatim je na državama članicama EU da daju zeleno svetlo, nakon čega EU i Indija mogu zvanično potpisati sporazum. Tek nakon što Evropski parlament da svoje odobrenje, sporazum će efektivno stupiti na snagu. Sve ovo znači da će kratkoročni efekti sporazuma na ekonomsku aktivnost biti prilično ograničeni, te je fokus na kumulativnim dugoročnim efektima.
Modelovani su direktni i indirektni efekti najavljenih mera u zemljama EU.18 Direktni efekti se odnose na direktnu trgovinu sa Indijom. Indirektni efekti se odnose na dodatu vrednost koju je stvorila dotična zemlja EU u lancu snabdevanja za izvoz drugih zemalja u Indiju. Uzeta je u obzir fazna implementacija smanjenja carina i napravljene su konkretne pretpostavke o odgovoru potražnje na rezultirajuće smanjenje cena (tzv. cenovna elastičnost tražnje). Usvojeni model uključuje multiplikatorske efekte kroz međunarodne proizvodne lance koristeći tabele input-autputa i dodaje multiplikator dohotka.
Ekonomska korist od trgovinskog sporazuma za veliku grupu zemalja EU meri se kao očekivano procentualno povećanje dodate vrednosti u obimu akumuliranom tokom perioda od 10 godina.
Simulacija pokazuje da će, u grupi velikih zemalja, Nemačka i Italija imati najviše koristi, uglavnom zbog svoje jake izvozne pozicije za mašine na indijskom tržištu. Francuska i Španija imaju znatno slabiju poziciju na indijskom tržištu i stoga će uglavnom imati samo indirektne koristi od sporazuma. Sporazum je takođe relativno koristan za popriličan broj ekonomija Centralne i Istočne Evrope, posebno Austriju i Češku. Iako same nemaju posebno jaku poziciju na indijskom tržištu, indirektno će imati koristi od bliske trgovinske integracije sa Nemačkom (uključujući i automobilski sektor).
Inače, robni izvoz EU u Indiju iznosio je 54,580 milijardi dolara u 2025, prema OUN COMTRADE bazi podataka. U odnosu na pred-pandemijsku 2019, kada je iznosio 47,498 milijardi dolara, ostvaren nominalni rast je skroman (dinamika je spora i posmatrajući izvoz EU u Indiju 2008: 46,217 milijardi dolara). S druge strane, robni izvoz Indije u EU je u 2025. vredeo 78,472 milijardi dolara, što je značajan rast u odnosu na 53,836 šest godina ranije (u 2008. robni izvoz Indije u EU bio je 43,669 milijardi dolara).
EU je najveći trgovinski partner Indije, sa učešćem od 11,5% u ukupnoj trgovini te zemlje (u 2024). Sa druge strane, Indija je deveti najveći trgovinski partner EU, sa učešćem od 2,4% u ukupnoj trgovini robom EU, znatno iza SAD (17,3%), Kine (14,6%) ili Britanije (10,1%). Trgovina robom između EU i Indije povećana je za skoro 90% u deceniji zaključno sa 2024.
Uvoz EU iz Indije uglavnom obuhvata mašine i uređaje, hemikalije, osnovne metale, mineralne proizvode i tekstil. Glavni izvoz EU u Indiju sastoji se od mašina i uređaja, transportne opreme i hemikalija. Trgovina uslugama iznosila je 59,7 milijardi evra u 2023, od čega je izvozom usluga iz EU u Indiju iznosio 26 milijardi evra. Udeo EU u stranim direktnim investicijama (SDI) u Indiji dostigao je 140,1 milijardu evra u 2023. (snažan porast sa 82,3 milijarde evra u 2019), što EU čini vodećim stranim investitorom u toj zemlji (ukupne indijske SDI u EU iznosile su 10,3 milijarde evra). Oko šest hiljada evropskih kompanija posluje u Indiji.
Benefiti za Indiju i EU
Evropsko-indijski sporazum (o slobodnoj trgovini) neki od analitičara video kao način da se diplomatsko ekonomski odnosi Indije i EU učine „strateškim sidrom globalnog poretka 21. veka“. U Delhiju se smanjenje carina posmatra kao deo Modijevih napora da otvori ekonomiju zemlje i privuče investicije kako bi se indijska privreda pridružila globalnim lancima snabdevanja.
Na prvi pogled, ovo je ekonomski sporazum. Indija očekuje da će se izvoz iz EU skoro udvostručiti do 2031. Očekuje se da će Delhi imati koristi u svojim radno intenzivnim industrijama, kao što su tekstil, odeća, drago kamenje, nakit i farmaceutski proizvodi, te da će do 2032. imati značajan porast radnih mesta u uslužnom sektoru i proizvodnji.
Pored ekonomije, sporazum o slobodnoj trgovini će doneti značajne bezbednosne koristi. Indija će dobiti pristup naprednim evropskim odbrambenim tehnologijama, obezbediti investicione mogućnosti i uspostaviti okvir za „saradnju u oblasti pomorske bezbednosti, sajber otpornosti, borbe protiv terorizma i odbrambeno-industrijske saradnje“, čime će smanjiti svoju zavisnost od drugih velikih sila i podići svoj ugled u drugim pregovorima. Naime, dok Delhi teži da proširi svoj globalni uticaj, njegova velika zavisnost od Vašingtona i Moskve može ometati to širenje, i imperativ je da teži strateškom usklađivanju i dugoročnom poverenju sa drugim velikim silama kako bi učvrstio svoje prisustvo u današnjoj geopolitičkoj sferi.
Ovaj sporazum o slobodnoj trgovini će na kraju ojačati šire geopolitičko pozicioniranje Indije. Pristup Indije evropskim tržištima visoke vrednosti i naprednim regulatornim okvirima može otključati učešće u globalnim lancima vrednosti, čime će se povećati njeno učešće na globalnim tržištima.
Služeći kao alternativni kanal, sporazum o slobodnoj trgovini omogućava Indiji da postepeno uskladi svoje standarde sa zakonima EU o usklađenosti i smanji svoju zavisnost od Moskve i Pekinga bez izazivanja naglih poremećaja.
Ovo strateško preusmeravanje neće se zaustaviti na indijskoj granici; ono će preoblikovati dinamiku trgovine u celom regionu. Sporazum o slobodnoj trgovini između Indije i EU postavlja presedan za druge azijske zemlje, pokazujući da „tržišta u usponu mogu ravnopravno pregovarati sa razvijenim ekonomijama. U eri kada tradicionalne trgovinske hijerarhije i dinamika velikih sila postaju nepouzdane, sporazum o slobodnoj trgovini između Indije i EU označava pomak ka modelu trgovine usredsređenom na stratešku nužnost i ekonomsku komplementarnost. Takođe vrši pritisak na druge zemlje da se diverzifikuju od Kine ka Indiji i EU ili rizikuju isključivanje. Indija je sada u jedinstvenoj poziciji da služi kao tampon zona između dve ‘nepouzdane’ trgovinske sile (SAD i Kine) i da ponudi drugim državama priliku da se integrišu u većem obimu, sa smanjenom „izloženošću kinesko-centričnim rutama snabdevanja – i manjim rizikom od geopolitičkih poremećaja i trgovinskih trenja. Sa smanjenim oslanjanjem na Peking, ove države dobijaju veću slobodu i stratešku autonomiju da posluju bez straha od pritiska iz Pekinga.
Sporazum pozicionira EU kao ključnog igrača u indo-pacifičkom regionu, a istovremeno daje Indiji veći uticaj naspram kineskih pomorskih uticaja. Indija i EU se oslanjaju na svoj sporazum kao alternativu dominaciji SAD i Kine u regionu. Sporazum o slobodnoj trgovini omogućava održivo širenje bez ugrožavanja njihovog političkog i ekonomskog prisustva u indo-pacifičkom regionu, što je dokaz da regionalne sile mogu napredovati nezavisno od velikih sila.
Iako su evropske korporacije pozdravile sporazum, koji je trgovinska grupa Spirits Jurop nazvala „transformativnim“, neke su bile skeptične u pogledu toga da li će Indija ukinuti brojne trgovinske, odnosno necarinske barijere. Grupa čelične industrije Eurofer saopštila je pre sporazuma da je trgovina „veoma neuravnotežena, uglavnom kao rezultat visoko protekcionističkih standarda za čelik i politike javnih nabavki u Indiji. Povezano sa ekološkim aspektom sporazuma, EU je obećala 500 miliona evra za podršku naporima indijske industrije da se dekarbonizuje, nakon što je Delhi pokušao da izbegne novi porez na ugljenik bloka na čelik, hemikalije i drugu robu.
Ekonomska i strateška računica EU-MERKOSUR sporazuma
U eri koju definišu geopolitička fragmentacija i klimatska urgentnost, malo trgovinskih sporazuma nosi toliku stratešku težinu kao sporazum između EU i MERCOSUR-a. Ono što je počelo kao pokušaj stvaranja jedne od najvećih svetskih zona slobodne trgovine evoluiralo je u lakmus test za to da li se globalizacija može pomiriti sa ekološkom odgovornošću i socijalnom pravednošću.
Sporazum sa MERCOSUR-om strateški signalizira evropsku posvećenost otvaranju tržišta u vreme intenziviranja globalnog protekcionizma. Takođe odražava želju za diverzifikacijom trgovinskih partnerstava izvan oslanjanja na SAD i Kinu, jačajući veze sa regionom bogatim resursima sa rastućim geopolitičkim značajem.
Cilj je da se ukinu carine na veliku većinu robe kojom se trguje između dva regiona. Za EU, ovo obećava poboljšani pristup industrijskom izvozu kao što su automobili, mašine, hemikalije i vino. Za četiri zemlje Južne Amerike otvara se prošireni pristup evropskim tržištima za poljoprivredne proizvode, posebno za govedinu, živinu, soju i šećer.
Međutim, ekonomske koristi su pod lupom i nigde to nije jasnije nego u mesnoj industriji. Govedina se pojavila kao politički najosetljiviji sektor sporazuma. Prema sporazumu, zemljama MERKOSUR-a biće dozvoljeno da godišnje izvoze do 99 hiljada tona govedine u EU po sniženoj carini od 7,5%, koja će se postepeno uvoditi tokom pet godina. Iako ovo predstavlja otprilike 1% do 1,5% ukupne potrošnje govedine u EU, njen simbolički i regionalni uticaj je daleko veći nego što brojke sugerišu.
EU već uvozi oko 200 hiljada tona govedine godišnje iz zemalja MERKOSUR-a u okviru različitih kvota, uključujući „Hiltonovu kvotu“ za visokokvalitetne rezove. Sporazum bi postepeno eliminisao postojeće carine od 20% na ove kvote. Određene članice EU, posebno Holandija, mogle da dožive značajan pad vrednosti domaće proizvodnje govedine, potencijalno za preko 15% do 2040. Ukupan uticaj na tržište EU može izgledati ograničen; međutim, efekti će verovatno biti koncentrisani među određenim regionima i manjim proizvođačima, intenzivirajući nezadovoljstvo ruralnih područja.
Živina pokazuje sličnu dinamiku. Sporazum uvodi novu bescarinsku kvotu od 180 hiljada tona živinskog mesa iz zemalja MERKOSUR-a, koja će se postepeno uvoditi tokom šest godina. Ovo bi predstavljalo približno 1,4% potrošnje živine u EU, ali bi moglo povećati ukupnu penetraciju uvoza na oko 9% do 10% tržišta EU. Brazil, koji je već najveći svetski izvoznik živine, dominantan je dobavljač. Evropski proizvođači tvrde da se suočavaju sa strukturnim nedostacima kao što su stroža pravila o dobrobiti životinja, viši standardi životne sredine i stroži propisi o radu, što povećava troškove proizvodnje unutar EU. Industrijske grupe upozoravaju da bi dodatni uvoz mogao da izvrši pritisak na cene, destabilizuje određene segmente lanca živinarstva i potkopa proizvođače koji posluju po onome što se smatra najvišim regulatornim standardima na svetu. Debata se stoga pomerila sa jednostavnog pristupa tržištu na pitanja regulatornog pariteta i fer konkurencije.
Kako bi se odgovorilo na sve veće kritike, konačni sporazum uključuje poglavlje o trgovini i održivom razvoju koje zahteva poštovanje međunarodnih standarda rada, obaveza zaštite životne sredine, zaštite biodiverziteta i pridržavanje Pariskog sporazuma kao „bitnog elementa“. Ozbiljna kršenja mogu dovesti do delimične ili potpune suspenzije trgovinskih preferencija. EU je takođe predložila zaštitne mere za svoj poljoprivredni sektor, uključujući postepeno otvaranje tržišta, zaštitne mehanizme od naglog rasta uvoza i finansijsku podršku kroz Zajedničku poljoprivrednu politiku. Novi propis omogućava privremenu obustavu carinskih preferencija ako uvoz osetljivih proizvoda naglo poraste i nanese štetu domaćim proizvođačima.
Sprovođenje propisa i dalje u velikoj meri zavisi od dijaloga i konsultacija, a ne od automatskih sankcija. Za mnoge ekološke organizacije i udruženja poljoprivrednika, ovo slabi kredibilitet obaveza održivosti. Istovremeno, vlade zemalja članica MERCOSUR-a izražavaju zabrinutost da bi propisi EU vezani za klimu, poput standarda za krčenje šuma, mogli da ograniče domaće strategije razvoja. „Mehanizam rebalansiranja“ sporazuma pokušava da reši ovo dozvoljavanjem kontramera ako nova pravila EU potkopaju dogovoreni pristup tržištu.
U svakom slučaju, sporazum između EU i MERCOSUR-a enkapsulira dileme savremene trgovinske politike, posebno evropske. Unutar EU, države članice su podeljene. Francuska, Italija, Mađarska i Poljska izrazile su snažne rezerve, dok Nemačka, Španija i nekoliko nordijskih zemalja pružaju veću podršku. Debata odražava šire tenzije između izvozno orijentisanih industrijskih ekonomija i politički uticajnih poljoprivrednih sektora. U Južnoj Americi veliki agrobiznisi generalno pozdravljaju sporazum, dok se neki industrijski akteri plaše da bi izloženost evropskim proizvedenim proizvodima mogla ubrzati deindustrijalizaciju.
Istina, liberalizacija obećava rast, diverzifikaciju i geopolitički uticaj. Međutim, odvija se u svetu definisanom ekološkim ograničenjima i strateškim rivalstvom. Pristalice vide sporazum kao koristan korak ka dubljoj ekonomskoj integraciji i sredstvo za izvoz evropske suspendovane robe. norme održivosti u inostranstvu. Kritičari ga vide kao sporazum koji rizikuje da potkopa liderstvo u oblasti klime koje EU želi da projektuje.
Njegova sudbina će signalizirati više od budućnosti odnosa između EU i Južne Amerike. Pokazaće da li se veliki trgovinski sporazumi mogu razvijati kako bi zadovoljili zahteve klimatskog doba ili će ekonomska globalizacija i zaštita životne sredine nastaviti da vuku u suprotnim smerovima. Jedno je jasno: sporazum između EU i Merkosura više nije samo trgovinski sporazum. To je test da li se globalno ekonomsko upravljanje može prilagoditi političkoj realnosti 21. veka.
Značaj dva sporazuma
U kulminaciji dugogodišnjih pregovora, početkom 2026, EU je zaključila dva velika trgovinska sporazuma – sa zemljama MERCOSUR-a i sa Indijom. Sporazumima se u velikoj meri eliminišu trgovinske barijere i mogli bi, dugoročno gledano, pomoći u diverzifikaciji trgovinskih odnosa EU.
Prema analizama Bundesbanke, planirani sporazumi će stvoriti dve najveće trgovinske zone na svetu. EU i MERCOSUR, trgovinski blok koji čine Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj, zajedno čine jednu od najvećih trgovinskih zona na svetu po broju stanovnika. Još je obuhvatniji sporazum sa Indijom, koji čak pokriva ekonomsku zonu od oko dve milijarde ljudi i čini oko jedne četvrtine globalne ekonomske proizvodnje.
Ključni aspekt oba trgovinska sporazuma je ukidanje većine carina. Naime, visoke uvozne carine koje četiri zemlje Južna Amerike trenutno nameću na industrijsku robu EU – oko 35% na motorna vozila i 14% na farmaceutske proizvode – biće značajno smanjene ili potpuno ukinute. Slični aranžmani su uključeni u trgovinski sporazum sa Indijom: carine na mašine (ranije do 44%), hemikalije (22%) i farmaceutske proizvode (11%) biće uglavnom ukinute. Zauzvrat, EU će otvoriti svoje tržište za indijski izvoz kao što su tekstil, kožna galanterija i nakit. Iako će carine biti ukinute ili smanjene u mnogim oblastima, osetljivi sektori će i dalje biti zaštićeni.
Simulacije pokazuju da će makroekonomski efekti oba sporazuma verovatno biti mali, za početak. Dodatni uvoz i izvoz evrozone koji proizilaze iz simulacija ostaju ispod 0,1% kada se mere u odnosu na ukupni obim trgovine bloka. Procenjuje se da je rast BDP-a takođe veoma ograničen. Očekuje se da će koristi od sporazuma između EU i MERCOSUR-a biti nešto veće za Španiju i Portugal nego za evrozonu u celini. Mali makroekonomski efekti se uglavnom objašnjavaju prethodno minornim značajem bilateralne trgovine u odnosu na ukupnu dodatu vrednost. Za zemlje MERCOSUR-a i Indiju, efekti, iako nešto veći, takođe, su skromni.
Iako je Indija tek deveti najveći trgovinski partner EU (sa učešćem u samo 2,4% ukupne trgovine bloka), posebno naspram učešća SAD (od 17,3%) i Kine (od 14,6%), i Brisel i Delhi, koje su nešto pre toga potpisale sporazuma o slobodnoj trgovini sa MERCOSOR-om i Britanijom, pre svega žele da diverzifikaciju, odnosno osiguraju, svoje spoljno-ekonomske odnose.
Sporazumi bi mogli da donesu veće koristi na duži rok. Pored trgovine robom, sporazum sa Indijom uključuje bližu saradnju u sektoru usluga i u vezi sa mobilnošću kvalifikovanih radnika. Istovremeno, Indija je veoma brzo rastuća ekonomija, što bi se moglo pretvoriti u znatno veći ekonomski potencijal za evropska preduzeća na duži rok, pišu autori. Sporazum sa zemljama MERCOSUR-a mogao bi da pomogne u diverzifikaciji rizika snabdevanja u sektoru robe i jačanju otpornosti lanca snabdevanja.
Sporazumi bi mogli biti važni ne samo u ekonomskom smislu, već i zbog političkih signala koje šalju. Naime, ovakve vrste trgovinskih sporazuma pokazuju da su multilateralna saradnja i liberalizacija trgovine i dalje moguće u vremenima jednostranih, interesima vođenih politika i protekcionističkih tendencija. Sporazumi bi takođe mogli da pomognu da EU bude manje zavisna od određenih trgovinskih partnera. Ipak, ono što se sada čini najvažnijim jeste koliko brzo, i koliko celovito, se dva trgovinska sporazuma mogu sprovesti.
- Tekst Gorana Nikolića objavljen je u aprilskoj publikaciji Makroekonomskih analiza i trendova (MAT).
