Ogroman, sveobuhvatan i dugoročan uticaj koji na stanovništvo, životnu sredinu, privredu i državu ima energetika stavlja poseban teret i odgovornost i na donošenje odluka zbog kojih, ako budu pogrešne ili nepravovremene, mogu da ispaštaju generacije. A mi takve odluke prepuštamo i stancima, piše Biznis i finansije (BiF).
Odluke koje se sada donose o pravcima energetske tranzicije proizvešće posledice za niz budućih generacija u Srbiji a malo ljudi je svesno ovakvog uticaja energetike na budućnost celog društva jer je to oblast koja je izuzetno složena “, ističe akademik Miodrag Mesarović, jedan od autora publikacije „Razvoj elektroenergetike Republike Srbije do 2050. godine“, koju je objavila Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU).
„Nema komplikovanije oblasti od energetike. Ova delatnost, pored stručnih oblasti na polju energetike, rudarstva i geologije, povezana je sa ekonomijom, pravom, ekologijom, politikom, diplomatijom… To, nažalost, ljudi u državi ne prepoznaju. Kada uđete na zvanični sajt Ministarstva nauke, videćete veliki broj raznih instituta koji se bave jednom oblašću. Ja, naravno, nisam protiv toga, ali neobjašnjivo je da nema Instituta za energetiku koji bi morao da bude izrazito multidisciplinaran i organizovan kao institucija od nacionalnog značaja“, kaže Mesarović.
Stoga ne čudi, piše poslovni magazin „Biznis i finansije“, da se u energetici donosi niz brzopletih i pogrešnih odluka, koje će, međutim, koštati sledeće generacije decenijama.
„Kada napravite jednu nuklearnu elektranu i pustite je u pogon, ona radi 80 do 100 godina. Znači, čitav vek je vezan za odluku koju neko može da donese, a da nije dovoljno proučio kakve sve posledice ona može da proizvede i to u daleko dužem periodu nego što je nečiji politički mandat ili pozicija na nekoj drugoj, visokoj funkciji“, upozorava Mesarević.
Saplitanje o regulativu
Uprkos takvim posledicama, nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike forsira ustaljenu praksu u kojoj naš nacionalni energetski plan pripremaju Grci, strategiju razvoja energetike Norvežani, klimatski plan Englezi, Nemci i Portugalci. Ključni dokumenti nastaju tako što se prevode sa engleskog jezika, dok se neuspeh starih strategija rešava pisanjem novih.
U takvim okolnostima, brojni domaći stručnjaci su bili primorani da napuste radnu grupu pri Ministarstvu energetike, a njihova mesta su popunjena predstavnicima interesno motivisanih organizacija.
„Upravljanje našom energetikom je dodatno iskomplikovano i time što mi sami sebi pravimo probleme jer preuređujemo naš sistem toliko da se često saplićemo o regulativu, zaboravljajući čak i to šta je zakon, šta podzakonski akt i šta je ono što treba da bude dominantno“, komentariše Mesarević.
Proizvodnja pada, potrošnja raste
Na rizik ovakvog odnosa rukovodećih struktura prema energetici upozorava i akademik Slobodan Vukosavić, koji u dokumentu SANU o razvoju domaće energetike do 2050. godine skreće pažnju da će naredne decenije obeležiti značajan pad proizvodnje energije iz fosilnih goriva, ali i manja proizvodnja iz hidroelektrana.
Iako će tokom narednih decenija biti uvećan kapacitet srpskih hidroelektrana, klimatske promene će imati negativan uticaj na režim padavina i na srednju godišnju proizvodnju električne energije, koja će se kretati oko 10 teravat sati.
Uz blagovremenu obnovu i modernizaciju domaćih termoelektrana, one bi mogle nastaviti sa radom još 20 do 30 godina. Ipak, zbog postepenog iscrpljivanja rezervi i pada kvaliteta uglja, usled potrošnje uređaja za desumporizaciju i oporezivanja emisija ugljen dioksida, procenjuje se da će godišnja proizvodnja u termoelektranama na ugalj postepeno opadati sa 21,5 teravat sati na očekivanih 18 teravat sati.
S druge strane, potrošnja električne energije će rasti zbog elektrifikacije drumskog prevoza, povećanja internet saobraćaja i digitalizacije. Projekcije za 2030. godinu pokazuju da će nam nedostajati od 1,5 do 5,5 teravatsati električne energije, pri čemu će uvoz biti sigurno skup, ali nema garancija da će biti i dostupan, predviđa Vukosavić.
Kao poseban problem pokazalo se to što zamenski izvori u procesu dekarbonizacije koji su do sada razmatrani, ne mogu premostiti jaz između proizvodnje i potrošnje, kao i da mnoge dosadašnje odluke i tehnologije nisu dale očekivane rezultate.
„Da bi se izbegla uvozna zavisnost sa svojim finansijskim i političkim posledicama, neophodno je savesno proučiti raspoložive primarne izvore i tehnologije, koje će biti konsolidovane tokom narednih decenija. Od značaja je sagledati njihov uticaj na životnu sredinu, proučiti njihova tehnička svojstva, proceniti investicione troškove i utvrditi njihov uticaj na sigurnost snabdevanja i dostupnost energije“, objašnjava akademik.
Nezavisne procene o udelu varijabilnih izvora
Takođe, jedno od ključnih pitanja srpske elektroenergetike je određivanje ukupne snage vetroelektrana i solarnih elektrana koje se mogu integrisati u električnu mrežu. Značajniji rast njihovog udela u godišnjoj proizvodnji mora da prati gradnja skupih i ekološki problematičnih baterijskih skladišta, pri čemu je potrebno uzeti u obzir i računicu da je na svakih osam do deset godina neophodno zameniti postojeće baterije novim.
Rast potrošnje, nestašica i cena kritičnih mineralnih resursa unose neizvesnost u pogledu budućih isporuka baterija i značajno će ograničiti mogućnost integracije vetroelektrana i solarnih elektrana u električnu mrežu. Gradnja reverzibilnih hidroelektrana kakva je Bistrica može delimično umanjiti kapacitet i cenu baterijskih skladišta, ali ih ne može zameniti, ukazuje Vukosavić.
On dodaje da je prema nezavisnim procenama, ostvariva integracija vetroelektrana snage do 2.200 MW i solarnih elektrana snage 1.800 MW, uz prihvatljive rizike po životnu sredinu i integritet sistema. Nastojanja da se na mrežu priključe vetroelektrane i solarne elektrana preko navedene snage, pratili bi izraziti rast troškova integracije i povećani rizici.
„Umesto priključenja na mrežu, dodatna energetska postrojenja na vetar i sunce treba koristiti za proizvodnju ekološki prihvatljivih goriva sa ugljenički neutralnim ciklusom proizvodnje i upotrebe“, smatra akademik.
Problematičan status povlašćenih proizvođača
Na stanje u srpskoj elektroprivredi utiču i uslovi gradnje solarnih i vetroelektrana, kao i tehnički i finansijski efekti njihovog rada. Vukosavić navodi da su medijatori i investitori u solarne i vetroelektrane u Srbiji dobijali podsticaje za povlašćene proizvođače, neopterećeni obavezama koje su uobičajene za gradnju ovakvih objekata u Evropskoj uniji.
„Istovremeno, protivno evropskim pravilima i praksi, srpska elektroprivreda bila je opterećena neprimerenim troškovima. Pored tehničkih problema i troškova integracije, elektroprivreda je prinuđena da snosi i deo troškova državne politike subvencionisanja. Dok u Evropskoj uniji solarne i vetroelektrane nemaju bezuslovno pravo prvenstva i snose deo odgovornosti za očuvanje integriteta sistema, u Srbiji se kasni u primeni takve prakse na štetu elektroprivrede“, ocenjuje Vukosavić.
Prema njegovom mišljenju, radi očuvanja srpske energetike, neophodno je prekinuti sa praksom u kojoj povlašćeni proizvođači uspešno posluju na račun elektroprivrede i usmeriti ekološke takse u fond iz koga bi srpska elektroprivreda investirala u nove izvore energije.
Nuklearna dilema
Odluke o gradnji nuklearnih elektrana i izboru isporučioca imaju čitav niz ekoloških, finansijskih i političkih implikacija. Srpska elektroprivreda je u vrlo teškom finansijskom stanju i ne raspolaže neophodnim sredstvima za gradnju nuklearnih elektrana, a Srbija nema više stručnjake za ovu oblast, za čije obrazovanje je potrebno 10 do 15 godina.
Nerealno je očekivati da prva nuklearna elektrana bude priključena na mrežu pre 2045. godine, pri čemu bi Srbija trebalo da isključi primenu modularnih reaktora i da razmatra samo one tipove reaktora koji su se dokazali u višegodišnjoj praksi u zemlji porekla i drugim razvijenim državama, saglasni su Mesarović i Vukosavić.
Strance pitamo za naše mišljenje
Trenutna situacija u domaćoj energetici je u potpunoj suprotnosti sa najvažnijim društvenim interesima – od toga da država vodi energetsku politiku tako što pita strance za naše mišljenje, do nesnosnog zagađenja koje „obećava“ da će uveliko smanjiti pritisak na penzioni fond. Energetski sektor je podeljen na način koji pogoduje pojedinačnim interesima, što je dovelo do toga da ključna preduzeća u ovoj oblasti ne rede u istom cilju, već se međusobno sukobljavaju.
Agonija oko Naftne industrije Srbije (NIS) koja traje više od godinu dana, jasno je pokazala da u srpskoj energetici svoj interes imaju velike sile, domaći političari i sa njima povezane uže interesne grupe, a potom firme koje od njih zavise. Jedino je nejasno gde se u ovoj delatnosti, od strateške važnosti za razvoj celog društva, zaturio interes građana Srbije?
On nalaže da stanovništvo ima sigurno i dostupno snabdevanje električnom energijom, pri čemu je neophodno da se nađe kompromis između očuvanja životne sredine i energetske bezbednosti. Srbija mora da smanji zavisnost od uglja, ali tako što će u tom procesu pre svega angažovati domaću pamet i struku i podsticati lokalnu industriju, kako bismo proizvodili sve ono što možemo i uvozili samo ono što nam je neophodno.
Potrebno je da naša zemlja zadrži vlasništvo nad ključnom energetskom infrastrukturom i nad najvažnijim preduzećima u ovoj oblasti, te da ih organizuje i uskladi na način koji će obezbediti da ona rade za dobrobit građana Srbije, a ne užih interesnih grupa, istakli su učesnici skupa „Društveni interesi i preporučeni koraci u polju energetike.
Papir trpi sve
Trenutna situacija u domaćoj energetici je, nažalost, u potpunoj suprotnosti sa najvažnijim društvenim interesima, ocenjeno je na konferenciji. Država vodi politiku koja iz energetskog sektora sve više istiskuje domaće stručnjake, preduzeća i javnost i dovodi nas u situaciju da „strance pitamo za naše mišljenje“. Srbija je nekritički preuzela agende, strategije i zakone koji su načinjeni u nekim drugim državama, shodno njihovim potrebama i koji vrlo često nisu primereni našim mogućnostima i interesima.
„Mi smo se obavezali da ćemo do 2030. smanjiti emisiju ugljen-dioksida za 33% u odnosu na 1990. godinu. To se lako napiše na papiru, papir trpi sve, ali postavlja se pitanje kako ćemo i odakle zameniti proizvodnju iz termoelektrana“, ukazuje bivši direktor EPS-a Miroslav Tomašević.
Naime, Srbija trenutno proizvodi 23 teravat sati električne energije iz uglja i 10 teravat sati iz hidroelektrana. Kada bismo iskoristili sve svoje hidrološke potencijale, mogli bismo da proizvedemo još dodatnih sedam teravat sati struje, što uključuje i susedne države od kojih bismo morali da dobijemo odobrenje, navodi Tomašević.
Potencijali solarnih i vetroelektrana takođe su ograničeni. Godina ima ukupno 8.760 sati, a od toga solarne elektrane kod nas mogu efektivno da proizvode struju svega oko 1.350 sati godišnje. „Da ne govorim o tome da bi nam za solarnu energiju trebali skladišni kapaciteti, baterijski sistemi za koje nam, opet, trebaju kritični minerali, a to je oblast za koju Srbija nema regulativu. Iz vetra možemo efektivno da proizvodimo struju 2.500 do 2.800 sati godišnje, zavisno od pozicije vetroelektrane“, precizira Tomašević, „dok iz termoelektrana to činimo 6.500 do 7.000 sati godišnje. Navodim ove podatke da bih pokazao da nije tako lako obećati – evo, mi ćemo sad preći na obnovljive izvore“.
Poseban problem je neumeren uticaj politike na donošenje odluka u energetskom sektoru i sistemska korupcija. Primera radi, cene solarnih i vetroelektrana koje se kod nas grade i koje se planiraju, oko dva do 2,5 puta su veće nego što to predviđaju vodeće svetske agencije.
Zagađenjem do „relaksacije“ penzionog fonda
Srbija mora u najvećoj meri da se uskladi sa Zelenom agendom EU, ali važno je da pri tome pokuša da izbegne greške proistekle iz ove strategije. Ona se u dobroj meri pokazala nerealnom, počev od toga da nema dovoljno kritičnih minerala za ciljeve koji su postavljeni i ekološke i društvene štete koju nanosi način njihove eksploatacije, do činjenice da je energija u EU postala toliko skupa da skoro više ništa ne može da se proda van njenih granica. Takođe, preko 60% obnovljive energije u EU dobija se sagorevanjem drveta, ali sada čak i zvaničnici u Briselu priznaju da to nije put u zelenu tranziciju, nego ćorsokak, istaknuto je na konferenciji.
No, ako je postojeća Zelena agenda neostvariva, to ne znači da Srbija ne treba da suzbija posledice klimatskih promena i da se oslobađa fosilnih goriva. Ali, za većinu novih tehnologija u energetici neophodni su minerali, što dovodi do pitanja kako se eksploatišu domaći rudni resursi. Iako su strane kompanije prepune naših stručnjaka koji slove za vodeće, minerale u našoj zemlji iskopavaju isključivo stranci, „kao da smo mi zaboravili sve što smo nekada znali o rudarenju“.
U pogledu primenjenih geoloških istraživanja koja imaju za cilj pronalaženje rudnih resursa, zakonom je predviđeno da institucija kao što je Geološki zavod može njima da se bavi isključivo na osnovu posebne odluke republičke vlade. Međutim, takva odluka nikada nije doneta, pa ispada da kod nas mogu da istražuju minerale samo oni koji nisu iz Srbije.
Među drastičnim primerima su rudnici u Boru i Majdanpeku, koji su prepušteni Kinezima, dok „nama ostane svega 3% tržišne vrednosti iskopanih minerala, ogromna pustoš i bolest“. Zagađenost je tolika, da bi se mogao izvući sarkastičan zaključak kako je Srbija pronašla efikasan način da smanji pritisak na penzioni fond, upozorili su učesnici konferencije.
Podela energetike na partijske feude
Pod uticajem MMF-a i EU, Srbija je podelila elektroprivredu na EPS, EMS, EDS, EPS-Snabdevanje, ali na način koji je pogodovao pojedinačnim interesima. Dragan Vlaisavljević, stručnjak za električne mreže i bivši direktor EPS-a za poslove trgovine električnom energijom, podseća da je fragmentacija energetskog sektora počela još 2001. godine, kada je svako privredno društvo dodeljeno nekoj partiji. To je dovelo do toga da ova preduzeća ne rade u istom cilju, već se međusobno sukobljavaju.
„Sadašnje stanje može da se okarakteriše kao decentralizovan sistem koji se vodi partijski, na netransparentan način. To se vidi kroz niz problema u funkcionisanju energetskog sektora, od dobijanja priključka, do same eksploatacije, a koji se prikrivaju PR aktivnostima državnih organa. Saopštenja PR službi su usmerena na onaj deo populacije koji nema dovoljno tehničkog i ekonomskog znanja, tako da i kada izađete u javnost sa nekim stručnim zamerkama, one vam odgovore po principu – Sunce izlazi svako jutro i zalazi svako veče“, komentariše Vlaisavljević.
Na partijske zloupotrebe ukazuju i ugovori o nabavci opreme, koji se ne sklapaju u skladu sa stvarnim potrebama u industriji, „već shodno interesu onoga ko nas je posetio u Beogradu da bi nam prodao svoj proizvod“. Vidljiv je i problem u integraciji obnovljivih izvora u energetsku mrežu, koji se ne uključuju tako da se troškovi odgovarajuće raspodeljuju kao u Evropskoj uniji, nego na način koji finansijski i tehnički neopravdano opterećuje preduzeća koja posluju u elektroprivredi i same građane.
Stoga Vlaisavljević predlaže da se formira jedinstveni holding koji bi obuhvatio sve elektroenergetske mreže i koji bi se, pored tehničkog, bavio finansijskim upravljanjem i pametnim ulaganjima, pri čemu je osnovni preduslov profesionalizacija upravljačkog kadra.
„Srbija mora da napravi energetsku strategiju za naredne dve decenije. Ona bi trebalo da se zasniva na procenama od kojih energenata smo zavisni, u odnosu na koje zemlje smo zavisni i kako u toj situaciji najbolje možemo da se izborimo za održivu energetsku politiku koja će istovremeno obezbediti suverenitet i uvažiti ključne ekološke standarde, jer ovu zemlju smo svi mi pozajmili od naših unuka“, zaključuje Vlaisavljević.
