Sredinom juna 2026. godine, kada su akcije SpaceX-a prvog dana trgovanja skočile na 150 dolara, tržišna vrednost kompanije premašila je dva biliona dolara, a Ilon Mask je zvanično postao prvi trilioner u istoriji čovečanstva. Trenutak je simboličan koliko i finansijski: on obeležava vrhunac procesa u kojem se kontrola nad veštačkom inteligencijom, oblacima podataka i računarskom infrastrukturom pretvara u bogatstvo kakvo svet nije video od doba Endrua Karnegija i Džona Rokfelera.
Novo američko „pozlaćeno doba" (Gilded Age) neodoljivo podseća na ono staro s kraja devetnaestog veka, samo što je uloga čelika danas pripala veštačkoj inteligenciji. Baš kao što je čelik stvorio prvu generaciju američkih milijardera, AI stvara drugu – dok iz pravca Kine, tiho ali odlučno, stiže isti onaj industrijski pritisak koji je nekada doveo do velikih poremećaja na globalnom tržištu čelika, piše magazin Fortune.
Rođenje prve milijarderske klase
Nagli uzlet modernog industrijskog kapitalizma s kraja devetnaestog veka stvorio je prvu generaciju američkih milijardera. Čelik nije samo gradio mostove i nebodere – izgradio je čitav ekonomski i politički sistem u kojem su Endru Karnegi i Dž. P. Morgan bili u središtu mreže koja je spajala industrijski rast, finansijsku konsolidaciju i ogromnu privatnu moć.
Karnegi je sistematski vertikalno integrisao rudnike, transport i topionice, stvarajući lanac koji je bilo gotovo nemoguće nadmašiti. Kada je 1901. prodao kompaniju Morganu, nastala je U.S. Steel – prva kompanija u istoriji vredna preko milijardu dolara. Rokfeler je istu logiku primenio na naftu kroz Standard Oil, kontrolišući proizvodnju, rafinerije i distribuciju. Ta moć bila je dvosekla: slavljeni kao graditelji nacije, ali i žigosani kao „razbojnički baroni" – oba opisa bila su, na svoj način, tačna.
Ono što je nekada bio čelik, danas su podaci, čip-arhitektura i AI modeli. Umesto visokih peći i pruga, tehnološki oligarsi poseduju računarske oblake, ekosisteme aplikacija, mašineriju digitalnog oglašavanja i sloj veštačke inteligencije koji se nadovezuje na sve to. To ih čini istovremeno basnoslovno bogatim i strukturno neodvojivim od savremene ekonomije, koju sve više pokreću AI investicije i procene vrednosti kompanija zasnovane na softveru.
Kineski "plan iz čeličane"
Već 2024. godine, u tekstu za Fortune, analitičarka Suzan Arijel Aronson upozorila je da bi veštačka inteligencija mogla postati „novi čelik" ukoliko vlade preteruju sa izgradnjom kapaciteta, stvarajući višak ponude koji se pretvara u izvozni damping.
Izveštaji iz 2026. sugerišu da Kina sprovodi upravo takav scenario: oslanja se na industrijski obim i državne subvencije, daje prednost masovnoj primeni pred spektakularnim najavama i gura jeftiniju ponudu na tržište dok konkurenti ne apsorbuju pritisak na cene.
Pojedini mediji ovu strategiju opisuju kao „TikTok pristup" veštačkoj inteligenciji, uz ocenu da je cilj Pekinga da osvoji globalni tržišni udeo i po cenu odloženog profita.
Kineske laboratorije poput DeepSeek-a, Kimi-ja i Qwen-a plasiraju se kao jeftine, široko dostupne alternative koje brzo osvajaju korisnike, pritiskaju profitne marže i otežavaju američkim kompanijama premijumsko pozicioniranje cena. Komisija za ekonomsku i bezbednosnu saradnju SAD–Kina opisuje ovo kao primenu poznatog industrijskog obrasca, sada primenjenog na softver otvorenog koda i širu industrijsku bazu.
U intervjuu za podkast The Diary of a CEO, snimljenom u maju 2026, profesor Skot Galovej opisao je kinesku taktiku kao „moderni damping čelika". Prema njegovim rečima, cilj Pekinga je da jeftinu veštačku inteligenciju gura na američko tržište, obori cene, konsoliduje tržišni udeo i na kraju stekne kontrolu nad maržama. Galovej je dodao da se najbogatiji sloj američkog društva već priprema za mogući kolaps AI balona.
Istraživanje samog Fortune-a pokazuje da se jaz između SAD i Kine u veštačkoj inteligenciji do proleća 2026. gotovo istopio, iako je obim američkih privatnih ulaganja i dalje daleko veći. Ponavlja se stari obrazac iz industrije čelika: Amerika je pobedila u priči o prvenstvu, dok Kina sve izvesnije pobeđuje na terenu obima i cenovne dostupnosti.
Infrastruktura kao moć
Obe epohe povezuje ista logika: ko kontroliše infrastrukturni sloj privrede, taj oblikuje pravila igre za sve ostale. Nekada su to bili rudnici, topionice i pruge, danas su to čipovi, računarski oblaci i veliki jezički modeli. Maskov uspon do statusa prvog trilionera u istoriji, ostvaren zahvaljujući listiranju SpaceX-a, simbolički zatvara krug koji je otvorio Karnegi – kombinaciju kontrole nad ključnom infrastrukturom i sposobnosti da se ona pretvori u finansijsku i političku moć bez presedana.
Slično važi i za druge vlasnike najvećih tehnoloških kompanija, koji danas ulažu stotine milijardi dolara godišnje u AI infrastrukturu i računarske centre. Ta ulaganja postala su glavni pokretač rasta akcijskih tržišta u SAD, ali i predmet sve glasnijih upozorenja da bi mogla biti klasičan investicioni mehur, s obzirom na to da pojedina vrednovanja pretpostavljaju stope rasta prihoda koje bi bilo teško održati narednih deset godina. Ako jeftinija kineska konkurencija pritisne cene pre nego što američke kompanije uspeju da monetizuju ova ulaganja, rizik od nagle tržišne korekcije dodatno raste.
Zagovornici teze o mehuru ističu da su procene vrednosti pojedinih kompanija dostigle razmere upoređive s ulaganjima u železnicu i telekomunikacije s kraja devetnaestog veka, koja su delimično dovela do prezaduženosti i naknadnih korekcija, dok skeptici upozoravaju na moguću lančanu reakciju koja bi, preko pada vrednosti akcija i usporavanja ulaganja u data-centre, pogodila i čitav niz prateće industrije – od proizvođača poluprovodnika do kompanija koje grade energetsku infrastrukturu za potrebe veštačke inteligencije.
Odgovor regulatora
Rastuća koncentracija moći u rukama malog broja kompanija sve više privlači pažnju regulatora. Baš kao što je odgovor na moć čeličnih i naftnih barona na kraju bio zakon o zaštiti konkurencije – uključujući razbijanje Rokfelerovog Standard Oil-a 1911. godine – i danas se vodi rasprava da li postojeći propisi mogu da odgovore na koncentraciju moći koju donosi kontrola nad AI infrastrukturom.
Evropska unija je kroz Zakon o veštačkoj inteligenciji pokušala da postavi granice, ali tempo tehnološkog razvoja i dalje prevazilazi brzinu regulacije, dok je u SAD pitanje dodatno usložnjeno time što su najveće AI kompanije istovremeno i najveći politički donatori – dinamika koja takođe ima svoj presedan u doba čeličnih barona, kada su industrijalci imali direktan uticaj na kreiranje ekonomske politike.
Ima li tu šta za Balkan
Cena pristupa naprednim AI alatima i pravci u kojima će teći kapital namenjen digitalnoj infrastrukturi direktno zavise od ishoda ovog nadmetanja i van granica SAD i Kine. Ako se cene AI usluga obore usled kineskog pritiska, kompanije u jugoistočnoj Evropi mogle bi dobiti jeftiniji pristup naprednim alatima, ali bi isti pritisak mogao usporiti priliv investicija u lokalnu digitalnu infrastrukturu, jer bi globalni investitori postali oprezniji prema precenjenim AI vrednovanjima.
Za kompanije iz regiona koje grade poslovne modele oko velikih jezičkih modela, ključno pitanje neće biti samo koji je model tehnološki najnapredniji, već koji dobavljač – američki ili kineski – nudi bolji odnos cene, pouzdanosti i usklađenosti sa evropskim regulatornim standardima.
Tri scenarija „raspleta“
Svaka dominantna infrastrukturna era stvara ogromno bogatstvo, ali istovremeno postaje meta poremećaja. Krajem devetnaestog veka ta meta bio je čelik, danas je to veštačka inteligencija – a ljudi koji najviše mogu izgubiti nisu nužno oni koji greše u proceni tehnologije, već oni koji su verovali da grade budućnost, ne shvatajući da nasleđuju i ranjivosti jedne ranije epohe.
Analitičari vide tri moguća pravca razvoja: da američke kompanije zadrže tehnološku prednost dovoljno dugo da monetizuju ulaganja pre nego što ih kineska konkurencija dostigne; da dođe do postepene erozije profitnih marži po uzoru na ono što se dogodilo u industriji čelika i solarnih panela, čime bi AI alati postali dostupniji širem krugu korisnika; ili da usledi nagla korekcija vrednosti AI kompanija – mogućnost koju, prema Galovejevim rečima, već razmatra deo američke poslovne elite, a čije bi posledice, s obzirom na to koliko su akcije AI kompanija danas integrisane u penzione i indeksne fondove, daleko prevazišle granice tehnološkog sektora.
Bez obzira na to koji će se scenario ostvariti, lekcija iz doba čelika ostaje relevantna: dominacija zasnovana isključivo na tehnološkoj prednosti retko je trajna ukoliko konkurent poseduje volju da igra dugu igru zasnovanu na obimu i ceni, a ne na kratkoročnom profitu.
