Srbija godinama pokušava da popiše stvarne vlasnike kapitala, uključujući i novi zakon koji je trebalo da uredi tu oblast radi efikasnije borbe protiv korupcije i kriminala. Šta je rezultat? Prema trenutnoj evidenciji, vlasnici bogatih multinacionalki i stranih banaka koje ovde posluju su fizička lica i to srpski državljani, dok su među sumnjivim organizacijama kada je reč o finansiraju terorizma i pranju novca udruženja lovaca, izviđača, penzionera…
Ima li većeg apsurda od toga da banke, koje su zadužene za kontrolu sumnjivih transakcija i borbu protiv pranja novca, budu izuzete od zakonske obaveze da se njihovi stvarni vlasnici upišu u registar radi efikasnije kontrole tokova novca i otkrivanja potencijalno sumnjivih transakcija, piše magazin Biznis i finansije (B&F).
Upravo to se trenutno dešava u Srbiji.
Zakon o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika koji je počeo da se primenjuje 1. oktobra prošle godine, donet je kako bi se državi olakšala borba protiv korupcije i kriminala, omogućio bolji uvid u vlasničku strukturu i efikasnije utvrdila povezana lica u slučaju takozvanih „ofšor“ kompanija.
Međutim, čini se da je zakon proizveo u praksi mnoge nelogičnosti, od dugotrajnijih procedura i obimnije papirologije, preko povlašćenih firmi koje ne moraju da prikažu stvarne vlasnike, do toga da upisani stvarni vlasnici ne mogu da se ispišu iz evidencije kada to prestanu da budu, što ih može dovesti u situaciju da odgovaraju za dugove koje nisu napravili.
Još neviđeni stvarni vlasnici
Država nastoji da evidentira stvarne vlasnike kapitala od 2018. godine, kada je formirana Centralna evidencija stvarnih vlasnika u Agenciji za privredne registre (APR), a krajem prošle godine stupio je na snagu i zakon. U teoriji, to je trebalo konačno da suzbije praksu prikrivanja stvarnih vlasnika u Srbiji, koja je bila posebno izražena tokom privatizacije državnih preduzeća i, pored upliva sumnjivog novca, omogućila je i prikriveni uticaj spornih pojedinaca na ekonomske i političke procese u zemlji.
Ali, pet meseci nakon što je istekla obaveza da sva registrovana pravna lica u Srbiji u roku od 60 dana usklade podatke o stvarnom vlasništvu, postaje jasno da je zakon promašio metu. Većina multinacionalnih kompanija i stranih banaka koje ovde posluju, kao vlasnike ima upisane državljane Srbije koji su na nekima od čelnih pozicija ili su članovi odbora u tim organizacijama, ali nemaju bilo kakve veze sa njihovim vlasništvom.
Kvaka je u tome što je zakon, uz obavezu prijave stvarnog vlasništva, propisao i izuzetke na koje su se, izgleda, listom pozvali strani osnivači kompanija. Konkretno, ova mogućnost predviđena je pod oznakom „OSV6“ i dopušta da kao stvarni vlasnik može biti upisan zastupnik ili član organa registrovanog subjekta ako stvarni vlasnik ne može da se odredi.
"Elegantna“ rupa u zakonu
Formalno gledano, ove kompanije nisu u prekršaju, kaže za B&F Darko Majstorović, predsednik udruženja „Zaštitnik privrednika i preduzetnika Srbije“. Međutim, postavlja se pitanje kako je moguće da se ne može utvrditi stvarni vlasnik kada Centralni registar hartija od vrednosti vodi strukturu vlasništva, odnosno akcionara svake firme koja je registrovana kao akcionarsko društvo u Srbiji?
„Zajedničko za sve njih je da su zasigurno u stranim rukama. Zar ne bismo očekivali da sve strane banke i velike strane korporacije koje posluju u Srbiji kao sestrinske firme, imaju stranog vlasnika? Ali, podaci iz Centralne evidencije stvarnih vlasnika pokazuju nešto potpuno drugo i neočekivano – upisani stvarni vlasnici su ni manje ni više nego fizička lica i to srpski državljani”, ističe Majstorović.
Ako je ovaj zakon trebalo da onemogući anonimnost koja služi kao paravan za nelegalne aktivnosti i da na taj način štiti integritet domaćeg finansijskog sistema, zašto svi strani entiteti nemaju obavezu da to učine, odnosno mogu elegantno da je zaobiđu pozivajući se na ustupke koje sam zakon omogućava? Time postaje nejasno šta je uopšte svrha ovakvog propisa koji na takav način abolira strane korporacije.
Kazne do dva miliona dinara
Ukoliko je u našoj zemlji državljanin Srbije vlasnik jedne od najmoćnijih američkih multinacionalki u svetu, onda je on njen vlasnik i u SAD, što znači da je jedan od najbogatijih ljudi na planeti, navodi Majstorović i dodaje: „Naravno da je ovo nemoguće i reč je o ‘dopuštenom iskrivljavanju’ zakona, kako bi se prikrio stvarni vlasnik. Ovakvoj, nepoštenoj praksi pribegavaju upravo najveće firme čije vlasništvo bi trebalo da znamo, jer u Srbiji ubiru ogromne prihode i zarade koje prosleđuju matičnim kompanijama, čije stvarne vlasnike ne znamo”.
S druge strane, neka mala domaća firma u kojoj je jedna osoba najčešće i vlasnik i direktor i zapošljava tek nekolicinu ljudi, ukoliko ne prijavi stvarnog vlasnika plaća kazne koje se kreću i do dva miliona dinara.
„Ako uzmemo kao primer bilo koju malu srpsku firmu, jasno je da je prijavljeni vlasnik fizičko lice u privrednom registru i da je ta osoba registrovana kao stvarni vlasnik. To isto malo privredno društvo koje uredno plaća poreze državi i muči se da preživi, radi pod pretnjom nerealno velikih kazni za neprijavljivanje stvarnih vlasnika, dok se ogromne korporacije kriju iza zakonskih odredbi da navodno ne može da se odredi ko je stvarni vlasnik”, komentariše Majstorović.
Advokat Dušica Jež Bojović kaže za B&F da je ovaj zakon izazvao veliku tenziju kod mnogih privrednih društava jer je rok od 60 dana relativno kratak, a sam zakon je nedorečen u pogledu toga na koji način treba uskladiti dokumentaciju. Pošto nije postojala praksa koja bi mogla da usmeri privrednike kako da postupe, dešavalo se da u pojedinim slučajevima ni sama Agencija za privredne registre nije imala odgovor kako usaglasiti dokumentaciju.
Daš dinar da uđeš, tri da izađeš
Dušica Jež Bojović ističe da su se u praksi pokazale zakonske neusaglašenosti koje bi hitno morale da se reše. Naime, u situaciji kada jedan vlasnik prenese svoj celokupni vlasnički udeo kao i upravljačku strukturu na drugu osobu, jedini ovlašćeni koji ima pravo da vrši promenu u Centralnom registru stvarnih vlasnika je novi vlasnik, odnosno direktor. Ukoliko novi vlasnik ili direktor ne izvrši ovu promenu, to povlači prekršajnu odgovornost.
„Dakle, zakon ne dozvoljava ranijem vlasniku da se ispiše iz centralnog registra stvarnih vlasnika, pa on ostaje upisan nevezano od svoje volje, odnosno postaje odgovoran za dugove društva čiji više nije ni član, ni direktor niti ima više bilo kakve veze sa poslovanjem društva čiji je udeo preneo”, upozorava naša sagovornica.
Poreska uprava prilikom obračunavanja poreza uzima za relevantne izvode iz Centralnog registra stvarnih vlasnika i na osnovu ove evidencije terete se stari vlasnici, koji se nisu „ispisali“ iz registra, odnosno koji nisu ni imali mogućnost da se izbrišu iz registra, pa i za dugove koji su nastali nakon što se promenila vlasnička struktura.
Zbog toga Jež Bojović apeluje da se zakonske odredbe u tom delu promene, odnosno da se omogući brisanje ranijih vlasnika iz Centralnog registra stvarnih vlasnika, za šta sada ne postoji ni zakonska ni tehnička mogućnost.
Na spisku privrednih subjekata koji nisu ispunili obavezu upisa stvarnog vlasnika na sajtu Agencije za privredne registre trenutno se nalazi skoro 28.000 preduzeća, zadužbina, udruženja ili trastova. Uzimajući u obzir broj registrovanih subjekata, to znači da svaki šesti nije ispunio ovu obavezu.
Na pitanje B&F-a da li su ove organizacije zbog toga sankcionisane, u Agenciji za privredne registre kažu da je samo prisustvo na ovoj, takozvanoj „sivoj listi“, specifična vrsta sankcije jer su firme na taj način svrstane u kategoriju visokog rizika sa stanovišta zakona kojim se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma.
Lista jeste javna, ali joj se može pristupiti samo sa eID nalogom. Ali to vredi truda, jer saznanje da su, recimo, udruženja koja okupljaju lovce, izviđače ili penzionere identifikovana kao pretnja kada je reč o finansiranju terorizma i pranju novca, svakako uliva poverenje građanima da država svoj posao radi kako treba.
