Problem Srbije nije održivost penzijskog sistema, već to što penzije za mnoge neće biti dovoljne za pristojan život, kaže profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Mihail Arandarenko.
Penzioni Sistem u Srbiji, baziran na čuvenoj Bizmarkovoj šemi sa poslednjom domaćom varijantom „švajcarska formula+“ može da opstane još dugo, i pored toga što Srbija ubrzano stari i broj građana radnog uzrasta opada, kaže za Insajder profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Mihail Arandarenko.
Međutim, glavni problem nije održivost sistema, već činjenica da će sve veći broj penzionera imati primanja nedovoljna za pristojan i dostojanstven život a već danas rastuća penzijska nejednakost postaje vidljiva kroz porast siromaštva među starijim građanima.
„Održivost je manji problem, posebno na relativno kraći rok (recimo do 2050), od adekvatnosti, koja uskoro može da postane gorući problem, a ignorišu je i vlasti i stručna javnost. Problem adekvatnosti odnosi se na to da penzije za sve veći broj penzionera neće biti dovoljne za pristojan život iznad granice siromaštva. Siromaštvo penzionera i starih lica već sada raste, uprkos tome što su proteklih pet godina penzije rasle dosta brže od troškova života. Jednom kada se taj trend uspori, problem adekvatnosti će se pojaviti u akutnom obliku, jer pravila određivanja visine penzije našeg penzijskog sistema u kombinaciji sa radnim istorijama novih i budućih penzionera iz devedesetih i dvehiljaditih godina generišu sve veću nejednakost”, smatra Arandarenko.
Frilenseri ne utiču na sistem, a starosna granica…
Ocenjuje da frilens poslovi i nesigurni (preakrni) oblici rada trenutno imaju vrlo mali uticaj na održivost penzionog sistema u Srbiji. Govoreći o mlađim generacijama, Arandarenko kaže da nema razloga za strah da jednog dana neće imati penziju, ali upozorava da je pitanje njenog iznosa mnogo ozbiljnije.
„Oni sa ispodprosečnim primanjima mogu da sumnjaju da će imati adekvatnu penziju, od koje će moći da imaju pristojno obezbeđenu starost iznad granice siromaštva“, navodi on.
Odnos broja zaposlenih i broja penzionera problematičan, ali povojniji nego ranije
Kada je reč o odnosu broja zaposlenih i broja penzionera, Arandarenko ocenjuje da jeste problematičan, ali ističe da je situacija danas ipak povoljnija nego pre desetak godina.
Pitanje koje se nameće je i da li će Srbija morati dodatno da podiže starosnu granicu za odlazak u penziju. Sagovornik Insajdera smatra da će se to, u budućem periodu, neminovno desiti.
„Verovatno u budućnosti, za možda 20 i više godina, ali bi tada trebalo uvesti diferencirane starosne granice za odlazak u penziju, tako da se granica za odlazak u penziju ne produžava za zanimanja koja nose veći zdravstveni rizik ili podrazumevaju kraće očekivano trajanje života”, ističe on.
Profesor smatra i kako će uvoz radne snage biti neophodan kako bi Srbija ublažila posledice demografskog pada na penzioni sistem i tržište rada.
„Uvoz radne snage može i mora da ublaži problem, jer će bez njega biti nemoguće održati postojeći nivo zaposlenosti, a on je neophodan da se uspori pogoršanje odnosa broja zaposlenih i broja penzionera. Srbija svake godine gubi 50 do 60 hiljada lica radnog uzrasta samo po osnovu toga što su generacije šezdesetpetogodišnjaka za toliko veće od generacija dvadesetogodišnjaka. To će se uskoro nešto smanjiti, ali, svejedno, naše stanovništvo radnog uzrasta uskoro će pasti ispod 4 miliona (sada je oko 4,1 milion), dok je pre samo 15 godina bilo 4,9 miliona“, ističe on.
Privatna penzija – nedostižan luksuz
Profesor Arandarenko ocenjuje da privatna penzijska štednja za sada nije nužnost za mlađe generacije, već pre svega opcija dostupna građanima sa višim primanjima.
„U sadašnjoj dobrovoljnoj formi privatna penzijska štednja korisna je za one koji zarađuju više od proseka, ali je za većinu radnog stanovništva nedostižan luksuz“, navodi Arandarenko.
Kako dodaje, privatna penzijska štednja mogla bi da ima širi značaj samo ukoliko bi postala obavezna, ali upozorava da je reč o veoma kontroverznom pitanju.
„Postoje jaki argumenti i za i protiv takvog rešenja, koje bi zahtevalo ogromnu tehničku i finansijsku reformu našeg sistema“, ističe on.
Hoće li i AI-jem biti kažnjeni budući penzioneri?
Govoreći o uticaju veštačke inteligencije, automatizacije i promena na tržištu rada na budućnost penzionog sistema, profesor Arandarenko kaže da je nezahvalno davati precizne prognoze, ali upozorava da bi i ove promene, kao i prethodne velike ekonomske transformacije, mogle da stvore nove dobitnike i gubitnike.
„Nezahvalno je davati prognoze. Ali kao i kod prethodnih lomova, biće dobitnika i gubitnika, i, ako prihvatimo da gubitnici to nisu postali svojom krivicom, biće neophodno više unutargeneracijske solidarnosti nego što je bilo do sada - kao kada smo gubitnike tranzicije dodatno kaznili novim pravilima penzijskog sistema“, navodi on.
Na pitanje da li država kasni sa reformama tržišta rada i sistema doprinosa, odgovara potvrdno i dodaje da je sistem doprinosa veći problem nego radno zakonodavstvo.
„Naš sistem doprinosa je, praktično i uslovno rečeno, prepisan nemački sistem, u smislu pravila koja su vezana za to kolika će biti nečija penzija, ali sa dve velike razlike. Prva razlika je u tome da nemački sistem uključuje, sa strane minimalne i maksimalne penzije, nešto pravičnije rešenje od našeg, u smislu da se minimalne penzije štite i povećavaju, dok su više penzije dodatno oporezovane, to jest, na penzije se plaća progresivan porez kao i na bilo koji drugi prihod. Na taj način se malo smanjuje penzijska nejednakost“, kaže profesor Arandarenko.
Kao drugu veliku razliku između nemačkog i srpskog sistema, profesor Arandarenko navodi činjenicu da je, i u Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj većina građana tokom čitavog radnog veka bila formalno zaposlena i imala kontinuitet u uplati doprinosa, bez obzira na visinu zarade.
Kako objašnjava, upravo dugi radni staž i stabilne formalne karijere omogućili su da takav model funkcioniše znatno ravnomernije nego u Srbiji.
Sa druge strane, kod nas imamo devedesete godine u kojima su firme, praktično, bile ohrabrivane da isplaćuju ljudima samo topli obrok, iako ih nisu otpuštale, i dvehiljadite u kojima je bila jako velika nezaposlenost i još veća neformalna ekonomija.
„Ljudi koji sada odlaze u penziju, ili su radili za državu, imaju četrdeset godina staža, pune uplate doprinosa, ili su firme u kojima su radili, u nekim trenucima, praktično propale i nisu uplaćivale doprinose, ili su sami otišli da rade neformalno, jer nisu imali od čega da žive, ili su bili nezaposleni. Znači, tu imamo veliku podvojenost - one koji, zahvaljujući radnoj karijeri koja je bila sve vreme u javnom sektoru, mogu da računaju na koliko-toliko pristojne penzije, i one koji su bili u privatizovanom ili privatnom sektoru, koji u suštini sada odlaze sa nekim minimalnim penzijama ili blizu njih, i to sve manje postaje dovoljno za život, jer fiksni troškovi, kirije, energije, hrane rastu dosta brzo. To je glavna kritika, i ono što je, po meni, glavni problem“, zaključuje u razgovoru za Insajder profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Mihail Arandarenko.
