Nikola Jokić zaradio je u 2025. godini gotovo 49 miliona evra samo od osnovne NBA plate – cifra koja nije samo lični rekord nego i ekonomski pokazatelj koji preseca sve dosadašnje pretpostavke o plafonima zarada u evropskom i regionalnom sportu.
Taj iznos je duplo veći od plate najplaćenijeg fudbalera iz regiona, trostruko veći od godišnje zarade najboljeg bicikliste i stavlja srpskog košarkaša u segment globalnog sportskog tržišta kojem evropski sport strukturalno ne može da priđe. Kada se sve regionalne sportske zarade svedu na istu valutu, hijerarhija prestaje biti stvar percepcije i postaje matematički dokaz: NBA je liga za sebe.
U 2025. godini taj jaz nije rezultat jedne izuzetne sezone ili kratkoročnog tržišnog poremećaja, nego odraz duboko ukorenjenih razlika u poslovnim modelima sportskih liga. NBA i slični sistemi s centralizovanim prihodima, strogo regulisanim "salary capom" i globalnim medijskim pravima postavljaju gornju granicu cene sportskog talenta. Evropski sport, uključujući i najjače fudbalske lige, ostaje ispod tog plafona, bez obzira na tradiciju i popularnost, piše Bloomberg Adria.
Za sportiste iz regiona to znači jedno - najveća zarada dolazi tek kada izađu iz lokalnog ili regionalnog ekosistema i postanu deo svetskog tržišta.
Ali Jokićev slučaj nije samo priča o broju na računu. On je sistem-test koji otkriva zašto regionalni sport funkcioniše kao izvozna industrija, zašto domaće lige ostaju razvojne platforme bez završne monetizacije talenta i zašto razlika između američkog i evropskog sportskog kapitala ne nestaje uprkos globalnoj popularnosti fudbala ili evropske tradicije. U trenutku kada Luka Dončić zarađuje 40 miliona evra, a Jan Oblak 21 milion, razlika nije u kvalitetu sporta nego u poslovnom modelu koji stoji iza njega.
NBA kao referentno tržište cene talenta
Najveće i najtransparentnije zarade sportista iz regione u 2025. dolaze iz NBA lige. U evrima, godišnje osnovne plate Nikole Jokića i Luke Dončića ne samo da nadmašuju regionalne standarde nego ulaze u rang koji je u Evropi praktično nedostižan.
Jokić s godišnjom osnovnom platom od gotovo 49 miliona evra i Dončić s više od 40 miliona evra predstavljaju vrh regionalne krivulje zarada. Ti brojevi su deo javnog, strogo definisanog NBA sistema i ne uključuju dodatne komercijalne prihode, koji bi stvarnu godišnju zaradu još znatno povećali.
Važno je naglasiti da ovde nije reč samo o "američkom novcu", nego o strukturi tržišta. NBA je liga u kojoj se vrednost talenta formira kroz globalna medijska prava, ravnomernu raspodelu prihoda i predvidivost poslovanja. Upravo ta kombinacija omogućava da pojedinačni sportisti iz regiona dođu do zarada koje su višestruko veće od onih u evropskom sportu.
Evropski fudbal i njegov plafon
Evropski fudbal ostaje finansijski najjači timski sport na Starom kontinentu, ali u poređenju s NBA, njegov plafon je jasno definisan. Plate najplaćenijih fudbalera iz regiona u 2025. kreću se u rasponu od 15 do 25 miliona evra bruto osnovice po sezoni.
Jan Oblak, kao najplaćeniji primer iz regiona u velikim evropskim ligama, nalazi se na oko 21 milion evra godišnje. To je iznos koji potvrđuje elitni status, ali istovremeno pokazuje granice evropskog modela. Čak i uz bonuse i varijabilni deo ugovora, evropski fudbal teško može da konkuriše ugovorima u NBA ligi po čisto finansijskoj liniji.
Razlog nije samo u novcu vlasnika ili veličini klubova, nego u fragmentaciji tržišta. Evropski fudbal nema jedinstvenu ligu, jedinstven ugovor o medijskim pravima niti centralizovanu kontrolu rashoda. Posledica je sistem u kojem i najveći klubovi rade unutar ograničenja koja globalne lige poput NBA nemaju.
Biciklizam i individualni sportovi: drugačija matematika
Poseban slučaj u regionalnom kontekstu je biciklizam, sport koji nema javnu bazu plata, ali zato proizvodi sportiste s globalnim komercijalnim potencijalom. Najbolji primer za to je Tadej Pogačar.
Prema procenama relevantnih evropskih sportskih medija, Pogačarova ukupna godišnja zarada u 2025, uključujući timsku naknadu, bonuse, nagrade i sponzorske ugovore, iznosi oko 12 miliona evra. Taj iznos ga stavlja iznad većine evropskih fudbalskih ugovora iz regiona, iako je i dalje daleko ispod NBA vrha.
Pogačarov slučaj pokazuje kako individualni sport, uz dominantne rezultate i vidljivost na svetskom nivou, može preskočiti klasična ograničenja evropskog timskog sporta. Za razliku od fudbala, gde je igrač vezan za strukturu lige i kluba, u biciklizmu i tenisu komercijalni potencijal sportista ima mnogo veću težinu u ukupnoj zaradi.
Tenis funkcioniše po sličnom principu. Iako "prize money" u jednoj kalendarskoj godini retko dostiže nivo NBA plata, vrhunski teniseri iz regiona ostvaruju višemilionske iznose, uz dodatni prihod iz sponzorstava koji često nadmašuje nagradne fondove.
Sport regiona kao izvozna industrija
Kada se svi ovi brojevi prebace u evre i stave u isti okvir, poruka je jasna - sport u regionu funkcioniše prvenstveno kao izvozna industrija. Najveća vrednost talenta realizuje se tek kada sportista uđe u globalni sistem, NBA, svetski biciklizam, vrhunski tenis ili specifične fudbalske centre kapitala.
Domaće lige i regionalna tržišta ostaju razvojna baza. Ona proizvode talent, ali retko zadržavaju završnu fazu monetizacije. To ima dugoročne posledice ne samo za sport, nego i za širu ekonomiju sportskog ekosistema, klubovi se ponašaju kao "trading" platforme, savezi kao razvojni inkubatori, a stvarna vrednost se realizuje van granica regiona.
Za investitore, klubove i sportske organizacije to otvara ključno pitanje: Kako povećati udeo vrednosti koji ostaje u regionu? Bez rasta medijskih prava, jačanja komercijalnih platformi i profesionalizacije upravljanja, razlika između NBA ugovora i evropskih plata neće se smanjivati.
