Nakon četiri meseca od izbijanja sukoba na Bliskom istoku, cena nafte je početkom jula pala na oko 70 dolara za barel. Dakle, vratila se na nivo pre izbijanja rata. Pa ipak, efekti energetskog šoka definisaće buduće prioritete i investicione pravce na energetskim tržištima. Očekuje se da će tokovi kapitala ka energetskom sektoru dostići 3,4 biliona američkih dolara u 2026. godini, što predstavlja rast od pet odsto u odnosu na 2025. godinu.
S druge strane, u sektoru nafte se očekuje da će ulaganja opasti treću godinu zaredom, što predstavlja paradoks. Povlačenje UAE predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova koheziji OPEC-a u poslednjoj deceniji i signalizira rastući značaj nacionalnih energetskih strategija u odnosu na kolektivne mehanizme upravljanja globalnim tržištem nafte.
Šok je globalan, ali asimetričan
Geopolitički sukobi su istorijski predstavljali jedan od najznačajnijih egzogenih šokova za globalnu makroekonomsku stabilnost. Od arapskog naftnog embarga iz 1973. godine, koji je učetvorostručio cene nafte i izazvao inflaciju i recesiju širom sveta, preko rusko-ukrajinskog sukoba koji je evropske cene prirodnog gasa pogurao do rekordnih nivoa i tako doveo do najozbiljnije globalne inflacione epizode još od 1980-ih godina — interakcija između vojnih sukoba i ekonomskih poremećaja predstavlja trajnu i dalekosežnu karakteristiku modernog međunarodnog poretka.
Aktuelni sukob na Bliskom istoku je od strane Međunarodne agencije za energetiku okarakterisan kao najveći izazov globalnoj energetskoj bezbednosti u istoriji. Za razliku od prethodnih naftnih šokova na strani ponude, koji su primarno pogađali sirovu naftu i, u manjoj meri, prerađene naftne proizvode, ovaj sukob je istovremeno doveo do ograničene ponude nafte, prirodnog gasa, LNG-a, đubriva, sumpora, helijuma i aluminijuma. Drugim rečima, pored nafte i gasa, ugroženo je snabdevanje sirovinama koje služe kao kritični inputi u poljoprivrednom, prerađivačkom, građevinskom i sektoru naprednih tehnologija.
Upravo zato se ovaj sukob može uzeti kao udžbenički primer šoka na strani ponude sa širokim obuhvatom na čitav niz sirovina na šta su finansijska tržišta munjevito reagovala. Cene nafte Brent su u proteklom periodu ostvarile rast sa 72,48 dolara na početku sukoba do 118,35 dolara po barelu do 31. marta 2026, što predstavlja povećanje od preko 63% u roku od jednog meseca. Evropski TTF referentni indeks cena prirodnog gasa gotovo se udvostručio, dostigavši preko 60 evra po megavat-satu (MWh) do sredine marta.
Azijske spot cene LNG-a skočile su za 143%, na 25,30 dolara po mmBtu. Globalna tržišta akcija zabeležila su pad, globalna rasprodaja obveznica podigla je prinose na američke desetogodišnje obveznice na 4,46% — najviši nivo od jula 2025. — dok je kamatna stopa na američke tridesetogodišnje hipoteke porasla na 6,38%.
Šok je globalan, ali asimetričan — uvoznici energije su izloženiji od izvoznika, siromašnije zemlje više su pogođene od bogatih, a zemlje sa skromnim rezervama su više ugrožene od onih koje imaju popunjene rezervne kapacitete. Ukoliko se posmatra region Evropske unije, treba imati u vidu da su neke zemlje u strukturi uvoza energenata u velikoj meri oslanjale na Bliski istok.
Tako je 2025. godine, Italija uvozila 33% LNG iz Katara, Poljska 25%, a Belgija 16%. Kao rezultat poremećaja katarskog LNG izvoza, Evropa je postala 39 još zavisnija od svoja dva najveća dobavljača LNG-a — SAD i Rusije. Isto tako, Evropska unija približno 20% uvoza nafte i naftnih derivata uvozi iz zemalja Bliskog istoka koje su direktno pogođene aktuelnim sukobom.
Energetski miks pojedinih zemalja u velikoj meri zavisi od nafte i prirodnog gasa, što povećava njihovu ranjivost na rast cena energenata. U toj grupi zemalja u kojima nafta i gas čine oko 80% ukupne potrošnje energije, nalaze se Kipar, Grčka i zemlje Centralne i Istočne Evrope. Kada se, pored energetske strukture, uzme u obzir i struktura privrede sa visokim učešćem sektora koji koriste fosilna goriva, u grupu izloženih zemalja treba dodati Poljsku, Bugarsku, ali i Italiju, Španiju i Nemačku.
Međutim, fiskalni kapacitet za odgovor na ovakav šok značajno se razlikuje među državama, što se odražava i kroz njihove suverene kreditne rejtinge. Nasuprot njima, Francuska je znatno manje izložena potencijalnim posledicama ovog šoka zahvaljujući velikom broju nuklearnih elektrana koje imaju značajnu ulogu u njenom energetskom sistemu.
Osvrt na globalne investicije u energetiku u 2026. godini
Prema poslednjim procenama Međunarodne agencije za energetiku, očekuje se da će tokovi kapitala ka energetskom sektoru dostići 3,4 biliona američkih dolara u 2026. godini, što predstavlja rast od 5% u odnosu na 2025. godinu. Predviđa se da će približno 2,2 biliona dolara biti usmereno ka obnovljivim izvorima energije, nuklearnoj energiji, elektroenergetskim mrežama, skladištenju energije, gorivima sa niskim emisijama, energetskoj efikasnosti i elektrifikaciji, dok će oko 1,2 biliona dolara biti investirano u naftu, prirodni gas i ugalj.
Međutim, ovde treba imati u vidu da je približno tri četvrtine očekivanih energetskih investicija za 2026. godinu određeno odlukama donetim znatno pre izbijanja sukoba na Bliskom istoku. Budući da se ovaj sukob odvija neposredno nakon globalne energetske krize iz perioda 2021–2023. godine, za očekivati je da za investitore na listi investicionih prioriteta bude jačanje energetske bezbednosti.
Ipak, za razliku od prethodne energetske krize, koja je bila prvenstveno fokusirana na Evropu usled smanjenja isporuka prirodnog gasa gasovodima iz Rusije, posledice sadašnjih poremećaja najdirektnije se osećaju na samom Bliskom istoku i u Aziji, koja je bila odredište za 80–90% izvoza energenata iz zemalja Persijskog zaliva. Poverenje u pouzdanost tranzita kroz Ormuski moreuz ozbiljno je narušeno i moglo bi ostati krhko čak i nakon postizanja rešenja za neposredni sukob. Stoga će obnovljeni fokus na otpornost energetskih sistema i diversifikaciju izvora snabdevanja predstavljati zajednički prioritet kako za izvoznike, tako i za uvoznike energije u periodu nakon krize.
Istovremeno, biće neophodna značajna finansijska sredstva za obnovu oštećene energetske infrastrukture. Prema podacima Međunarodne agencije za energetiku, više od 30 energetskih postrojenja na Bliskom istoku je pretrpelo umerena ili ozbiljna oštećenja, uključujući rafinerije, petrohemijska postrojenja, lokacije za eksploataciju nafte i prirodnog gasa, kao i dva od ukupno 14 pogona u okviru velikog LNG kompleksa (Ras Laffan LNG Complex), čija bi obnova mogla trajati više godina. Pored toga, tokom raketnih i bespilotnih napada pogođeno je preko 20 tankera.
Ukupni troškovi obnove teško se mogu precizno proceniti, ali se očekuje da će iznositi više desetina milijardi američkih dolara. Povećane potrebe za domaćim finansiranjem u regionu mogle bi da smanje odliv kapitala ka inostranstvu, koji je poslednjih 40 godina predstavljao sve značajniji izvor finansiranja infrastrukturnih i energetskih projekata u drugim delovima sveta.
Paradoks nafte – visoke cene, niske investicije
Sukob na Bliskom istoku izazvao je ozbiljne poremećaje na tržištu nafte, ali su kratkoročne projekcije naftnih kompanija u vezi sa investicionim planovima za 2026. godinu uglavnom ostale nepromenjene. Očekuje se da će ulaganja u snabdevanje naftom opasti treću godinu zaredom, na nivo ispod 500 milijardi američkih dolara u 2026. godini, uprkos rastu prihoda većine proizvođača usled viših cena nafte. Očekuje se da će investicije u sektor prerade nafte u 2026. godini opasti na nešto više od 40 milijardi američkih dolara, što predstavlja smanjenje od približno 15% u odnosu na 2025. godinu.
Oko polovine ukupnih ulaganja biće usmereno na modernizaciju postojećih postrojenja i izgradnju novih kapaciteta (greenfield projekata), dok će preostala polovina biti namenjena održavanju postojećih rafinerijskih postrojenja. Investicije na Bliskom istoku revidirane su naniže zbog posledica sukoba, koji je značajno umanjio izvozne prihode proizvođača poput Iraka i Kuvajta, država koje nemaju adekvatne alternativne izvozne pravce mimo Ormuskog moreuza, a istovremeno je doveo i do odlaganja pojedinih investicionih projekata.
Kuwait Petroleum Corporation trenutno proizvodi naftu prvenstveno za potrebe domaće potrošnje, dok je u bahreinska kompanija Bapco proglasila stanje više sile. Irak je najavio obustavu pojedinih programa, ali je istovremeno potvrdio nastavak investicija kroz zajednička ulaganja, kao i realizaciju investicije od 5 milijardi američkih dolara u izgradnju naftovoda. U Kataru se očekuje odlaganje proširenja gasnog polja North Field, ali to ne mora nužno dovesti do smanjenja investicija, budući da su projekti zasnovani na obavezujućim ugovorima o inženjeringu, nabavci i izgradnji, unapred obezbeđenom kapitalu partnera i dugoročnim ugovorima o prodaji i kupovini prirodnog gasa.
Proizvođači nafte koji raspolažu značajnim državnim investicionim fondovima i infrastrukturom koja omogućava zaobilaženje Ormuskog moreuza, pre svega, Ujedinjeni Arapski Emirati (UEA) i Saudijska Arabija, nastoje da zadrže ili čak ubrzaju realizaciju svojih investicionih programa. Kako su UEA od 1. maja 2026. godine istupili iz OPEC-a, iz ugla energetske ekonomije ovaj korak se može tumačiti i kao prelazak sa strategije kolektivnog upravljanja ponudom radi stabilizacije cena na strategiju maksimizacije tržišnog udela i monetizacije investiranih proizvodnih kapaciteta.
Ovaj potez odražava procenu da su koristi od samostalnog povećanja proizvodnje postale veće od koristi koje proizlaze iz članstva u kartelu i koordinisanog ograničavanja ponude nafte. Kompanija Abu Dhabi National Oil Company je najavila dodelu ugovora u vrednosti od 55 milijardi američkih dolara tokom naredne tri godine, što predstavlja prvu tranšu petogodišnjeg investicionog plana ukupne vrednosti od 150 milijardi dolara. Očekuje se da će deo ovih ulaganja biti usmeren na razvoj infrastrukture koja omogućava izvoz energenata nezavisno od tranzita kroz Hormuški moreuz.
Pre izbijanja sukoba, Saudi Aramco je najavila kapitalne investicije za 2026. godinu u iznosu od 50 do 55 milijardi američkih dolara, namenjene nastavku razvoja nekonvencionalnog gasnog polja Jafurah Gas Field, kao i offshore polja Marjan Field, Berri Field i Zuluf Field. Nakon izbijanja sukoba, kompanija je potvrdila da neće menjati prethodno definisane investicione planove, pri čemu je kriza dodatno učvrstila njenu dugoročnu opredeljenost ka ulaganjima u rezerve ugljovodonika i prateću energetsku infrastrukturu.
Ostaje neizvesno da li će sukob na Bliskom istoku uticati na promenu investicionih strategija u rafinerskom sektoru, budući da bi vlade mogle postati opreznije u pogledu visokog stepena zavisnosti od uvoza naftnih derivata. Pored toga, aktuelni poremećaji mogli bi podstaći dodatna ulaganja usmerena ka povećanju komercijalnih i strateških rezervi nafte i naftnih derivata, sa ciljem jačanja energetske bezbednosti i otpornosti na buduće šokove u snabdevanju.
Van regiona Bliskog istoka, kratkoročne reakcije u pogledu investicija ograničene su neizvesnošću u vezi sa trajanjem rasta cena nafte, ali i dugim investicionim ciklusima, infrastrukturnim uskim grlima, smanjenim portfoliom istraživačkih projekata i ograničenim kapacitetima na tržištu offshore platformi za bušenje. Istovremeno, prisutni su pokazatelji da naftne kompanije postepeno revidiraju svoja očekivanja za naredne godine, polazeći od pretpostavke da će se cene nafte nakon stabilizacije tržišta zadržati iznad nivoa koji je postojao pre izbijanja sukoba, usled potrebe država da obnove svoje strateške i komercijalne zalihe.
*Autor teksta je Sanja Filipović, članak je objavljen u najnovijem broju publikacije PKS i Ekonomskog instituta, Makroekonomske analize i trendovi (MAT), za jul/avgust 2026.
