Više od polovine ukupnog broja preduzeća u Srbiji (51,03%) imalo je najmanje jednu vrstu inovacije ali velike kompanije kod nas nisu preterano inovativne pa napredak spasavaju srednje i male firme, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.
Prema Indikatoru inovativnih aktivnosti, inovacije je tokom prošle godine sprovodilo više od 48% velikih kompanija, dok je taj procenat kod srednjih iznosio oko 58%, a kod malih čak oko 67%. Najviše inovacija zabeleženo je u prerađivačkoj industriji, a zatim u naučnoj i tehničkoj delatnosti. Nasuprot tome, najmanje inovatora je bilo u sektoru snabdevanja električnom energijom, gasom i parom – svega 36,7%, piše Bloomberg Adria.
U pogledu regionalne zastupljenosti, nema iznenađenja, i u Beogradskom regionu one noce 45,8% dok je u siromašijem delu zemlje, regionu Južne i Istočne Srbije, tek 8,7%.
Zanimljivo je i da 7,3% svih poslovnih subjekata uopšte nema zaposlenih sa visokim obrazovanjem, pri čemu su to pretežno mali preduzetnici. Kada su u pitanju srednji poslovni subjekti, najviše njih ima između 10 i 24% visokoobrazovanih zaposlenih. Sličan obrazac važi i za velike kompanije – više od trećine njih ima između 10 i 24% kadrova sa višim obrazovanjem.
Kako mali prednjače
Bojana Krstić, rukovodilac Službe za inovacije Privredne komore Srbije (PKS), kaže za Bloomberg Adriju da je reč o zaista zanimljivim trendovima među srpskim kompanijama.
„Velike kompanije inoviraju znatno manje od malih i srednjih, što može delovati paradoksalno. Međutim, glavni razlog leži u unutrašnjoj strukturi i organizacionoj kulturi velikih preduzeća. Složene hijerarhije i formalizovani procesi usporavaju donošenje odluka i implementaciju novih ideja, dok male i srednje firme lako prilagođavaju svoje aktivnosti tržištu. Pored toga, velike kompanije često procenjuju inovacije kao rizične zbog velikih ulaganja, dok male firme sa manjim resursima spremnije prihvataju eksperimentisanje", kaže Krstićka.
Slično mišljenje ima i Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, koji ističe za BBA da razliku u broju inovacija većih i manjih kompanija treba tražiti u stepenu razvoja privrednih subjekata.
„Za mala i srednja preduzeća je karakteristično da moraju da više inoviraju kako bi opstali na tržištu ili nastavili rast, dok kod velikih subjekata koji su već potvrđeni na tržištu inovacije u procesu proizvodnje i pružanju usluga su nešto što je delimično manje očekivano procentualno posmatrano“, ističe Jevtović.
Potom, navodi da bi objašnjenje trebalo tražiti i u podsticajima za mala i srednja preduzeća koja nisu kvalitetno prepoznata od strane kreatora ekonomskih politika.
„Mala i srednja preduzeća su ostavljena u tržišnoj utakmici u Srbiji, kao i na polju inovacija u gotovo ravnopravan položaj kao velika preduzeća, i to pogotovu strana preduzeća koja iz svojih matica donose ogroman kapital i znanje, tako da ne postoji pozitivna diskriminacija da domaćim malim i srednjim preduzećima.", dodaje Jevtović.
Da finansijski faktori i te kako igraju značajnu ulogu, potvrđuju i iz Privredne komore Srbije. „Troškovi istraživanja i razvoja, digitalizacije, tehnološke modernizacije, sertifikacija i drugih inovativnih aktivnosti često su visoki, naročito za mala i srednja preduzeća, koja nemaju značajne interne resurse. Velike kompanije, iako raspolažu većim budžetima, ponekad odustaju od inovacija zbog percepcije rizika i potencijalno dugog perioda povraćaja investicija“, navodi Krstićka.
Podrška bi mogla/morala biti bolja
Prema njenim rečima, postojeći programi podrške – uključujući grantove, subvencije i poreske olakšice – namenjeni su da ublaže finansijske prepreke. Međutim, mnoge kompanije ne koriste dovoljno ove mogućnosti, a razlozi su višestruki.
„Složene administrativne procedure, nedovoljna informisanost o dostupnim sredstvima i strah od birokratskih komplikacija neki su od razloga. Često se dešava da preduzeća ne apliciraju jer nemaju interno znanje ili kapacitet za pripremu projekata prema zahtevima fondova i državnih programa.“, ističe ekspert PKS.
Osim finansija, prema njenim rečima značajne prepreke su i infrastrukturne i organizacione prirode.
„Nedostatak kvalifikovanog kadra za razvoj i primenu inovacija, ograničen pristup savremenim tehnologijama i tržištima, kao i slabija saradnja sa naučno-istraživačkim institucijama dodatno smanjuju sposobnost kompanija da sprovode inovativne aktivnosti", kaže Krstićka.-
Drugim rečima, problem nije samo cena inovacija, već i kompleksnost procesa njihove implementacije i neophodnost znanja i podrške da bi se ti procesi uspešno realizovali.
„Finansijski aspekt jeste važan faktor koji ograničava inovacije u Srbiji, ali nije jedini. Visoki troškovi, kombinovani sa administrativnim barijerama, nedostatkom stručnog kadra i ograničenim pristupom tehnologiji i tržištima, čine inovacije izazovnijim za realizaciju. Da bi se inovativne aktivnosti povećale, potrebno je ne samo obezbediti finansijske podsticaje već i olakšati pristup njima, razvijati kapacitete firmi, podsticati saradnju sa naukom i unaprediti infrastrukturu i mreže podrške."
Može li privreda Srbije da sarađuje s naukom
Na pitanje da li je privreda u Srbiji spremna na sistemsku saradnju sa naukom, Krstićka ističe da postoji potencijal za saradnju sa naukom, ali da još nije dostignut nivo sistemske i široko primenjene interakcije.
„Tradicionalno, akademske institucije su fokusirane na teorijska istraživanja i naučni rad, dok industrija traži praktična rešenja koja mogu odmah da se primene u proizvodnji, tehnologiji ili uslugama. Ova razlika u prioritetima često dovodi do jaza između ponude i potražnje za inovativnim znanjem"
S druge strane, navodi, postoje primeri uspešne saradnje koji pokazuju da model može funkcionisati.
„Klasteri, tehnološki parkovi, startap ekosistemi i pojedinačne kompanije koje ulažu u R&D projekte sa univerzitetima pokazuju da saradnja donosi rezultate – od novih proizvoda do unapređenja procesa i razvoja kompetencija zaposlenih. Međutim, takvi primeri su još uvek koncentrisani u određenim sektorima i retko predstavljaju sistemsko pravilo."
Prave odluke počinju sa pravim informacijama
Prema mišljenju Nenada Jevtovića, srpskim privrednicima se svašta može zameriti, ali i odati priznanje za sposobnost preživljavanja u teškim vremenima i ekonomskim krizama.
„Ipak, za saradnju sa naukom potrebno je da Ministarstvo privrede bude lider u njihovom povezivanju kako bi se uspostavilo dodatno poverenje, ali i pronašla sredstva za naučnike da implementiraju svoje znanje u privredi. Taj sistem trenutno ne postoji, usled ograničenih finansijskih i ljudskih kapaciteta Ministarstva privrede, koje je sistemski marginalizovano u poslednje tri decenije. Ovo ministarstvo bi trebalo da finansira rad naučnika kroz konkretne projekte inovacija koje privredni subjekti zatraže. Na ovaj način bi se uloženi novac vratio kroz veće budžetske prihode, rast i kvalitet zaposlenosti i izvoz", rekao je on za Bloomberg Adriju.
