Krajem 1400-ih Italija je bila dragulj Evrope. Venecija je vladala morima, Firenca je dominirala umetnošću i finansijama, a Milano trgovinom i tehnologijom. Nijedan deo Zapadnog sveta nije bio napredniji. Ipak, u roku od nekoliko decenija izgubila je i političku nezavisnost i ekonomsku nadmoć. Danas Evropi preti slična sudbina, piše ekonomista Andrea Dugo za briselski Politico.
Nekada predmet zavisti celog sveta, evropska prednost je izbledele. EU nije samo politički podeljena — ona zaostaje u industrijama koje će oblikovati ostatak veka. Mladi talenti odlaze u SAD i Aziju, dok evropska ekonomija sve više liči na muzej na otvorenom, posvećen sopstvenim dostignućima iz prošlosti.
Bilo da je reč o rastu, tehnologiji, industriji ili životnom standardu, Evropa rizikuje da postane provincija u svetu koji oblikuju drugi. I zato ima šta da nauči iz uspona i pada italijanske renesanse.
Upozorenja su jasna: od 2008. godine, BDP EU porastao je svega 18 procenata, dok su SAD rasle duplo brže, a Kina skoro tri puta. Turizam na evropskom kontinentu i dalje cveta, ali milioni koji jure savršenu Instagram sliku nisu dovoljni da nadoknade stagnaciju — a nose i svoju cenu.
Pad životnog standarda u Evropi podseća i na renesansnu Italiju. Oko 1450. godine, prihodi po glavi stanovnika u Italiji bili su 50 odsto viši nego u Holandiji. Sto godina kasnije, Holanđani su bili 15 odsto bogatiji, a do 1650. skoro dvostruko.
Savremena Evropa propada još brže. Godine 1995. nemački BDP po glavi stanovnika bio je 10 odsto viši od američkog, dok su danas SAD 60 odsto ispred. Ovim tempom, nivo nemačkog blagostanja mogao bi u jednoj generaciji da padne na trećinu blagostanja preko Atlantika.
Baš kao i u Italiji renesanse, ekonomska slabost odražava dubok tehnološki jaz. Venecija, nekadašnja kraljica mora, držala se stare tehnologije i platila cenu. Njene galije, nepobedive na mirnom Mediteranu, nisu mogle da pariraju okeanskim karavelama koje su Španiju i Portugaliju odvele širom sveta.
"Istorija se ponavlja"
Evropa danas ponavlja istu grešku: u veštačku inteligenciju ulaže jedva 4 odsto onoga što ulažu SAD. OpenAI danas vredi 500 milijardi dolara, dok najvredniji evropski AI startap, Mistral, vredi samo 15 milijardi. A iako je Evropa pionir u kvantnoj nauci, zaostaje u komercijalizaciji — jedna američka kompanija, IonQ, prikupila je više kapitala nego sve evropske kvantne firme zajedno.
Čak i sektor baterija posrće: švedski hvaljeni Northvolt raspao se u martu, da bi ga odmah preuzeo startap iz Silicijumske doline.
Ni tradicionalne industrije ne stoje bolje. Tri najveća nemačka proizvođača automobila zajedno vrede tek osminu Tesle. Ericsson i Nokia, nekada giganti mobilnih mreža, kaskaju za azijskim suparnicima u 5G tehnologiji. Francuski Arianespace, nekada dominantan u lansiranju satelita, danas se oslanja na rakete tehnološkog milijardera Ilona Maska.
Problem nije u izumima — već u njihovom obimu. I pored vrhunskih inženjera i univerziteta, skoro 30 odsto evropskih jednoroga prešlo je u SAD od 2008. godine, odnoseći sa sobom i preduzetnički duh. Kontinent očigledno rađa ideje, ali ih Amerika razvija i monetizuje — još jedna paralela sa Italijom, koja je davala talente dok su drugi gradili imperije. Njeni najveći istraživači — Kolumbo, Kabot, Vespuči, Veracano — školovali su se kod kuće, ali su plovili pod tuđim zastavama.
A problem je... politika
Suštinski problem, tada i sada, jeste politika. Poput italijanskih zavađenih gradova-država u 1500-im, moderna Evropa je razjedinjena i slaba. Glavni gradovi se spore oko energije, duga, migracija i industrijske politike; zajednička odbrambena strategija ostaje samo ambicija; a planovi za udružena tehnološka ulaganja ili dublje tržište kapitala tonu u beskrajnim debatama.
Upravo je ta razjedinjenost uništila Italiju, pretvorivši je u plen stranih sila koje su je silom podelile. Današnja Evropa, zbog sličnih podela, ostaje ranjiva: Vašington određuje odbranu; Rusija preti na istoku; Kina dominira lancima snabdevanja; Silicijumska dolina upravlja digitalnom ekonomijom.
Ali da li je sve to neizbežno? Ne mora da bude.
EU je izgradila institucije koje Italija renesanse nije mogla ni da zamisli: jedinstveno tržište, zajedničku valutu, parlament. I dalje poseduje vrhunske istraživačke centre i prednjači u naprednoj industrijskoj proizvodnji, farmaciji, vazduhoplovstvu, zelenoj energiji i dizajnu. Kontinent još može da vodi — ali samo ako deluje.
Šesnaestovekovna Italija nije imala takvu šansu. Geografija ju je zarobila u Mediteranu dok su se trgovinski putevi preseljavali na Atlantik; trgovina je stagnirala; nove brodske tehnologije ostavile su njene flote u prašini; a njeni najbistriji umovi odlazili su u svet. Ali Evropa danas nema takvo ograničenje.
Ništa je ne sputava osim sopstvene političke uzdržanosti i razjedinjenosti.
Evropa mora da prihvati troškove danas kako bi izbegla najveći sutra: beznačajnost. Mora snažno da ulaže u nove tehnologije — AI, kvant, svemir, biotehnologiju — kao i u stvaranje stvarne odbrane i dubokog tržišta kapitala, kako bi startapi mogli da rastu kod kuće.
Recepti su poznati. Bivši italijanski premijer Mario Dragi detaljno ih je izložio u svom izveštaju o budućnosti EU. Ono što nedostaje jeste — politička volja.
Nekada srce Evrope, Italija je vremenom postala zemlja posetilaca, a ne inovatora. Lekcija istorije je jasna: kultura preživljava, ali moć iščezava. EU još ima vremena da izbegne takvu sudbinu.
Evropljani mogu ili da se probude ili da se pomire s tim da postanu kontinent spomenika i odjeka prošlosti.
