Usputno, Miršajmer iznosi jednu opservaciju koja je izuzetno važna za ekonomiste. On piše:
"Mejnstrim ekonomisti mogu da se fokusiraju na podsticanje ekonomske konkurencije unutar suštinski kooperativnog svetskog sistema jer gotovo uopšte ne obraćaju pažnju na to kako države razmišljaju o sopstvenom opstanku u međunarodnoj anarhiji, u kojoj je rat uvek moguća opcija. Zbog toga koncepti poput bezbednosne konkurencije i balansa moći – koji su od suštinskog značaja za proučavanje međunarodne politike – nemaju nikakvo mesto u konvencionalnoj ekonomiji… Štaviše, ekonomisti imaju tendenciju da daju prednost apsolutnim dobicima jedne države, a ne njenim relativnim dobicima, što znači da u velikoj meri ignorišu ravnotežu moći.“
Nesposobnost ekonomista da smisleno govore o savremenim međunarodnim ekonomskim odnosima postala je bolno očigledna u njihovim, ponekad čak i patetičnim pokušajima da američkom rukovodstvu drže lekcije iz osnova ekonomije, ne shvatajući da politika koju sprovodi američko rukovodstvo – kako za vreme Trampa prvi i drugi put, tako i pod Bajdenom – nije usmerena na poboljšanje položaja američkih potrošača ili radnika, već na usporavanje uspona Kine i očuvanje američke globalne hegemonije. Ta nesposobnost da se suoče sa stvarnošću proističe iz krajnje redukcionističkog metodološkog stava prema kojem je blagostanje pojedinca funkcija isključivo njegovog apsolutnog dohotka. Sa takvom pretpostavkom postaje potpuno neshvatljivo zašto bi neko (u ovom slučaju država – Sjedinjene Američke Države) uopšte ušao u carinski rat i primenio druge politike koje smanjuju blagostanje sopstvenih građana (dok istovremeno smanjuju blagostanje i u Kini i u ostatku sveta). Politika koja ne samo da podrazumeva igru s negativnim rezultatom, već je i svesno oblikovana kao politika gubitaka za obe strane – i za onog ko je sprovodi i za onog ko je meta – potpuno je nerazumljiva za takve ekonomiste.
Ali u stvarnom svetu, to zaista ima smisla. Ekonomisti skloni pojednostavljenom pristupu to ne mogu da shvate jer je njihov metodološki okvir pogrešan i zastareo: on ne uzima u obzir relativnosti – to jest, važnost, zadovoljstvo ili korisnost koju mi kao pojedinci, a još više države i njihove vladajuće elite, izvlačimo iz toga što smo bogatiji ili moćniji od drugih.
Kada bi u svoje funkcije korisnosti dodali još jedan argument – relativnost, bilo u odnosu na prihod druge osobe, bilo u odnosu na moć drugih država – morali bi da kažu nešto što ima smisla. Ovako su svedeni na beskonačno ponavljanje trivijalnosti. Moć nije samo to da je meni dobro; moć je da mi je bolje nego tebi. Moj apsolutni prihod može biti niži nego u nekom alternativnom stanju sveta, ali ako je razlika između naša dva prihoda veća (i u moju korist), možda bih i dalje više voleo to stanje.
Politika ekonomskih gubitaka za obe strane (lose-lose) upravo je ono što američka vlada sprovodi. Zahtev nacionalne bezbednosti, onako kako ga vidi američka politička elita, jeste da troškovi nametnuti Kini (u vidu usporavanja privrednog rasta, odlaganja tehnološkog razvoja itd) budu veći od ekvivalentnih troškova koje trpe Sjedinjene Američke Države. U nedavnom članku časopisa „Foreign Affairs“, Stiven Dž. Bruks i Ben A. Vagel navode više scenarija koje je razradio Centar za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, a koji u gotovo svim slučajevima pokazuju da je politika obostranih gubitaka štetnija po Kinu nego po SAD. Sličan zaključak izneo je i jedan think-tank iz Pekinga, a na koji se poziva „Volstrit žurnal“ („Peking se priprema za novu rundu sukoba Tramp vs. Kina“, 2. maj 2024, str. 8): gubitak BDP–a za Kinu bio bi tri puta veći nego za Sjedinjene Države.
Da li će ta politika zaista dovesti do takvog ishoda može se s pravom dovesti u pitanje. Legitimna rasprava među ekonomistima i politikolozima zato bi trebalo da se fokusira na to da li bi politika obostranih gubitaka poboljšala ili pogoršala relativnu poziciju Sjedinjenih Država. Na primer, moglo bi se tvrditi ovo drugo, ako se uoči da su pokušaji SAD da ograniče kanale prenosa visoke tehnologije ka Kini – paradoksalno, iz američke perspektive – naveli Kinu da udvostruči napore na razvoju domaćih izvora visokih tehnologija, čime nije usporeno, već ubrzano njeno sustizanje SAD-a. Takođe bi se moglo reći da bi Kina, pod pritiskom, mogla diverzifikovati izvore snabdevanja i postati otpornija na šokove na duži rok; ili da bi mogla ozbiljnije pristupiti povećanju domaće potrošnje. To su legitimne i suštinski važne teme za raspravu. Ali politika obostranih gubitaka mora se uzeti kao polazna tačka.
Bajden i Tramp sprovode politiku koja, posmatrana spolja i procenjivana prema načinima na koje se javnosti predstavlja („poboljšanje položaja američkog radnika“, „povratak poslova u Sjedinjene Države“), verovatno neće doneti očekivane rezultate. Oni tu politiku brane tvrdnjom da je vođena ekonomskim interesima određenih segmenata američkog stanovništva, jer ni Bajden ni Tramp ne mogu otvoreno da kažu da je ta politika u stvarnosti potpuno ravnodušna prema interesima američkih radnika i potrošača – pa čak spremna i da ih žrtvuje – i da je njena glavna motivacija zapravo želja da Kina pretrpi veću štetu nego Sjedinjene Države.
Komentatori tako kritikuju nešto što je nevažno, odnosno nešto što nije stvarni cilj te politike, i time sebe čine smešnima. Veruju da, držeći lekcije iz osnovne ekonomije, pokazuju koliko su vladajuće elite u zabludi, dok u stvarnosti samo otkrivaju neadekvatnost sopstvenog metodološkog aparata.
Ovaj krajnje redukcionistički pristup neoklasične, a kasnije i neoliberalne ekonomije ne pokazuje svoju neadekvatnost samo u ovom slučaju. Razlog zbog kojeg mi je neadekvatnost na koju ukazuje Miršajmer privukla pažnju jeste to što je paralelna sa istom vrstom neuspeha koju mejnstrim ekonomisti pokazuju kada je reč o razumevanju i proučavanju nejednakosti. Problem je isti: ako pretpostavite da je jedini argument u funkciji korisnosti pojedinca nivo njegovog dohotka, i da relativni položaji (tj. njegov odnos u poređenju s drugima) nisu važni, tada će nejednakost – koja se po definiciji bavi upravo relativnim razlikama – biti isključena iz ozbiljnog proučavanja u ekonomiji, ili će, kao što je to bio slučaj u poznatim udžbenicima, biti svedena na fusnote i dodatke. Ako ekonomija, povrh toga, zamišlja da društvene klase ne postoje, nejednakost će biti dvostruko zanemarena. Ta namerna ignorancija nije bila – kako tvrdim u osmom poglavlju knjige „Vizije nejednakosti“ – anomalija u neoklasičnoj ekonomiji. Ona je duboko ukorenjena u njenoj metodologiji i sve dok se mejnstrim ekonomija ne natera da izađe iz svog redukcionističkog pogleda na ljudsku prirodu i zaborava na klasnu strukturu, ona neće imati gotovo ništa suštinski da kaže ni o nejednakostima unutar društava, niti o međunarodnoj ekonomiji u kojoj velike sile koriste ekonomske instrumente kako bi oslabile jedna drugu.
