Proizvoditi uz potrošnju ekološki dobijene energije je odlična stvar, od uvođenja CBAM taksi i finansijski značajna, ali ako je „samo pokrivena“ sertifikatima o kupljenoj zelenoj energiji u Srbiji to neće kompaniju spasiti od plaćanja takse na granici EU. Međutim, postoji značajan benefit na drugoj strani.
„CBAM sistem ne priznaje garanciju porekla energije koja je utrošena u proizvodnji (i transportu) jer u direktivama EU i dalje postoji obveza direktne veze proizvođača i korisnika. Ali to, naravno ne znači da su garancije nebitne jer značajno mogu da smanje karbonski otisak kompanije. Čak sveduj na nulu a to je bitno za ESG izveštaje“, ukazuje Tanja Lindel, menadžerka projekta Responsible Business Hub (RBH) u Privrednoj komori Srbije.
Lindel je na konferenciji „Tržište električne energije: podaci, standardi, skladišta — nova pravila igre“, koju je za kompanije organizovala Privredna komora Beograda – Privredna komora Srbije napomenula da za razliku od GHG protokola (Greenhouse Gas Protocol, emisije gasova staklene bašte) i nekih drugih direktiva u domenu finansijskog izveštavanja, ovo je jedna od prvih direktiva koja direktno nameće finansijsko opterećenje za emisije.
„Praktično, za emisije ugrađene u robu koja se uvozi u Evropsku uniju, naše kompanije će imati određeno finansijsko opterećenje. CBAM direktiva ne priznaje i ne prihvata garancije porekla. Dakle, ako kupite garancije porekla i očekujete da ćete njima moći da prebijete indirektne emisije koje se prijavljuju u okviru CBAM-a, to nije moguće. I to ne važi samo za nas — važi za sve“, ističe Lindel.
Ovo je izuzetno ozbiljan problem kada govorimo o električnoj energiji kao ključnom inputu. Postoji mnogo kompanija koje se bave proizvodnjom i trgovinom električne energije iz obnovljivih izvora, a koje su praktično stavljene u isti koš kao i svi ostali. Sve što se izvozi na tržište Evropske unije i distribuira kroz mrežu tretira se kao jedan isti miks — niti garancije porekla, niti poreklo iz obnovljivih izvora se ne mogu priznavati.
„Na to je Energetska zajednica ukazala kao na ozbiljan nedostatak u primeni direktive, i vođene su brojne polemike na tu temu. Evropska komisija, kroz radnu grupu koja se bavi revizijom direktive, iznela je predlog da se prizna ideja ugovora i garancija porekla i da se ukine uslov direktne fizičke veze potrošača sa obnovljivim izvorom energije — što je do sada bio izrazito ograničavajući faktor. Međutim, to još nije izglasano, i svi se nadaju da će biti uzeto u obzir, jer ovakvo pravilo kakvo trenutno važi uopšte nije stimulativno ni za decentralizaciju ni za dalje ulaganje u obnovljive izvore“, objašnjava stručnjakinja iz PKS-a.
Dakle, ako gledamo garancije porekla, one ništa ne znače za CBAM ali mogu u velikoj meri da pomognu finanijskom izveštavanju ESG otisku firme, i zato dobre kompanije u razvijenim zemljama u to investiraju novac (i kadrove i infrastrukturu).
„Neke kompanije to rade jer im je to kompanijska politika i opredeljenje u poslovanju prema dobavljačima. Neke žele da na taj način podrže decentralizaciju. Ako pogledamo primer Google data centra u Belgiji — nema geografske podudarnosti. Centar koristi energiju u Belgiji, a garancije porekla kupuje u Skandinaviji — ali su svakako uložili i mogu ih koristiti u okviru GHG protokola. Oni su tako drastično smanjiti svoj otisak, na nulu. To je ’računovodstveno smanjenje’ emisija i potpuno je legitimno“, ističe Lindel.
Kompanije mogu da kombinuju i različite alate. Tako radi Ikea kao globalni igrač, s fokusom na evropske operacije.
„Ikea kombinuje ulaganje u obnovljive izvore energije u sopstvenim fabrikama i distributivnim centrima, nabavlja različite garancije porekla i sklapa raznovrsne ugovore sa dobavljačima. Na taj način dovela je svoju market-based vrednost emisija na nulu i s pravom objavljuje da 100% svojih evropskih operacija pokriva obnovljivim izvorima energije. Čak i u zemljama gde nema sopstvene fabrike ili direktnog ugovora sa dobavljačem, ulaganje u garancije porekla može dovesti do potpunog pokrića indirektnih emisija, što kompaniji daje osnov da iskazuje niskokarbonski karakter svojih posrednih aktivnosti“, kaže Lindel.
Kako se obračunava karbonski otisak?
Električna energija se u evropskom GHG sistem u nalazi u okviru Scope 2, koji se bavi indirektnim emisijama iz potrošnje električne energije. Sama formula nije komplikovana: uzmeš koliko si energije potrošio, pomnožiš sa emisionim faktorom za električnu energiju i dobiješ količinu emisija za Scope 2. Međutim, unutar Scope 2 postoji određena složenost u proračunu, i to nije neopravdano.
U GHG protokolu predviđena su dva pristupa za računanje indirektnih emisija. Jedan je location-based (geografski), a drugi market-based. Kada govorimo o prvom pristupu, location-based, on računa emisije prema prosečnom energetskom miksu mreže u datoj zemlji ili regionu.
„Kada bismo računali koliko je emisija od neke prosečne kompanije u Srbiji, mi bismo, prema location-based pristupu, uzeli potrošnju električne energije i pomnožili je sa nacionalnim emisionim faktorom za Srbiju. Prema važećem pravilniku za konverziju finalne u primarnu energiju, emisioni faktor za Srbiju iznosi 1,09 tona CO₂ po megavat-satu. Generalno, location-based pristup daje više vrednosti emisija od ostalih pristupa, a u slučaju Srbije taj emisioni faktor je posebno visok. Drugi pristup računanju emisija je market-based, i tu dolaze u obzir različiti ugovori — Power Purchase Agreement (PPA) ugovori i garancije porekla — kojima se dokazuje da je kupljena energija iz obnovljivih izvora. Dakle, kompanijama se daje mogućnost da, ukoliko su uložile u energiju iz obnovljivih izvora i poseduju odgovarajuću dokumentaciju, rezultat iskazuju prema market-based principu, bez obzira na to što fizički vuku struju iz mreže“, objašnjava Lindel.
Ozbiljne uštede
Kada kompanija prikazuje indirektne emisije u skladu s GHG protokolom, mora ih prikazati i po location-based i po market-based principu. Ukoliko nema ugovora ili garancija porekla, market-based rezultat se računa korišćenjem emisionog faktora rezidualnog miksa. Nedavno je objavljen zvanični rezidualni miks za svaku zemlju — vrednosti su negde oko 0,8 t/MWh za neke zemlje, tako da se već time vidi potencijalni nivo uštede.
Uzmimo primer: kompanija troši 10.000 MWh godišnje. Prema location-based pristupu, koristila bi srpski emisioni faktor iz pravilnika (1,09 t/MWh) i dobila bi otprilike 10.900 tona CO₂. Kada bi prikazala rezultat prema market-based principu, bez ikakvih garancija porekla ili ugovora, koristila bi rezidualni miks i rezultat bi bio oko 8.450 tona CO₂ — to je ušteda od oko 2.450 tona CO₂.
„Ako bi ta kompanija uložila određena sredstva u garancije porekla, mogla bi smanjiti svoj rezultat na 2.000–3.000 tona CO₂ ili čak niže. I tu govorimo o računovodstvenom smanjenju emisija, koje se ne klasifikuje kao greenwashing. To je ulaganje u dekarbonizaciju, samo bez neposrednog fizičkog efekta. Kroz garancije porekla ili plaćanje premije za zelenu energiju i slične aranžmane, vi zapravo investirate u poboljšanje neto-efikasnosti sistema u budućnosti“, ističe Lindel.
