Referentne cene nafte i gasa koje se formiraju na međunarodnim tržištima predstavljaju tržišne indikatore koji integrišu trenutne tržišne uslove i očekivanja o budućim kretanjima. S obzirom da deluju preko više transmisijskih kanala, rast cena energenata utiče istovremeno na inflaciju, ekonomski rast, platnobilansne pozicije, a samim tim i na ekonomske politike. Efekti energetskog šoka, zavise od trajanja, intenziteta i obima intervencija koje su na raspolaganju zemljama za ublažavanje efekata. Empirijski podaci za EU pokazuju da je rast cena energenata 2022. godine imao karakteristike stagflacionog šoka. Efekti su bili duboki i višedimenzionalni, obuhvatajući kratkoročne makroekonomske poremećaje, ali i dugoročne strukturne transformacije.
Referentne cene nafte i prirodnog gasa na međunarodnim tržištima formiraju se na osnovu ponude i tražnje na organizovanim berzama i trgovačkim čvorištima, pri čemu ključnu ulogu imaju standardizovani ugovori i visoka likvidnost tržišta. Za referentnu cenu nafte, Evropa prati cenu Brent nafte26 koja se formira na osnovu trenutne (spot) i fjučers trgovine, uz uključivanje očekivanja tržišnih učesnika, troškova skladištenja i transporta, kao i premije za rizik uslovljene geopolitičkim faktorima. Slično tome, referentna cena prirodnog gasa reflektuje ravnotežu regionalne ponude i tražnje, ali i uticaj globalnog tržišta, sezonskih varijacija i regulatornih okvira. U oba slučaja, referentne cene ne predstavljaju administrativno utvrđene vrednosti, već tržišne indikatore koji integrišu trenutne tržišne uslove i očekivanja o budućim kretanjima, tako da služe kao osnova za formiranje ugovornih cena i analizu energetskih tržišta.
Usled sukoba na Bliskom istoku, gotovo je obustavljen saobraćaj kroz Ormuski moreuz kroz koji se inače odvijao transport 20% globalne trgovine naftom i gasom. Prekidi u snabdevanju su doveli do snažne volatilnosti cena ovih energenata na svetskim berzama. Cena fjučersa na Brent naftu je nakon izbijanja sukoba dostigla najvišu vrednost 31. marta kada je bila 118 USD po barelu, što je ujedno najviša cena od 6. juna 2022. godine, da bi u sredu 8. aprila pala na 94,4 USD nakon što je objavljena dvonedeljna obustava sukoba. Neposredno pre izbijanja sukoba na Bliskom istoku, cena fjučersa na Brent naftu je bila oko 70 USD, tako da ovaj rast odražava povećanu geopolitičku neizvesnost i kratkoročne poremećaje.
Sa teorijskog aspekta, cena fjučersa se formira na osnovu odnosa između trenutne (spot) cene, troškova skladištenja i finansiranja, kao i očekivanja tržišnih učesnika o budućim kretanjima cena. U praksi, međutim, značajnu ulogu ima i premija za rizik, koja raste u uslovima neizvesnosti. Trenutna terminska struktura cene, ukazuje na to da su kratkoročni ugovori skuplji od dugoročnih (tzv. backwardation), što sugeriše postojanje privremenih ograničenja u ponudi (nedovoljna ponuda, logistički poremećaj, geopolitički rizik) i očekivanje stabilizacije cena u narednom periodu.
U poređenju sa 2022. godinom, sadašnje cene fjučersa nafte više reflektuju povećani rizik nego fundamentalnu nestašicu na globalnom tržištu nafte. Trenutno izražena volatilnost cena nafte je pod snažnim uticajem većeg broja faktora koji iz dana u dan pozitivno ili negativno utiču na očekivanja. Na primer, na rast cena deluje eskalacija sukoba kao i vesti o uništavanju energetske infrastrukture. Prema poslednjim informacijama na Bliskom istoku su oštećena 72 energetska infrastrukturna objekta, dok su ukrajinski napadi na rusku energetsku infrastrukturu oštetili najmanje 40% ruskih kapaciteta za izvoz nafte. S druge strane, na pad cene nafte deluju inicijative o pregovorima za prekid sukoba, odluka o privremenom ukidanju sankcija za rusku naftu, odluka Međunarodne agencije za energetiku o puštanju zaliha, itd.
Empirijska literatura ukazuje na to da percepcije i očekivanja imaju statistički značajan, ali ipak kvantitativno ograničen uticaj na kretanje cena nafte. Ovaj uticaj se, pre svega, manifestuje kroz tržište fjučersa, gde se očekivanja o budućim kretanjima integrišu u tekuće cene, kao i kroz spekulativnu tražnju i upravljanje zalihama. Ipak, većina empirijskih istraživanja pokazuje da su fundamentalni faktori, poput globalne ponude i tražnje, dominantni u određivanju dugoročnog nivoa cena, dok očekivanja deluju kao mehanizam koji pojačava kratkoročne fluktuacije i volatilnost. U tom smislu, percepcije i očekivanja deluju kao važan transmisioni kanal kroz koji se postojeći šokovi, poput geopolitičkih poremećaja ili promena u globalnoj ekonomskoj aktivnosti, dodatno reflektuju na dinamiku tržišta nafte.
Za Evropu se kao vodeća referentna cena gasa, u kojoj se indeksira većina ugovora (spot i futures), uzima ona koja se formira na holandskom TTF-u (Title Transfer Facility, TTF).27 Cena gasa 8. aprila na TTF-u je u odnosu na prethodni dan spuštena sa 50 na 45 EUR/MWh, u velikoj meri zbog najave obustave sukoba na dve nedelje. Pre izbijanja sukoba, cena gasa je bila oko 30 EUR/MWh, da bi maksimalna cena od 61,54 EUR/MWh bila dostignuta 19.marta, što je daleko ispod rekordne cene od 339,2 EUR/MWh od 22. avgustu 2022. godine. U odnosu na prethodni mesec, cena gasa u aprilu je redukovana, uprkos tome što je mart zabeležio rekordan rast od 60%. Toplije vremenske prilike i veća proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora energije, trenutno ublažavaju potražnju i sprečavaju dalji nekontrolisani rast cena. Pa ipak, popunjenost evropskih skladišta gasa je nivou od 28%, što ukazuje na ranjivost dok se konkurencija sa Azijom za tečni prirodni gas intenzivira.
Efekti porasta cene nafte i gasa
Kretanje cena nafte i gasa predstavlja jedan od najvažnijih eksternih determinanti inflacije čiji se efekti odražavaju direktno i indirektno na opšti nivo cena. Direktni efekat se sagledava preko neposrednog uticaja na porast troškova goriva i transporta, dok rast cene gasa direktno utiče na cenu električne energije i grejanja, naročito u zemljama u kojima gas ima značajno učešće kao input u proizvodnji energije. Indiraktni efekat deluje preko porasta troškova u industriji, poljoprivredi i uslugama, što se dalje prenosi na krajnje cene proizvoda (tzv. cost-push inflation). Isto tako, rast cena energije doprinosi inflacionim očekivanjima i vrši pritisak na zarade, čime se stvara sekundarni inflatorni pritisak i produžava trajanje inflatornog šoka.
Pored direktnog i indirektnog efekta na cene, Međunarodni monetarni fond (MMF) izdvaja i dohodovni efekat čija suština je da povećanje cena energije dovodi do smanjenja realnog raspoloživog dohotka domaćinstava i preduzeća. Kako su prihodi domaćinstava u kratkom roku relativno fiksni, to dovodi do pada agregatne tražnje, što negativno utiče na ekonomski rast. Sličan mehanizam važi i za preduzeća gde viši troškovi energije smanjuju profitabilnost, ograničavaju investicije i usparavaju nivo proizvodnje i smanjuju zaposlenost. U međunarodnom kontekstu, dohodovni efekat je dodatno naglašen kod neto uvoznika energije (što je većina evropskih zemalja), jer rast cena energenata podrazumeva i odliv dohotka ka zemljama izvoznicama energije, čime se dodatno smanjuje domaća ekonomska aktivnost. Ukupno posmatrano, dohodovni efekat funkcioniše kao mehanizam kroz koji energetski šokovi „izvlače” kupovnu moć iz ekonomije, smanjujući potrošnju i usporavajući privredni rast.
Iako ne postoji formalizovano univerzalno pravilo, empirijske analize MMF-a ukazuju na relativno stabilne obrasce uticaja cena energenata na makroekonomske agregate. Prema nalazima iz publikacija kao što su World Economic Outlook i analitičkih radova MMF-a, rast cena nafte i gasa ima neposredan pozitivan efekat na inflaciju i negativan uticaj na ekonomski rast, pri čemu se procenjuje da povećanje cene nafte od 10% može podići inflaciju za približno 0,2–0,4 procentna poena, dok istovremeno smanjuje realni BDP za oko 0,1–0,3 procentna poena, uz značajne varijacije među zemljama.
Ipak, intenzitet efekta varira među zemljama u zavisnosti od energetske zavisnosti od uvoza, strukture energetskog miksa i mera državne intervencije (subvencije, ograničenja cena). Upravo iz tog razloga, i najava MMF, Svetske banke i Međunarodne agencije za energetiku da će zajednički delovati kako bi pomogle zemljama sa visokim nivoom zaduženosti i ograničenim pristupom sredstvima koja bi se mogla koristiti za ublažavanje efekata energetske krize.
Empirijska potvrda efekata porasta cene energenata
Jedan od najboljih empirijskih primera kako nagli rast cena nafte i posebno gasa, direktno može generisati široko rasprostranjenu inflaciju, najbolje se može videti na primeru zemalja Evropske unije (EU) tokom energetske krize 2022. godine. Visoke cene energenata direktno su dovele do neposrednog rasta troškova za domaćinstva i preduzeća, što je generisalo ukupni rast indeksa potrošačkih cena, posebno u zemljama sa velikom energetskom zavisnošću.
Podaci Eurostat-a pokazuju da je inflacija merena harmonizovanim indeksom potrošačkih cena (HICP), 2022. godine bila 9,2%, a da je naročito bila izražena u zemljama Baltika (Estonija 19,4%, Litvanija 18,9%, Letonija 17,2%), Mađarskoj 15,3% i Poljskoj 13,2%. Poređenja radi, inflacija merena HICP u Srbiji je 2022. godine bila 11,7%. Prema poslednjim procenama Eurostata, očekuje se da će godišnja inflacija u evrozoni u martu 2026. godine porasti sa 1,9% na 2,5%. Posmatrajući glavne komponente inflacije u evrozoni, očekuje se da će energija imati najvišu godišnju stopu rasta u martu (4,9%, u poređenju sa -3,1% u februaru), zatim slede usluge (3,2%, u poređenju sa 3,4% u februaru), hrana, alkohol i duvan (2,4%, u poređenju sa 2,5% u februaru) i industrijska roba bez energije (0,5%, u poređenju sa 0,7% u februaru).
Indirektni kanal prenosa delovao je kroz rast troškova proizvodnje u industrijskim sektorima, što se dalje reflektovalo na rast cena finalnih proizvoda. Nakon rusko-ukrajinskog sukoba, cene gasa na holandskom TTF-u u avgustu 2022. godine su prešle 300 EUR/MWh. Kako gas u velikom broju evropskih zemalja ima centralnu ulogu u formiranju cena električne energije (marginal pricing), cenovni šok se multiplicirao kroz čitav energetski sistem. Kao rezultat toga, došlo je do izraženog troškovima vođenog inflacionog talasa, gde su rastući troškovi energije povećali proizvodne troškove u industriji i poljoprivredi, što se dalje prelilo na cene hrane i drugih dobara. Podaci Evropske centralne banke (ECB) pokazuju da su tokom 2022. godine, proizvođačke cene u nekim energetskim intenzivnim sektorima, posebno u hemijskoj, metalskoj i prehrambenoj industriji, rasle u rasponu 30–40%, uprkos tome što je osnovna tražnja bila nepromenjena.
Poređenja radi, projekcije Organizacije za hranu i poljoprivredu UN (FAO) ukazuju na to da bi globalne cene u prvoj polovini 2026. godine mogle biti u proseku 15% do 20% više, ukoliko se kriza nastavi.
Dohodovni kanal je treći ključni mehanizam kroz koji je energetski šok uticao na ekonomsku aktivnost u EU. Povećanje cena energenata dovelo je do smanjenja realnog raspoloživog dohotka domaćinstava jer je veći deo budžeta morao biti izdvojen za gorivo, grejanje i struju, što je ograničilo potrošnju drugih dobara i usluga. Istovremeno, preduzeća suočena sa višim troškovima energije smanjivala su profitabilnost i investiranje, dok je deo dohotka odlazio za uvoz energenata čime je povećan trgovinski deficit. Prema procenama MMF-a i ECB, ovaj kanal je doprineo smanjenju BDP-a EU za oko 1–1,5 procentna poena, potvrđujući da energetski šok ima simultano inflatorne i kontrakcione efekte na makroekonomiju.
Industrijska proizvodnja u energetski intenzivnim sektorima EU opala je za približno 10–15%, dok je rast BDP u evrozoni usporen sa 5,4% na oko 3,5% u 2022. godini, uz dodatno usporavanje na oko 0,5–1% u 2023. godini. U Nemačkoj, kao najrazvijenijoj industrijskoj zemlji EU, zabeležena je stagnacija, sa povremenim kvartalnim padovima BDP-a, što je odražavalo visoku zavisnost od uvoznog gasa.
Efekti energetske krize su bili posebno vidljivi u rastu spoljnim neravnotežama. Nemačka je, na primer, prvi put nakon više decenija zabeležila mesečni trgovinski deficit sredinom 2022. godine, usled naglog rasta vrednosti uvoza energenata. Ukupni troškovi uvoza energije u EU porasli su za više od 300 milijardi evra u odnosu na prethodni period. Nasuprot tome, izvoznice energenata, poput Norveške, ostvarile su rekordne prihode – norveški suficit tekućeg računa premašio je 20% BDP-a u 2022. godini.
Makroekonomske politike dodatno su oblikovale ove efekte. ECB je u periodu 2022–2023. povećala referentne kamatne stope sa 0% na preko 4%, što predstavlja najbrže monetarno pooštravanje u istoriji evrozone. Istovremeno, fiskalne intervencije u EU procenjuju se na preko 600 milijardi evra (subvencije, ograničenja cena i pomoć privredi), što je predstavljalo novo opterećenje za budžet u uslovima postepenog oporavka privrede od posledica pandemije. Naročito visoke deficite 2022. godine su zabeležile Italija (8,1% BDP-a), Rumunija (6,5%), a Mađarska (6,2%). Prosečan deficit na nivou EU 2022. godine je ostao gotovo na istom nivou i 2023. godini.
Energetska kriza je imala i izražene socijalne efekte. Procene ukazuju da je broj domaćinstava pogođenih energetskim siromaštvom u Evropi porastao za više desetina miliona tokom 2022–2023. godine, dok su realne zarade u većini zemalja EU zabeležile pad od 2–5%. Istovremeno, kriza je ubrzala strukturne promene tako da su investicije u obnovljive izvore energije u EU porasle za više od 40% u 2022. godini, uz značajno povećanje LNG kapaciteta i diverzifikaciju snabdevanja.
Empirijski podaci za EU potvrđuju da je energetska kriza 2022. godine imala karakteristike stagflacionog šoka jer je istovremeno dovela do rasta inflacije i usporavanja ekonomskog rasta. Efekti su bili duboki i višedimenzionalni, obuhvatajući kratkoročne makroekonomske poremećaje, ali i dugoročne strukturne transformacije ka većoj energetskoj bezbednosti i održivosti.
- Tekst je objavljen u aprilskoj publikaciji Makroekonomskih analiza i trendova (MAT)
