Sudeći po novim ekonomskih istraživanjima, čini se da je skoro sve na šta ‘konvencionalna mudrost’ ukazuje kada su u pitanju trendovi nejednakosti pogrešno. Ako su ove studije tačne, onda bi teze Tomasa Piketija i njegovih koautora, a delimično i Branka Milanovića (mada naš čuveni ekonomista tvrdi da se na nivou čovečanstva nejednakost zapravo smanjuje, pre svega usled neviđenog progresa Kine), gde se tvrdi da je nejednakost snažno porasla poslednjih decenija — dostižući nivoe koji nisu viđeni od početka dvadesetog veka — mogli dovesti u pitanje.
Da ne bude zabune, i tokom prethodnih godina su bila objavljivana brojna istraživanja koja su dovodila u pitanje metodologiju Tomasa Piketija. U tom smislu, indikativne su studije: Donalda Boudreauka: "Pogrešne analize javnog duga i kompenzacije izvršnih vlasti Tomasa Piketija"; Huana Ramona Ralo-a: "Neki fundamentalni problemi sa kapitalom Tomasa Piketija u dvadeset prvom veku"; Filipa Magnesa i koautora, koji su objavili seriju članaka kojima ispravljaju nedostatke analiza Tomasa Piketija.
Međutim, objavljivanje nekoliko studija tokom poslednjih godinu dana čini se da drastično menja način na koji se nejednakost tretira, barem u zapadnom svetu. Istina, dobar deo procena nejednakosti u prihodima bio je osporen u naučnim istraživanjima koja su objavljene tokom poslednje dve decenije. Naime, u tim analizaima je uočeno da je fokusiranje na prihod pre oporezivanja dovelo do zanemarivanja posledica progresivnog oporezivanja i, što je najvažnije, ogromne javne potrošnje na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i penzije koja nesrazmerno koristi domaćinstvima sa nižim i srednjim prihodima.
Dodatno, istraživanja o bogatstvu često isključuju obaveznu penzionu imovinu, dok se potcenjuje vrednost nekretnina u kojima žive vlasnici — što su u stvari dve najveće forme bogatstva srednje i srednje niže klase. Takođe, problematično je i uzimanje 1980. kao bazne godine (to je zgodno za one koji potenciraju priču o rastućoj nejednokosti jer je ona tada bila neobično niska, što je posledica decenija progresivnog oporezivanja i stroge regulative koja je otežavala preduzetništvo). Dodatno, ukazuje se i da su današnji nivoi nejednakosti, iako viši od onih iz poznih 1970-ih ili pak 1980, daleko su ispod onih iz doba pre Drugog svetskog rata, kada su porezi bili mnogo niži nego danas.
Štetnost nejednakosti za ekonomski rast
Pre nego što pređemo na recentna istraživanja, potreban je kratak osvrt na teze Piketija i ostalih podržavalaca teze o rastu nejednakosti, odnosno štetnosti nejednakosti za ekonomski rast, te preporučene politike za ublažavanje datih problema.
Ekonomski bestseler Toma Piketija, "Kapital u 21. veku“ pokazao da se razvijene zemlje na početku 2000-ih nalazile na nivoima nejednakosti koji su vrlo bliski enormnim nejednakostima s kraja 19. veka i da će, ako se nešto značajno ne promeni u narednom periodu, vrlo brzo preći te nivoe. Piketi pokazuje da je u SAD Gini koeficijent porastao za skoro sedam poena (sa 37 na 44) za nešto više od tri decenije, te da je, takođe, posebno povećan udeo (top) jedan odsto najbogatijih u ukupnom dohotku.
Po Piketiju, kapitalizam automatski generiše proizvolјne i neodržive nejednakosti, koje radikalno podrivaju meritokraske vrednosti na kojima se zasnivaju demokratska društva. Ovaj čuveni francuski ekonomista indirektno postavlja i pitanje koliki je nivo dohodovne nejednakosti koji neće dovesti do urušavanja društvene kohezije i stabilnosti.
Povezano sa istraživanjem Piketija je i široko prihvaćeno stanovište da je visoka nejednakost u raspodeli dohotka štetna za ekonomski rast, kako direktno tako i kao potencijalni izvor značajne političke i društvene nestabilnosti. Jednostavna analiza, koja polazi od korelacije između Gini koeficijenta i dužine privrednog rasta pokazuje da je veća nejednakost povezana sa manje održivim rastom. Studije pokazuju da rast u nejednakosti za desetinu smanjuje očekivani rast dvostruko, a to potkrepljuje i istraživanje OECD-a, koje pokazuje da bi BDP razvijenih zemalja bio znatno veći da je njihov nivo nejednakosti niži.
S druge strane, pokazalo se da nejednakost deluje kao podsticaj za naporan rad, razvoj veština i produktivnost. Pored toga, nejednakost podstiče inovacije i rast u novim sektorima. Modernizacijska teorija potencira i da učinak porodičnog porekla na obrazovno postignuće i zanimanje manji što je ekonomija tehnološki naprednija, jer selekcija u obrazovanju i na tržištu rada ne sme biti neefiskasna.
Ipak, prevelika nejednakost negativno utiče na rast jer može dovesti do društvenih sukoba, osiromašenja srednje klase, koja onda manjom potrošnjom negativno utiče na rast. Pored toga, nejednakost snižava produktivni potencijal privrede. Takođe, bogati mogu da blokiraju strukturne reforme, što koči potencijal za ekonomski rast.
Koristeći metaforu o holesterolu, Francisko Fereira, ekonomista Svetske banke, je "dobru“ nejednakost označio kao onu kojom se u društvu nagrađuje zalaganje i predan rad, da se vrednuje ulaganje u obrazovanje, tako da pojedinac koji je rođen u siromaštvu uviđa da je to način da se penje uz društvenu lestvicu (s obzirom na to da je većina njegovih sunarodnika baš tako uspela u životu).
‘Loša’ nejednakost opisuje situaciju u kojoj nemaju svi iste mogućnosti da steknu dobro obrazovanje niti pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti, tako da dete siromašnih i/ili slabije obrazovanih roditelja ima manje mogućnosti da se probija ka vrhu (za društvo to znači neiskorišćen ljudski potencijal jer se određenim grupama stanovništva uskraćuje mogućnost da investiraju u sebe).
Iz prethodnog proizilazi da je ključno napraviti razliku između nejednakosti u ishodima i u šansama. Iako bi većina ljudi verovatno želela da vidi manju nejednakost u ishodima - u raspodeli dohotka i bogatstva - ono što se smatra više nepravednim je nejednakost u šansama. Odnosno, nejednakost u ishodima je prihvatljiva doklegod nije posledica nejednakih šansi u obrazovanju, u pristupu zdravstvenim uslugama, diskriminacije po polnoj, nacionalnoj ili nekoj drugoj osnovi. Ipak, nejednakost ishoda i šansi kauzalno su i cirkularno povezani; to su dve strane istog novčića, jer su današnji ishodi – dohodak ili pristup uslugama – sutrašnje okolnosti za našu decu. I obrnuto, današnje okolnosti – kvalitet predškolskog vaspitanja ili nege koju deca dobijaju u porodici – utiču na različite ishode sutra.
Nejednakost mogućnosti je centralna u objašnjavanju odnosa nejednakosti i rasta. Nejednakost mogućnosti i dalje postoji uz nejednak pristup obrazovanju, tržištima rada odvojena na insajdere i autsajdere, i finansijskim tržištima koja pogoduju onim u povoljnijem položaju. Na osnovu podataka o nejednakosti u međugeneracijskoj mobilnosti, koja izračunava povezanost između prihoda očeva i sinova, pokazuje se da što je veća povezanost, manja je verovatnoća da će se neko bolje snaći od svojih roditelja, što signalizira manje jednaku raspodelu mogućnosti.
U zemljama sa visokom mobilnošću nalazimo malo uočljive veze između rasta BDP-a po glavi stanovnika i nejednakosti dohotka, mereno široko korišćenim Gini koeficijentom. Čak 31 odsto ukupne nejednakosti u Britaniji i 45 odsto u SAD je posledica nejednakih šansi, dok druga studija ukazuje da pokazuju da nejednake šanse objašnjavaju 60 odsto ukupne nejednakosti u primanjima u Nemačkoj i SAD.
Štiglitz tvrdi da SAD već četvrt veka ne predstavljaju zemlju jednakih mogućnosti, s obzirom na to da svega šest odsto rođenih na donjoj petini lestvice dohodaka uspeva da dođe do vrha.
Iz prethodno uočenih problema proističu i preporuke. Naime, smatra se da su Vladama potrebne politike za proširenje pristupa visokokvalitetnom (ranom) obrazovanju, redukovanje dualnosti na tržištu rada i strukturne nezaposlenosti i proširenje izvora finansiranja dostupnih novim preduzetnicima. Izjednačavanje uslova na ovaj način ne samo da će promovisati socijalnu pravdu, već će i povećati rast.
Generalno, donosioci politika imaju dve široke mogućnosti za rešavanje nejednakosti u prihodima. Prva je predistribucija i ona ima za cilj stvaranje uslova za ravnomerniju raspodelu dohotka u budućnosti (na primer, ulaganjem u zdravstvo i obrazovanje, efikasnim anti-trust zakonima, propisima tržišta rada i relativno jakim sindikatima). Druga je redistribucija dohotka i ona ima za cilj smanjenje sadašnjih nejednakosti kroz progresivno oporezivanje - pri čemu bogatiji ljudi plaćaju veće stope poreza.
Niži nivoi nejednakosti u Evropi su posledica predistribucije. Naime, najviša marginalna stopa američkog federalnog poreza na dohodak pala je sa prosečnih 80 odsto u 1950-1980 na 37 odsto u 2010-im, a potom je 2017. smanjena stopa poreza na dobit korporacija s 35 odsto na 21 odsto. Ali i evropske poreske stope za korporacije su oborene, sa prosečnih 50 odsto u 1980. na 25 odsto u 2010-im. Dodatno, porezi na potrošnju, koji nameću proporcionalno veći teret siromašnima, značajno su porasli u Evropi tokom istog perioda.
Generalno, sistemi oporezivanja i u SAD-u i u Evropi, su u poslednjim decenijama uglavnom postali manje progresivni. Međutim, ono je učinilo raspodelu dohotka u Evropi pravednijom je velikoj meri rezultat predistributivnih politika poput nacionalnih minimalnih plata, veće zaštite radnika i slobodnog pristupa javnom obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Kada su u pitanju buduće politike, potreba za progresivnijim oporezivanjem u obe ekonomije se nameće. Na primer, visoke marginalne poreske stope mogu pomoći da se danas ograniči nejednaka akumulacija kapitala, a samim tim i da budući prihodi postanu pravedniji.
Milanovićev treći koncept nejednakosti
Branko Milanović, je u svojim istraživanjima, pokazao da je od poznih 1970-ih do kraja 2000-ih lavovski višak prihoda otišao famoznim top jedan odsto i takozvanoj globalnoj srednjoj klasi, sačinjenoj pretežno od kineskih i indijskih radnika čiji je dohodak značajno porastao, dok su gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na Zapadu. Ono što se desilo je: rast tzv. globalne srednje klase, naročito u Kini, stagnacija srednje klase razvijenih zemalja i značajan porast prihoda najbogatijih. Po Milanoviću, najveći gubitnik je srednja klasa na Zapadu (koja je još veoma bogata za nezapadne standarde).
Inače, Milanović je razvio treći koncept nejednakosti (nejednakost ako svet posmatramo kao celinu). On je pokazao da se od kasnih 1980-ih ta vrsta nejednakosti, merena Gini koeficijentom, blago smanjila i to zahvaljujući dramatičnom izlasku kineske populacije iz siromaštva. Naime, liberalizacija trgovine i povećanje izvoza doveli do povećavanja investicija i novih radnih mesta u zemljama u razvoju, posebno Kini, koja je uz neke zemlje druge pacifičke zemlje, kao i Indiju, smanjila razlike u odnosu na bogatije države (ali se u njima povećao jaz, jer je npr. nova tehnologija favorizovala visoke kvalifikovane radnike i potisnula rutinske poslove).
Dakle, bazična teza Milanovića je da je globalizaciju u tokom 30 godina do Globalne finansijske krize (2008-2009) karakterisala veoma visoka stopa rasta dohodaka azijske srednje klase, praktično odsustvo porasta dohodka kod tzv. srednje klase na Zapada, te veoma visok rast globalnih top jedan odsto. Posle finansijske krize nastavlja se jak rast azijske srednje klase, kao i nastavak stagnacije srednje klase na Zapadu.
Ono što je izvesno je da Kina više nije motor smanjivanja ni globalnog siromaštva ni globalne nejednakosti, jer je sada kotirana suviše visoko u raspodeli dohotka (nastavak ubrzanog rasta Kine samo povećava distancu u odnosu na nerazvijene afričke zemlje). Sada, kada taj motor postaju Afrika i u manjoj meri Indija, ono što ostaje veliko pitanje je koliko je Afrika sposobna da učini u 21. veku ono što je Azija učinila u 20. stoleću.
I bogatiji i jednakiji!
Međutim, čini se da bi istraživanje Danijela Valdenstroma, uticajnog švedskog ekonomiste, koji je došao do sada najpotpunijih podatakao imovini i dohocima u ‘jako dugom roku’ za šest zemalja Zapada - Francuske, Nemačke, Španije, Švedske, Britanije i SAD, moglo da poljulja vladajuću naučnu paradigmu. Pre nego što se detaljnije osvrnemo na ovaj već dosta citirani rad, treba pomenuti da je veliku pažnju dobila i studija: "Nejednakost prihoda u Sjedinjenim Državama: korišćenje podataka o porezu za merenje dugoročnih trendova“ Džeralda Autena i Dejvida Splintera.
Oni su, koristeći potpunija merenja prihoda i transfera od onih u prethodnim studijama, otkrili da se udeo prihoda nakon oporezivanja i transfera koji ide do najbogatije stotine populacije jedva promenio između 1960. i 2019. – što je suprotno sumornim porcenama koje su izneli Piketi i njegovi koautori.
Naime, korekcija za nedovoljno prijavljene prihode kod siromašnijeg dela populacije, uključivanje prihoda koji su prebačeni na račune penzionih fondova, kao i transferi socijalne pomoći dramatično drastično je promenila sliku o nejednakosti u SAD. Dodatno, na sličnom fonu je i studija Kun-a i Rios-Rul-a (2025), koji su koristeći najnovije podatke iz Ankete o potrošačkim finansijama iz 2022, dokumentovali trenutno stanje i nedavnu evoluciju nejednakosti u zaradama, prihodima i bogatstvu u SAD, odnosno ukazali da je nejednakost bogatstva blago opala od 2016.
To se desilo zbog rasta cena nekretnina koji je koristio domaćinstvima srednje klase (istina, bogatstvo je ostalo visoko koncentrisano, a mlađe generacije akumuliraju manje bogatstva od svojih prethodnika). Tako je udeo bogatstva top jedan odsto opao sa 39 odsto na 35 odsto, dok je Džinijev koeficijent bogatstva pao sa 0,86 na 0,83.
Između 2016. i 2022, cene nekretnina porasle su za preko 40 odsto, znatno nadmašujući prinose na berzama. Generalno, ovi nalazi ističu kako kretanja cena imovine i razlike u portfoliju mogu preoblikovati nejednakost na složene načine, kao i važnost politika kreiranja bogatstva koje se protežu izvan vlasništva nad nekretninama.
Da li je Zapad postao i bogatiji i jednakiji?
Glavna teza Valdenstroma je da je od kasnih 1800-ih, ali i od 1980-ih, Zapad postao bogatiji i ravnopravniji. Naime, danas su građani tih zemalja tri puta bogatiji mereći dohotke kupovnom moći nego što su to bili 1980. i skoro su desetostruko bogatiji nego što su bili pre jednog veka. To što se ovaj autor nije bavio zemljama u razvoju ne menja bitno njegov zaključak, budući da se u tom delu sveta, o čemu se većina ekonomista slaže, poslednjih ne manje od sto godina dešava trend smanjivanja nejednakosti.
To je dobrim delom posledica neverovatnog uspona Kine i u manjoj meri Indije,
ali i uspešne tranzicije većine evropskih zemalja, te značajnog napretka u sprovođenju mera za smanjivanje siromaštva u brojnim državama trećeg sveta. Dodatno, iako ne obuhvata sve zapadne zemlje, čini se da je Valderstrom napravio dosta reprezentativan uzorak, posebno imajući u vidu da se je analizirao praktično sve najveće zapadne ekonomije.
Osnovni nalaz ovog švedskog ekonomiste je da zapadna društva nisu ni približno tako nejednaka kao što mnogi veruju da jesu. Zapravo, stalne teze o rastućoj nejednakosti zamagljuje tišu i širu transformaciju: domaćinstva širom spektra prihoda sada poseduju kapital u razmerama nezamislivim za ranije generacije, a osnovne mere blagostanja u zapadnim društvima – od posedovanja nekretnina i prava na penziju, koja možemo dopuniti posrednim merama poput očekivanog životnog veka ili prosečnog nivoa obrazovanja, poboljšane su se za skoro sve.
Povezano s prethodnim, Valdenstrom pokazuje da su se smanjile i druge mere nejednakosti između top 1% i svih ostalih — uključujući nejednakost u pismenosti, broju preživele dece, očekivanom trajanju životnog veka. Naime, rastući nivo obrazovanja i razvoj u finansijskom sektoru je omogućio nebogatima da se aktiviraju na kreditnom tržištu preko hipoteka, kao i da se uključe na korporativna tržišta kapitala kroz posedovanje penzija.
Ono što Valdenstrom autoritativno tvrdi je da najuticajnije tvrdnje o nejednakosti počivaju na selektivnom čitanju istorije i delimičnim merenjima životnog standarda. Naime, kreirani narativ o rastućoj nejednakosti izgleda sasvim drugačije kada uključumo transfere, pre svega prava na penziju, kao i parcijalnu, ali vremenom sve obuhvatniju, zdravstvenu zaštitu,vlasništvo nad nekretninama i činjenicu da de ljudi češće nego ikada kroz životni vek prelaze u više dohodovne i imovinske kategorije.
Vlasništvo nad nekretninama i širenje penzionih prava kao uzroci ‘ekvalizacije’ bogatstva
Generalno, postoje tri važna faktora ‘ekvalizacije’ bogatstva koje su brojne studije do skoro zanemarivale. Prvo, privatno bogatstvo je eksplodiralo, ali i u okviru populacije rašireno je vlasništvo nad njim. Podaci za Francusku, Nemačku, Španiju, Švedsku, Britaniju i SAD pokazuju da se realno bogatstvo po odrasloj osobi otprilike utrostručilo od 1980. i poraslo više nego sedmostruko od 1950. Ono što je najvažnije, sve veći udeo tog kapitala leži u nekretninama (kućama i stanovima) i penzionim fondovima običnih domaćinstava.
U 1900. ukupnom imovinom društva dominiralo je bogastvo elite —poljoprivredni posedi i njihovi udeli u vlasništvu nad fabrikama ili bankama. Danas je situacija potpuno drugačija jer stambena imovina i penzije (tačnije sredstva domaćinstava u penzionim fondovima) predstavljaju većinu privatne imovine. Indikativno je masovno vlasništvom nad nekretninama: u većini zapadnih zemalja, 60 do 70 odsto domaćinstava sada poseduje krov nad glavom — što je nešto što je vrlo retko bio slučaj kada su u pitanju njihove prabake i predeke.
Drugo, koncentracija bogatstva je opala – a ne porasla - tokom 20. stoleća. U Evropi, najbogatjih 1% sada poseduje jedva trećinu udela koji je držao 1910. — neposredno pre početka transformativne ere koja je usledila nakon dva svetska rata svetskih ratova, a koja se svodila na demokratizaciju i posledičan rast vladinih kapaciteta, odnosno javne potrošnje (od 1970-ih trend rasta je zaustavljen ali ne i preokrenut). Naime, javna potrošnja, kao udeo u BDP-u u zapadnim zemljama, je sa oko 11 odsto pred početak Prvog svetskog rata, učetvorostručena!
Treće, činjenica da se ljudi kreću kroz različite dohodovne grupe tokom svog života ublažava tipične mere nejednakosti, a u istom smeru deluju i efekti socijalnih davanja.
(Kontraintuitivan) sporiji rast bogastva onih na ‘vrhu piramide’
Veoma važan nalaz u studiji Valdenstroma je da je najveći deo povećanja bogatstva došao je od štednje, a ne od profita po osnovu kapitala. Naime, prema Valdenstromovim proračunima, bogatstvo je prosečno raslo 3,4 odsto godišnje u SAD (od čega je 2,9 procentnih poena bilo od štednje, a tek 0,5 odsto procentnih poena od kapitalne dobiti). Bogatstvo nebogatih (donjih 90% u ‘imovinskoj piramidi’) raslo je mnogo brže od bogatih (top 1% u imovinskoj piramidi) tokom „velike ekvalizacije (izjednačavanja) bogatstva’, posebno izražene u razbolju između 1910. i 1980.
Od 1910. do 2010. bogatstvo "elite“ (najbogatijih 1%) u Francuskoj je poraslo tri puta, u Švedskoj osam puta, 16 puta u SAD. Istovremeno, bogatstvo običnih ljudi (donjih 90%) poraslo je 24 puta u Francuskoj, neverovatnih 54 puta u Švedskoj i 26 puta u SAD. Posmatrajući po razdobljima, najveća ekvalizacija se desila od 1910. do 1950. kada je bogatstvo po odrasloj osobi raslo prosečno 2,2 odsto godišnje među nebogatima, dok je kod bogatih 1% rast bogatstva iznosio tek 0,2 odsto.
U razdoblju 1950-1980. bogatstvo po odrasloj osobi raslo je prosečno 3,9 odsto godišnje među nebogatima, dok je kod bogatih 1% rast bogatstva iznosio 2,3 odsto. U posmatranih šest zapadnih zemalja u periodu 1980-2010. stopa rasta bogatstva nebogatih bila je 3,1 odsto godišnje — dok je bogatstvo jedan odsto najbogatih raslo najbrže ikada (4,3%), ali i pored toga se nije bitnije povećao jaz u nejednakosti.
U proseku je udeo bogatstva koji drži najbogatijih 1% populacije palo sa nešto ispod 60 odsto u 1890. na oko 25 odsto u 2010. To je posledica činjenice da su 1890. stanovanje i kapitalne penzije činile oko 25 odsto bogatstva - sa najvećim delom bogatstva u obliku poljoprivredne i poslovne imovine.
Do 2010. proporcije su se skoro potpuno obrnule, te je stambeno bogatstvo dostiglo otprilike polovinu svog bogatstva, pri čemu je udeo penzija porastao sa nekoliko procenata na preko 20 odsto (dok je ostala imovina — poljoprivredna i poslovna – pala je na nešto više od četvrtine). Ovo suštinski objašnjava veliku ekvalizaciju bogatstva - siromašniji i srednji slojevi uveliko su proširili svoje bogatstvo kroz vlasništvo nad kućama i kroz prava na penzije. Zanimljivo je da je udeo milijardera koji su nasledili svoje bogatstvo pao sa oko 60 odsto ranih 1980-ih na 35 odsto u 2010-im.
Jednostavno rečeno, zapadna društva su postala "bogatija i jednakija", a to se desilo podizanjem donjeg, a ne top, dela imovinske piramide. Valdenstrom je posebno optimističan kada posmatra potencijal posedovanja nekretnina za kreiranja bogatstva. Vlasništvo nad nekretninom (kućom ili stanom) je, pored ostalog, kolateral koji se može koristiti za pozajmljivanje i ujednačavanje potrošnje kada dođe do negativnih šokova na strani prihoda.
Takođe, posedovanje nekretnina promoviše geografsku mobilnost, dok takođe omogućava starijim domaćinstvima koje poseduju kuće ili stanove da po osnovu rasta cena istih ostvare svoje visoke prosečne prinose na imovinu (višestruko veće nego što su prinosi na osnovu oročene štednje). On procenjuje da je stopa prinosa veoma slična na stanovanje i kapital, što implicira da cene nekretnitna i akcija imaju sličan prosečni rast.
Opasnost populističkih mera i glavne preporuke za javne politike
Nerazumevanje nejednakosti može da stvori regresivnost u oporezivanju sa negativnim konsekvencama na jednokost u krajnjoj instanci. Npr. neselektivno oporezivanje stambenog bogatstva može pogoditi penzionere bogate imovinom, ali sa malim tekućim prihodima. Oporezivanje malih ili srednjim privatnih firmi može forsirati iste da se prodaju multinacionalnim gigantima, što će opet povećati ukupnu nejednakost u društvu.
Rizik takvim mera je narušavanje poverenja: kada građani čuju da kapitalizam koristi samo eliti — čak i kada njihov životni standard raste — oni mogu postati cinični prema zvaničnim statistikama i podložni populističkim lekovima, koji su često gori od bolesti. Dakle, rešenje nije u ograničavanju samog bogatstva, već u očuvanju integriteta političkih institucija i obezbeđivanju ravnopravnog pristupa javnim dobrima. Put ka većoj pravičnosti bi stoga trebalo da ide preko posprešivanja kanala putem kojih obična domaćinstva stiču imovinu — uključujući ponudu pristupačnih stanova i olakšavanje pristupa penzionim fondovima.
Valderstrom ima četiri glavne preporuke. Prvo, on ukazuje da bi trebalo bi da podstaknemo individualno vlasništvo nad nekretninama jer je to najveći pokretač izjednačavanja raspodele bogatstva. Zatim, trebalo bi da pređemo na „fondovske penzijske šeme’ umesto na sisteme penzionisanja ‘pay as you go’, jer na taj način ljudi gomilaju zalihe imovine tokom svog radnog veka, što generiše značajno bogatstvo. Dodatno, trebalo bi da pokušamo da smanjimo poreze na dohodak, jer to smanjuje sposobnost ljudi sa prosečnim primanjima da ulažu u svoj nekretnine i penziona davanja, dve ključne stavke imovine koje će verovatno vremenom povećati njihovo bogatstvo. Konačno, treba da oporezujemo prihode zarađene na kapital, a ne na bogatstvo. Uz ove relativno jednostavne principe, koje preporučuje Valderstrom, trebalo da nastavimo da postajemo i bogatiji i ravnopravniji - baš kao što smo to činili u prošlom veku.
- Analiza Gorana Nikolića objavljena u julskom izdanju MAT-a (Makroekonomske analize i trendovi).
