Američko-kineski ekonomski rat je bitka na dugi rok

Kao rezultat toga, poslednje tri američke administracije su primenile niz politika ekonomske bezbednosti kako bi „zaštitile“ američka tržišta, lance snabdevanja i imovinu, i pokušale da „obnove“ američku industrijsku bazu kako bi stekle prednost nad Pekingom.

Uprkos tome, Vašington se mučio da postigne svoje deklarisane ciljeve ekonomske bezbednosti. Trampova trenutna carinska strategija je izmamila investicione obaveze od saveznika, uključujući Japan, Južnu Koreju i Tajvan, ali je takođe proizvela široko rasprostranjenu ekonomsku nesigurnost i kinesku odmazdu protiv američke industrije.

Ni njegove carine tokom prvog mandata nisu smanjile trgovinski deficit SAD sa Kinom. Podsticaji iz doba Bajdena proširili su domaću proizvodnju čipova, dok je kontrola izvoza privremeno očuvala prednost SAD u oblasti vodećih poluprovodnika. Ali ove mere su takođe podstakle kineske napore da razvije domaće napredne čipove i inspirisale Peking da primeni sopstvene kontrole izvoza minerala retkih zemalja kao sredstvo prinude protiv SAD i njihovih saveznika.

Kineski odgovor na trgovinske tenzije krajem 2024. i tokom cele 2025. neprestano je iznenađivao „jastrebove“ u Vašingtonu. U decembru 2024, kada je Bajdenova administracija uvela nova ograničenja izvoza naprednih čipova, Peking je odmah odgovorio zabranom izvoza nekoliko metalnih elemenata u SAD. U aprilu 2025, nakon što je Tramp zapretio sa ogromnim carinama, Peking je uveo stroge kontrole izvoza sedam retkih zemnih minerala vitalnih za odbranu i proizvodnju čiste energije.

U maju je Kina prestala da kupuje američku soju, najveći uvoznu stavku iz SAD. A u oktobru, nakon što su SAD proširile postojeća ograničenja izvoza kineskih kompanija na sve njihove podružnice u većinskom vlasništvu, Kina je dodala još pet retkih zemnih minerala, uz širok spektar naprednih tehnologija prerade istih, svojim sopstvenim kontrolama izvoza. Ove sve smelije mere ne samo da su predstavljale veliku pretnju američkim i globalnim lancima snabdevanja, već bi imale i značajne posledice na američke korporacije.

Peking spreman na sve

Poruka je bila nedvosmislena: Peking je spreman da apsorbuje bol kako bi izvršila pravi pritisak na Vašington. Iako je pristup bio smeo, on nije bio nepromišljen. Odabirom kalibrirane odmazde, Peking je sačuvao prostor za pregovore i držao otvorene izlaze.

Nakon što su se Tramp i Si sastali u Južnoj Koreji krajem oktobra 2025. Kina je pristala da odloži mnoga ograničenja, ali to nije bio znak slabosti. Naime, Peking je razvio moćan arsenal necarinskih barijera i pravnih instrumenata, na koje se može osloniti kada je to potrebno.

Odbacujući strateška ograničenja koja su ranije karakterisala njen pristup SAD, Kina je pokazala da je spremna da iskoristi svoju dominaciju u lancu snabdevanja kao oružje. Kineski lideri su se godinama pripremali za Trampov povratak i posmatraju trgovinski rat kao deo mnogo većeg konflikta koje će trajati decenijama.

Kratkoročno, prioritet Pekinga je obezbeđivanje koncesija u pogledu napredne tehnologije potrebne za ubrzanje razvoja poluprovodnika u Kini i smanjenje zavisnosti od uvoza. Srednjoročno, cilj je produbljivanje tehnoloških kapaciteta, diverzifikacija izvoznih tržišta i povećavanje udela izvoza sa višom dodatom vrednošću u globalnim lancima snabdevanja kako bi se smanjio uticaj SAD.

Na dugi rok, Peking namerava da izgradi alternativnu globalnu trgovinsku i finansijsku arhitekturu dovoljno jaku da liši Vašington jednostrane moći sankcionisanja.

Pre svega, Kina želi da ima punu slobodu delovanja unutar svoje sfere uticaja, uključujući Tajvan i njegovu regionalnu periferiju, i da može ekonomski da se angažuje sa svetom pod uslovima koji nisu manje povoljni od onih koji su dati SAD.

U suštini, Peking pokušava da napravi geopolitički podvig bez presedana, težeći da dobije ravnopravno mesto uz Vašington - bez izazivanja krize. Za razliku od ranijih revizionističkih sila, Kina namerava da završi svoj uspon kroz stalno akumuliranje ekonomske moći i uticaja, a ne kroz vojna osvajanja. Da bi uspela, ne samo da se mora izjednačiti sa SAD, već ih i nadmašiti u nekim oblastima, do te mere da svako odbijanje Vašingtona da priznaju Pekingu status supersile deluje apsurdno ostatku sveta.

Analiza sa četiri K - Kapacitet, kapital, karakter i kredibilitet Kine

Sa razvojem konfrontacije dve super-sile, konvencionalna upoređivanja ekonomskih podataka ili vojnih kapaciteta verovatno neće pružiti jasnu indikaciju koja je strana je u prednosti. Kada uspeh u jednoj oblasti dolazi na račun druge, krajnji efekat na nacionalnu moć ili uticaj može biti dvosmislen. Kao što je istorija pokazala, globalni uticaj jedne zemlje zavisi i od manje opipljivih kvaliteta kao što su vrednosti koje projektuje, njen ugled i sposobnost da privuče saveznike i partnere.

Da bi se došlo do jasnije ukupne procene kineske moći, korisno je pozajmiti elemente iz kreditnih finansija, u kojima banke i zajmodavci procenjuju kreditnu sposobnost preduzeća primenom niza širokih kriterijuma koji se obično nazivaju „četiri K (C)“: kapacitet, kapital, karakter i kolateral (kredibilitet).

Prevedeno u geopolitiku, ovaj okvir nudi strukturiran način za procenu kontinuiranog uspona Kine i njegovih implikacija za SAD.

Kako se Vašington povlači iz multilateralizma i postaje sve više zaokupljen domaćom polarizacijom, Peking će nastaviti da iskorišćava mogućnosti za unapređenje sopstvenih geopolitičkih ciljeva.

Na papiru, Kina je u dobroj poziciji da to učini: može da mobiliše resurse u ogromnim razmerama, dominira lancima snabdevanja zelenom energijom, komanduje najvećom stalnom vojskom na svetu, a njene kompanije za veštačku inteligenciju su pokazale da mogu da drže korak sa svojim američkim kolegama.

Ipak, SAD zadržavaju druge oblike globalnog uticaja i moći koje u kojima će Kini biti teško da parira. Kao što detaljno ispitivanje četiri „K“ sugeriše, takmičenje između Vašingtona i Pekinga neće biti određeno samo time koja zemlja ima najbolje modele veštačke inteligencije ili najviše brodova.

Globalna moć Kine zasniva se na njenom ogromnom stanovništvu i resursima – tj. njenim kapacitetima. Snažan rast broja i produktivnosti nisko plaćenih radnika podstakli su eksplozivan rast zemlje, čineći je ubedljivo najvećom industrijskom silom sveta. Ovome treba dodati kvalitativni pomak, imajući u vidu ogromnu armija inženjera i naučnika danas. Ipak, ovaj ogroman kapacitet čini ekonomiju zavisnom od stranih tržišta da apsorbuje višak proizvodnje, što je dovelo do rastućeg trenja sa mnogim zapadnim vladama.

Uz kapacitet, ambiciozna supersila mora imati ogroman kapital – sposobnost da se rasporede ogromne sume novca kako bi uticale na ponašanje i oblikovale rezultate u inostranstvu. Kina sada drži preko 3.300 milijardi dolara zvaničnih deviznih rezervi, tri puta više nego bilo koja druga zemlja. Štaviše, Kina je transformisala svoje ogromno devizno bogatstvo u aktivni instrument finansijskog državništva putem svojih suverenih fondova sa leveridžom.

Ova sredstva finansiraju industrijsku politiku zemlje, podržavaju strateške akvizicije kineskih firmi u inostranstvu i sarađuju sa stranim institucijama kako bi smanjila politički otpor kineskom kapitalu. Pa ipak, kapital i finansijska moć Kine su ograničeniji nego što ove brojke sugerišu. Za sada, status juana u globalnom finansijskom sistemu je slab, dok CIPS obrađuje samo delić globalnih transakcija koje obavlja SWIFT.

Karakter kompanije, njen ustaljeni način poslovanja i negovanja goodwill-a, odnosi se na to kako koristi svoje kapacitete i kapital. Analogno, karakter Kine, ili način na koji se ona potvrđuje na svetskoj sceni, može se razumeti ispitivanjem kako koristi svoju ogromnu industrijsku bazu i finansijske resurse.

Peking teži da koristi ekonomsku moć u skladu sa sopstvenim propisima, a ne globalnim normama ili spoljnim očekivanjima. Istina, Peking se stalno poziva na suverenitet i nemešanje u unutrašnje poslove zemalja i ne teži da izveze alternativni skup kineskih vrednosti (ideologiju) u inostranstvo, kao što je to nekada činio Sovjetski Savez. Umesto toga, njegovi ciljevi su gotovo isključivo strateški: da preoblikuje globalne norme oko suvereniteta i razvoja, na način koji unapređuje njegove sopstvene interese.

Definišući sebe uglavnom negativno – nije zapadni, nije liberalan, nije podređen – Peking je uspeo da kreira solidarnost među nekim državama, ali nije stvorio istinsku odanost. Globalni uticaj Kine je dodatno ograničen slabim kulturnim sličnostima sa drugim zemljama.

Ako kapacitet definiše šta zemlja može da uradi, kapital određuje resurse koje može da koristi, a karakter opisuje kako bira da deluje na svetskoj sceni, četvrto K se bavi jednim neuhvatljivijim pitanjem.

U analizi kredita, funkcija kolaterala je da uveri zajmodavce kada postoji nedostatak poverenja da će kompanija ispuniti svoje obaveze. U geopolitici, ovo bi se moglo nazvati kredibilitetom- sposobnost da se ubede druge države da će se ispuniti data obećanja. Postizanje kredibiliteta se mora steći u praksi.

To je „lepak „ koji održava saveze, stabilizuje očekivanja i transformiše uticaj u globalno liderstvo. Upravo je kredibilitet najslabija dimenzija kineske geopolitičke moći. Uprkos svom ogromnom kapacitetu, velikom bogatstvu i ekspanzivnoj prekomorskoj eskpanziji, zemlja se suočava sa stalnim skepticizmom u vezi sa svojim namerama.

Kina je uložila značajna sredstva u međunarodne kampanje kako bi projektovala svoju pouzdanost i legitimitet – uključujući klimatsku diplomatiju, mirovne operacije OUN i svoju inicijativu „Pojas i put“. Kina je trenutno vodeći međunarodni izvor finansiranja razvoja. Ipak, uprkos njihovom obimu, ovi napori nisu doneli kredibilitet koji Peking traži. U pojedinim slučajevima, kineske investicije u inostranstvu su nesvesno pojačale sumnje u njenu pouzdanost i transparentnost, dok zabrinutost brojnih država zbog prekomernog industrijskog kapaciteta Kine takođe negativno utiče na globalni status te zemlje.

Strateški temelji globalne moći

Duboka mora, Arktik i Antarktik, svemir, sajber prostor i međunarodni finansijski sistem su domeni koji čine strateške temelje globalne moći. Kontrola nad njima određuje pristup kritičnim resursima, budućnost interneta, brojne koristi koje proizilaze iz štampanja svetske rezervne valute i sposobnost odbrane od niza bezbednosnih pretnji.

Dok se većina analitičara fokusira na simptome konkurencije – carine, prekide u lancu snabdevanja poluprovodnicima i kratkoročne tehnološke trke – Peking gradi kapacitete i uticaj u ovim osnovnim sistemima koji će definisati decenije koje dolaze.

Kako stvari stoje, čini se da se Kina dobro pozicionirala za ovo takmičenje. Pristupa zadatku sa doslednom logikom i taktikom, ulaže u neophodne hardverske kapacitete, udružuje se sa drugim zemljama kako bi se ugradio u institucije i preplavio ta tela kineskim stručnjacima i zvaničnicima. Kada ne može da kooptira postojeće institucije, gradi nove. U svim ovim naporima, Peking je veoma prilagodljiv, eksperimentiše sa različitim platformama, preoblikuje pozicije i raspoređuje kapacitete na nove načine.

Dok su pokušaji dominacije fizičkim domenima moći (duboka mora, Arktik i Antarktik, svemir) prisutni od osnivanja Narodne republike Kine, pokušaj upravljanja sajber prostor je novijeg datuma i ta zemlje je tek u poslednjoj deceniji postala telekomunikaciona sila.

Inicijativa „Digitalni put svile“ iz 2015. omogućila je dvema kineskim telekomunikacionim kompanijama, Huavej i ZTE, da osvoje približno 40% tržišta globalne telekomunikacione opreme.

Kineski satelitski sistem Beidou može se pohvaliti većom tačnošću pozicioniranja od GPS-a u mnogim delovima sveta, dok kineske podmorske kablovske tehnologije takođe brzo povećavaju svoj udeo na globalnom tržištu.

Peking takođe želi da postavi globalne standarde za buduće strateške tehnologije. Njegove inicijative, poput strategije „Kineski standardi 2035“, dramatično su povećale broj kineskih učesnika i predloga pred telima za utvrđivanje standarda. Za Kinu, postavljanje standarda nije samo osiguravanje komercijalnih pobeda, to je takođe i uspostavljanje povoljnih političkih i bezbednosnih normi. Indikativan je kineski predlog za novu internet arhitekturu, nazvanu Novi IP.

Međutim, neki od drugih digitalnih napora Pekinga dali su veći efekat. Mnoge zemlje BRIKS-a komercijalno sarađuju sa Huavejem. Kina pokušava da postavi temelje za internet pod kontrolom države kroz niz novih predloga i tehnologija.

Na radionici 6G u martu pred organizacijom za postavljanje standarda, kineski učesnici su se zalagali za „potpuno novu tehnologiju 6G osnovne mreže“ koja omogućava veću kontrolu, koju Huawei već razvija. Dodatno, Kina nastavlja da unapređuje sistem rutiranja za internet podatke koji bi mrežnim provajderima i vladama dao veću kontrolu nad saobraćajem podataka.

Finansijska dominacija kao stub američke globalne moći Jedan od stubova globalne dominacije SAD je centralna uloga dolara u svetskoj ekonomiji. Dolar ostaje i najtrgovanija valuta i dominantna rezervna valuta, što daje Vašingtonu brojne prednosti: niže troškove zaduživanja za vladu i korporacije, mogućnost ograničavanja pristupa transakcijama denominiranim u dolarima i kontinuirani primat američkih finansijskih tržišta.

Kina, posvećena svrgavanju dolara sa njegovog pijedestala, je nakon globalne finansijske krize, 2009. pokrenula pilot program trgovinskog poravnanja u juanima sa ASEAN-om, Hong Kongom i Makaom.

Početni napori Kine da internacionalizuje juan nisu dobili na zamahu, ali su se nastavili. Uvela je obveznice denominirane u juanima, proširila linije valutnih svopova sa više od 30 zemalja i osnovala klirinške banke kako bi olakšala transakcije u juanima u glavnim finansijskim centrima. Prekogranični međubankarski platni system (CIPS), koji je osmišljen da pruži alternative SWIFT-u kojim dominiraju SAD i EU, pokrenut je 2015. Danas, on povezuje više od 1700 banaka širom sveta.

Peking je koristio inicijativu „Pojas i put“ da bi podstakao zemlje partnere da prihvate juan u ugovorima. Do juna 2025. udeo kineske bilateralne trgovine robom u juanima dostigao je skoro 29%. Napori Kine su podržani sankcijama SAD i Evrope. Tako su Iran i Rusija, među najsankcionisanijim zemljama na svetu, napustile američki dolar u bilateralnoj trgovini umesto njega koristeći juan i nacionalne valute. Brazil, Indija i Južna Afrika su takođe podržale korišćenje lokalnih valuta i platnog sistema BRIKS-a, čak i ako nisu izrazile interesovanje za potkopavanje centralne uloge dolara.

Kao i kod drugih strateških poduhvata, napori Pekinga da promoviše svoju valutu bili su ometani brojnim neuspesima. Juan čini samo 2,9% globalnih plaćanja, a njegov udeo u globalnim deviznim rezervama iznosi tek 2,1%. Naime, potpuna internacionalizacija juana zahteva finansijsku liberalizaciju i manje vladinih intervencija u monetarnoj politici, te liberalizaciju kapitalnog računa platnog bilansa, odnosno Peking bi morao da demontira kontrole kapitala koje su u osnovi njenog sistema finansijske represije, te da omogući strancima da drže daleko veći obim aktiva denominiranih u juanima.12 Za sada, Peking je zadovoljana i proširenom upotrebom lokalnih valuta u međusobnim plaćanjima (npr. razmena sa RF se 99% fakturiše u rubljama i juanima). Delimični uspeh je i posledica veponizacije dolara od strane Vašingtona, kao i zabrinutosti drugih zemalja u vezi sa održivošću američkog duga (tako je inostrano vlasništvo nad američkim trezorskim obveznicama opalo je sa 49% u 2008. na 30% u 2024).13

Kako upravljati kompeticijom dve super-sile?

Kina želi da reformiše međunarodni sistem na način koji odražava kineske ekonomske, političke i bezbednosne interese. Peking želi da ima vodeću ulogu u eksploataciji dubokog morskog dna, Arktika i svemira. Želi da stvori novi internet protokol koji učvršćuje državnu kontrolu. Želi da stvori, investira i trguje unutar globalnog finansijskog sistema kojim ne bi dominirale SAD.

Da bi ostvario ove ciljeve, Peking je proveo godine, odnosno decenije, prikupljajući izuzetan nivo državnih i privatnih resursa, razvijajući ljudski kapital, pokušavajući da osvoji postojeće institucije i razvijajući nove. Možda najvažnije, Peking istrajava i čeka svoj trenutak, prilagođava svoju taktiku i koristi prilike da ostvari dobitke čim se pojave.

U mnogim aspektima, napori Kine bili su neuspešni, jer svet nije u potpunosti prihvatio kinesku viziju promena ni u jednoj oblasti. Čak su i zemlje sa srednjim prihodima i zemlje u razvoju, koje Kina često predstavlja, bile oprezne prema predlozima Pekinga.

Ali kineska strategija je donela značajan uspeh u mnogim oblastima, odnosno međunarodnim organizacijama. Najvažnije je svakako etabliranje zemlje kao vodeće trgovinske nacije u svetu, te njena snažna uloga u STO. Povećala je ulogu sopstvene valute u spoljnoj trgovini i proširila domet svog alternativnog sistema plaćanja. Peking drži vodeću poziciju u okviru Međunarodne uprave za morsko dno (International Seabed Authority). U svemiru se Kina transformisala u vrhunsku naučnu i vojnu silu, napredujući u telima za postavljanje standarda koja će pomoći u stvaranju i upravljanju svetskom tehnološkom infrastrukturom.

Važnije, mogućnosti koje je Kina akumulirala u svakoj od ovih oblasti, bilo da su naučne, diplomatske, vojne, institucionalne ili fizičke, pozicioniraju je da nastavi da unapređuje svoju viziju. Vašington ne sedi skrštenih ruku i sve su intenzivnije zahtevi u Beloj kući da se povećavaju državni kapaciteti i povrati reputacija „odgovornog „ globalnog lidera. Za SAD je upozoravajuće da njeni hardverski kapaciteti – uključujući polarne ledolomce, prototipove za rudarenje na morskom dnu, inovacije u finansijskim plaćanjima, telekomunikacionu tehnologiju, istraživanje Meseca i druge svemirske tehnologije – ili već znatno zaostaju za kineskim ili će uskoro.

Tramp preduzeo je neke početne korake u ovom pravcu izdavanjem izvršnih naredbi koje podržavaju izgradnju arktičkih bezbednosnih brodova, koje deregulišu industrije povezane sa svemirom i koje podržavaju slanje astronauta na Mars. Predsedničkim uredbama se takođe podržava razvoj tehnologija rudarenja na morskom dnu. Dodatno, Vašington podržava stabilne koine i drugu digitalnu imovinu kako bi povećao potražnju za dolarom, kao i promovisao unapređenje američke tehnologije veštačke inteligencije na globalnom nivou.

Sve su glasniji oni koji se zalažu za intenzivniju saradnju sa „saveznicima „ i partnerima kako bi se osiguralo da institucije koje upravljaju ovim oblastima odražavaju „vrednosti transparentnosti, otvorenosti i tržišne konkurencije „. U oblastima kao što su upravljanje internetom i globalni finansijski sistem, Vašington će morati da upotrebi svoj kompletan paket tehnoloških, finansijskih i diplomatskih alata kako bi naveo druge zemlje da prihvate viziju SAD. Sve je izvesnije da će Vašington morati da uskladi svoju orijentaciju „America First“ sa realnošću sve više multipolarnog sveta kombinovanjem transakcionog sklapanja dogovora sa širim strateškim okvirom koji donosi stvarne koristi drugim zemljama.

Važnost profesionalnih kadrova u ekonomskom "ratu"

Relativno slabi rezultati Vašingtona u ekonomskom „ratu" sa Pekingom odražavaju konkurenciju između jednog rivala koji se bori da igra dugoročnu igru i drugog koji ju je savladao. SAD su koristile postojeće alate za rešavanje novih izazova, često bez potpunog predviđanja posledica. SAD nisu pokazale sposobnost da sistematski povežu tačke u različitim oblastima politike, razviju ekonomske "ratne igre" i osmisle strategije kao deo sveobuhvatnog i efikasnog pristupa ekonomskoj bezbednosti. Drugim rečima, improvizovane su parcijalne politike, dok je Kina spojila stratešku viziju sa institucionalnom koordinacijom i posvećenim resursima za razvoj ljudskog kapitala potrebnog za sprovođenje takvog pristupa.

Ako Vašington želi poveća ekonomsku bezbednost, potrebno je da neguje novu klasu ekonomskih eksperata veštih u novim alatima nacionalne moći, otpornosti i globalnog uticaja. Kina je parirala američkim carinama i kontrolama izvoza, potez za potezom. Iskoristila je svoju dominaciju u preradi retkih zemnih elemenata, ranjivosti američkog lanca snabdevanja i uložila ogromne resurse u dominantne strateške sektore, uključujući brodogradnju. Kineski uspesi su pored ostalog i rezultat napora ofanzivnih sajber kampanja, kao što su Salt Typhoon, koja je mapirala zapadne telekomunikacione mreže, i Volt Typhoon, koji je unapred pozicionirao „zlonamerni „ softver u kritičnu infrastrukturu SAD.

Ono što mnogi u Vašingtonu često previđaju jeste da je konkurentski uspeh Kine posledica snalažljivosti njenog obučenog osoblja. Npr. kineski Nacionalni plan za obuku kadrova za period 2023–2027. fokusiran

• putem obaveznih programa obuke, koristeći onlajn samostalno učenje i sesije „kolektivne obuke“ uživo
• na obučavanje zvaničnika, koji sve bolje razumevaju globalnu ekonomiju, otpornost lanaca snabdevanja, tehnologiju dvostruke namene i finansijski rizik. Institucionalna arhitektura je praktično kineska „inženjerska država“ – sistem koji usmerava tehničke talente ka nacionalnim ekonomskim ciljevima, formirajući ekosistem osmišljen da stvori zvaničnike koji mogu da „dobijevaju ratove bez borbe“ savladavanjem tržišta, logistike i tehnologije. Kineski donosioci odluka odavno shvataju da pobeda u geoekonomskoj dugoročnoj igri zahteva negovanje niza vrhunskih talenata sa širinom i dubinom u tehnologiji, ekonomiji i investicijama.

Sa druge strane, izgradnja kapaciteta ekonomske bezbednosti za složenu tržišnu ekonomiju, kakva je američka, je izazovnija od zadatka Pekinga. Kada su napori SAD kombinovali stručnost u oblasti tehnologije i tržišta, ekonomske obaveštajne podatke koji se mogu primeniti na praksu i prave politike, bili su uspešni. Na primer, 2019. prva Trampova administracija je uspešno izvršila pritisak na holandsku vladu da blokira (proizvođača opreme za čipove) ASML da prodaje naprednu opremu za proizvodnju poluprovodnika Kini.

Ali kako se trka za čipovima ubrzavala, primena istih alata je dovela do sve slabijih rezultata.16 Izgradnja i održavanje kapaciteta ekonomske bezbednosti predstavlja izazov za vladu SAD, delimično zbog pravila državne službe i teškoća u privlačenju vrhunskih talenata iz privatnog sektora sa relevantnim veštinama. Kineski sistem „od vrha nadole“ može delovati efikasnije, ali su se i američke distribuirane inovacije pokazale prilagodljivim – sve dok lideri postavljaju jasne prioritete i mobilišu resurse.

U svakom slučaju napori na jačanju „ekonomske bezbednosti „ će biti pojačani od obe super sile. Dok se Kina dobro pripremila sa kadrovima i sistemima da sprovede svoju strategiju „ekonomskog ratovanja „; SAD to još uvek nisu. Ono što je izvesno je da će veću šansu za prevagu u ekonomskom odmeravanju dva najveće globalne ekonomije imati ona koja ima više profesionalaca, koji dobro razumeju globalnu međuzavisnost i njen uticaj na nacionalnu bezbednost i otpornost.

Stabilizovana konfrontacija Pekinga i Vašingtona

Kina je zadržala svoju ukupnu putanju: postepeno akumuliranje ekonomske snage u kombinaciji sa rastućom afirmacijom strateške autonomije. To je dobro poslužilo Pekingu u trgovinskom ratu sa Vašingtonom. Po prvi put od rivalstva sa SSSR, SAD se suočava sa konkurentom koji je sposoban ne samo da prkosi njenoj moći već i da je primora na pomirenje.

Za svet najbolji ishod bio bio stabilizovana konfrontacija – ograničena na političku, ekonomsku i diplomatsku sferu i pažljivo vođena da bi se izbegla vojna eskalacija. U Pekingu već dugo smatraju da se nalaze u dugotrajnom takmičenju sa Vašingtonom. Ako Bela Kuća ne želi dalje da erodira svoju poziciju, mora da ostavi po strani kratkoročne taktike i smestiti sebe u istu dugoročnu igru. Suprotno pretpostavkama mnogih američkih kreatora politike, kinesko rukovodstvo ne teži da svrgne SAD, odnosno da zameni globalni sistem od kojeg je Kina imala velike koristi. Peking teži da okonča američku strategiju obuzdavanja i da dobije de fakto veto na jednostrane akcije SAD, kao što su sankcije.

Upravo je pojačavanjem svojih akcija protiv Kine, Trampova administracija nenamerno ojačala odlučnost Pekinga da učvrsti svoj status supersile. Istina, takav ishod nije bio očekivan za eksperte u Vašingtonu. Naime, već u aprilu 2025. većini njih bilo jasno da će Trampova carinska eskalacija biti monumentalno gubljenje vremena, s obzirom na relativne prednosti Kine u trgovinskom ratu, imajući u vidu procene o otpornosti i snazi kineskog ekonomskog sistema u poređenju sa njegovim američkim pandanom.18

Za SAD, uspeh u ovom „takmičenju „ verovatno neće ležati u kaznenim akcijama protiv Kine. Umesto toga, Vašington bi trebalo da ojača svoj tradicionalni kredibilitet u svetu i da ga iskoristi da usmeri Kinu manje neprijateljskim putem, postavljajući Pekingu dileme umesto ultimatuma i nastojeći da oblikuje ishode tokom vremena, umesto da ih odmah diktira.

S tim povezano, doajen u sferi teorije međunarodnih odnosa, Grejen Alison, je pozvao na međusobno priznavanje neizbežne međuzavisnosti, koje je trebalo da postane temelj za novo poglavlje u rivalstvu između SAD i Kine, uz nadu da bi 2026. godina mogla doneti verziju „međusobnog odvraćanja i koegzistencije“ poput one kakvu su nekada imale SAD i SSSR. 19

Za Kinu će, zauzvrat, uspeh zahtevati otpor pritisku SAD i održavanje njene trenutne putanje do tačke u kojoj njen uspon postaje preskup da bi ga SAD pokušale obuzdati. Takođe, od kritičnog značaja biće ublažavanje međunarodnog skepticizma prema ciljevima Pekinga.

S obzirom na sve veći zajednički deficit poverenja od strane ostatka sveta, obe strane će verovatno otkriti da je svaka veća pobeda nedostižna. „Takmičenje „ dve super sile, kome trenutno svedočimo, neće zavisiti od ključnih trenutaka, već od sporog testa strateške izdržljivosti.