Kada je 1992. objavio slavnu knjigu "Kraj istorije i poslednji čovek“, američki teoretičar Frensis Fukujama tvrdio je da je liberalna demokratija trijumfovala kao konačni oblik političke organizacije. Po njegovom mišljenju, Sjedinjene Države su već bile "postistorijska“ zemlja, koja čeka da i druge, poput Kine, jednog dana odbace autoritarizam i pođu putem slobodnog tržišta i demokratije.
Tadašnji politički i poslovni krugovi u SAD poverovali su da će slobodna trgovina i internet sami od sebe raširiti demokratske vrednosti. "Pridruživanjem Svetskoj trgovinskoj organizaciji Kina uvozi i našu ekonomsku slobodu,“ rekao je predsednik Bil Klinton 2000. godine. "Što više liberalizuje ekonomiju, to će više oslobađati potencijal svog naroda.“
Dvadeset godina kasnije, kineska ekonomija je dokazala suprotno. Od ulaska u WTO 2001. godine, kineska privreda je porasla za 1.400 odsto, dok je zemlja ostala nepokolebljivo pod kontrolom Komunističke partije. Peking je izrastao u najvećeg svetskog izvoznika, ali i u simbol svojevrsnog državnog kapitalizma - sa "pozajmljivanjem“ intelektualne svojine, transferom tehnologija i masovnim subvencijama domaćim kompanijama.
Ben Stajl, jedan od najuticajnijih američkih ekonomista, član moćnog Saveta za međunaerodne odnose, nedavno je napisao da je veće iznenađujuće to što se, paralelno s usponom Kine, menjala i sama Amerika, ali i njena ekonomija.
Liberalizam je po prirodi slab
"Zemlja koja je vekovima smatrala sebe bastionom liberalizma, počela je da usvaja sve više neliberalne prakse - i to upravo u reakciji na kineski izazov. Ekonomisti su pokazali da je "kineski šok“, odnosno gubitak miliona industrijskih radnih mesta, bio direktno povezan s rastom političke polarizacije i svojevrsnog populizma u SAD“, smatra Stajl.
Tokom kampanje 2016. i Hilari Klinton i Donald Tramp proglasili su Kinu glavnim krivcem za američku ekonomsku nevolju. Od tada, politička scena SAD počela je da se preobražava u pravcu koji bi iznenadio Fukujamu - ali ne i nemačkog političkoj teoretičara i sociologa Karla Šmita.
Karl Šmit, čija su dela obeležila poslednje godine Vajmarske republike, tvrdio je da je liberalizam po svojoj prirodi slab i da ga svaka kriza razbija. Po njemu, pravo i ustavi ne mogu predvideti sve situacije; zato uvek mora postojati suveren koji odlučuje kada zakon više ne važi - onaj koji "odlučuje o izuzetku“.
Upravo tovidimo danas u Sjedinjenim Državama. Trampova administracija pozivala se na vanredna ovlašćenja i "nacionalnu bezbednost“ kako bi radikalno menjala privredni ambijent - uvodila carine, sankcije, zabrane investicija i ograničenja u trgovini s Kinom. Tokom drugog mandata, ta praksa se proširila daleko izvan kineskog pitanja - do masovnih deportacija, svojevrsnih političkih čistki i pokušaja da se institucije stave pod predsedničku kontrolu.
Vladanje bez stvarnih ograničenja
Tako je Amerika, korak po korak, prešla put od liberalne demokratije ka onome što je Šmit zvao "plebiscitarnom demokratijom“ - sistemu u kojem izabrani vođa vlada bez stvarnih ograničenja. Za razliku od Hegela i Fukujame, Šmit nije verovao u napredak. Smatrao je da je politika večita borba između prijatelja i neprijatelja i da su liberalne ideje o racionalnom dijalogu i pravilima samo privremena iluzija. Kada jedna strana počne da se smatra nosiocem univerzalnih vrednosti, ona zapravo samo izaziva drugu stranu da joj se suprotstavi.
Amerika je postala ranjiva upravo zato što je poverovala da je "iznad istorije“. Kina je, međutim, iskoristila pravila liberalnog poretka - posebno trgovinska pravila WTO - da ojača svoj položaj, dok su u Vašingtonu počeli da jačaju oni koji pozivaju na "izuzetke“, krize i vanredno stanje. Po Šmitu, to je neizbežno: kada liberalni sistem često poseže za vanrednim merama, pokazuje da je sam izgubio veru u sopstvena pravila - i tako otvara vrata autoritarizmu.
Paradoksalno, upravo u Kini poslednjih godina raste interesovanje za Šmitovu misao. Od 2003. do danas, broj akademskih radova koji ga citiraju povećan je trideset puta. Za mnoge kineske intelektualce, on je postao neka vrsta "anti-Fukujame“ - mislilac koji je razotkrio slabosti liberalne demokratije i potvrdio opravdanost jake države.
Da li je američki put ka neliberalizmu nepovratan? Ne nužno. Šmit nije govorio o sudbini, već o tendencijama. Istorija pokazuje da se liberalna demokratija može obnoviti - ali to nikada nije jednostavan ni miran proces.
Stajl podseća na Fukujaminog "poslednjeg čoveka“, biće bez strasti koje se boji rizika. Možda će upravo zamor od beskrajnih "vanrednih stanja“ i borbi za "veličinu“ probuditi želju za povratkom stabilnosti, procedurama i pravilima. Ipak povratak liberalnim vrednostima biće moguć tek ako Sjedinjene Države ponovo pronađu zajednički cilj sa svojim saveznicima - onakav kakav ih je ujedinjavao tokom Hladnog rata. Za sada, međutim, i u Evropi i u Americi jača desni populizam, a liberalni poredak izgleda umornije nego ikad. Možda Zapad tek ulazi u svoju šmitovsku fazu - onu u kojoj izuzetci postaju pravilo, a liberalna pravila čekaju novog branitelja.
