Koncept je bio jednostavan: bez obaveza, samo obroci, slatki psi, posmatranje plavog neba i dozvola da se odustane od ambicija.
Mediji i društvene mreži širom sveta podigli su priču, uglavnom u kontekstu generacije Z i mentalnog zdravlja. Međutim, tu nešto ne štima.
Iako je problem pregorevanja na poslu (eng. burnout) stvaran, i medicinski dokazan te se u svetu za njega prepisuje bolovanje, čini se da je ovde koncept bio tek ideja o proširenju porodičnog posla nege starih na mlađu publiku, piše Trendwatching.com.
Ranija aktivnost ovog „Doma“ na društvenim mrežama bila je fokusirana na usluge rehabilitacije posle moždanog udara i tretmane tradicionalne kineske medicine, dok su pitanja o detaljima doma za mlade ostala bez odgovora.
Koncept je postao viralan zahvaljujući TikTok objavi sa tekstom koji je izveo sofisticiran emocionalni rad: „budi srećna beskorisna osoba mesec dana", „mesto koje ti dozvoljava da se prepustiš", „nestani iz svog sadašnjeg života".
Klinika nije prodavala smeštaj – prodavala je dozvolu. Dozvolu da budeš neproduktivan bez krivice, da te neko neguje, da privremeno suspenduje identitet i ambicije.
Kada je interesovanje poraslo, Instagram profil je nestao. Zagonetna objava na Facebooku najavila je da centar više ne prima rezervacije, ali da „prava opuštenost nije u Gopengu. Dok god pronađete mir uma, bilo gde može biti dom za penzionisanje mladih".
Šta ovo kaže o nama a šta o AI?
Viralna putanja ove priče pokazuje kako je generativna veštačka inteligencija učinila reprodukovanje emocionalno privlačnih priča potpuno jednostavnim, bez obzira na njihovu istinitost.
Mnogi mediji danas funkcionišu kao prenosioci sadržaja, a ne istraživači – vide viralnu objavu, propuste je kroz AI alat da „prepišu kao novinarski članak" i objave bez provere.
Kada više izvora ponovi istu AI-obrađenu priču, čitaoci zaključuju legitimnost kroz sintetičku potvrdu.
„Prvi malajeziski dom za penzionisanje mladih" bio je savršeno oblikovan za ovo: jasan novitet, moralna rezonanca oko sagorevanja na poslu i odustajanja, slike jednostavnog smeštaja u idiličnom okruženju sa patkama.
Ono što se širilo nije bio posao već psihološki proizvod – narativ o generaciji koja je anksiozna i iscrpljena. Mladi ljudi koji nisu dovoljno bolesni za bolovanje, nisu dovoljno bogati za slobodnu godinu, nisu dovoljno visokorangirani da uzmu pauzu.
Fantazija je dodirnula zajedničku želju za odmorom: ne propadanjem, ne odustajanjem – samo odmarajem. Čak i ako je posao nestao, signal ostaje stvaran: potrošači žude za strukturiranim odmorom bez dijagnoze i za narativima odustajanja koji ne deluju kao neuspeh.
